Pesnik Jovan Jovanović Zmaj (6. decembar 1833 – 14. jun 1904), smatran jednim od najznačajnijih liričara srpskog romantizma i klasikom ne samo književnosti za decu, preminuo je pre 120 godina. Tim povodom prenosimo ovde članak objavljen nedugo nakon Zmajeve smrti u Srpskom književnom glasniku iz pera Bogdana Popovića, urednika, profesora, esejiste, antologičara i tada izuzetno uticajnog književnog kritičara. Iako se u Popovićevom članku neretko odražavaju duh i zablude vremena u kom je napisan, pažljiviji čitaoci zapaziće i stanovišta koja nadilaze književno-istorijske okvire, a danas nam može biti zanimljiv, verujemo, i zbog primera intelektualnog poštenja sa kakvim autor teksta pristupa opusu jednog od svojih omiljenih pesnika. Popovićev članak „Šta je veliki pesnik?“ prenosimo ovde u dva dela. Prvi deo može se pročitati ovde.
***
Kad pogledamo i ostale pesničke osobine kakve se pokazuju u Zmajevom pesništvu, mi ćemo videti da nijedna od njih, ni osećanje, ni mašta, ni ukus, nisu u njega onoliko razvijevi koliko su obično razvijene u velikih pesnika. Mi u tom pregledu možemo biti mnogo kraći, pošto se već i dosadašnjeg dobija utisak, nepotpun, ali dosta jasan, da Zmaj nije bio veliki pesnički temperament. Zmajeva osećanja nisu ni dovoljno obilata, ni dovoljno jaka i duboka. To može da se vidi odmah, neposredno, po samom tonu njegovih pesama.
Svaki se čitalac, doista, može setiti da ton Zmajevih pesama nije strastan, i da osećanja u njima ne izgledaju da dolaze iz velike dubine. Mesto uzbuđenog tona strasnih pesnika, mesto onih kao s mukom savladanih osećanja koja izbijaju u energičnom i uznemirenom ritmu stiha i širokim talasima rečeničnim, mi tu imamo ton čoveka očito mirnije naravi, koga ni jača uzbuđenja ne potresaju duboko, i koji svoja pesnička osećanja kazuje u ritmu odmerenom, rečenicama odmerenim, s nešto podignutim, retko jače podignutim glasom.
Njegove najstrasnije pesme (ako je uopšte dopušteno upotrebiti taj pridev kad je reč o njegovim pesmama) nose tako na sebi neposredan znak da osećanje koje ih je izazvalo, ma koliko iskreno, i ma kako lepo pesnički kazano, nije osećanje bilo vrlo jako ni vrlo duboko. Ali i bliža analiza tih pesama (i njihove sadržine i njihova oblika) pokazuje to isto, još jasnije. Ton, stih, izraz, vrste osećanja, stepen do kojega se penju, njihovo trajanje, srazmera u kojoj pojedina preovlađuju nad drugima, uspeh s kojim on kazuje pojedinu među njima, neke njegove pesničke navike, i druge, sitnije okolnosti – sve pokazuje da Zmaj nije raspolagao obiljem, onom jačinom i dubinom osećanja koji obično odlikuju velike pesnike.
Tek kada je na Zmaja naišla tuga, kad je za navek izgubio onu koju je voleo, osećanje postaje dublje.
Bogatstvo osećanja kojim raspolaže pesnik, kao i čovek uopšte, najbolje se vidi po stepenu u kome su u njega razvijena, nežna, topla osećanja, obećanja prijateljskog raspoloženja prema stvarima, razdraganosti ili oduševljenja za lepim i dragim, ili i tuge, koja takođe nije ništa drugo do ožalošćena ljubav za onim što nam je bilo drago, a čega nema više. Od tih osećanja, najjača je ljubav, u užem smislu te reči – koja je s toga i najjača pesnička (i uopšte estetička) osećajna osobina.
U svih pesnika s jakim i dubokim osećanjem, ona je uvek bila jedno od najjače razvijenih ili najjače razvijeno osećanje; svi su oni – Šekspir, Gete, Hajne, Mise, Berns, Bajron, Dante, Petrarka, Taso, Leopardi, Ljermontov i niz drugih – bili uvek, po reči jednoga od njih, i “veliki ljubavnici”. Može se reći da se po ljubavnim pesmama nekog pesnika može uvek najbolje meriti obilje i dubina osećanja koja se u njemu krije.
Za lirskog pesnika, kome je ljubav glavni predmet njegova pevanja, to vredi još biše no za ostale. Međutim, ljubavne pesme Zmajeve ne svedoče o velikoj jačini i dubini njegovih ljubavnih osećanja. U njima ćemo, kao što smo rekli, retko kad naći strasnijeg izraza ili dubljeg uzdaha: o Miseovom zanosnom kliktanju, o njegovim suzama, i jecanju, o kršenju ruku, i da ne govorim.
Tek kada je na Zmaja naišla tuga, kad je za navek izgubio onu koju je voleo, osećanje postaje dublje. Inače su njegove ljubavne pesme najčešće kitnjasti pozdravi dragoj, od dosta mirno zaljubljenoga čoveka. Kako životopisa Zmajevog još nemamo, ja ne znam pouzdano kojom su prilikom njegove ljubavne pesme postale, i da li su zaista sve, ili bar većina, ispevane pošto se Zmaj oženio[1]; ali većina Zmajevih “Đulića” čini doista utisak kao da ih je pisao oženjen čovek svojoj ženi.
I onda one čežnje, koju je Gete onako lepo opisao u pesmi Egmontove Klarice, i koja čini polovinu ljubavnog osećanja, Zmaj u svojim “Đulićima” nije mogao poznavati. Čitava druga polovina Klaričine pesme, nemirna i bona strana ljubavi, jedva da je našla sličnog odjeka u Zmajevim pesmama. Uopšte, ono pitanje, koje se zaljubljenim mladićima od osamnaeste godina nameće: da li je ljubav zadovoljstvo ili bol? – za Zmaja, kako se čini, nije nikad ozbiljno postojalo.
Kod velikih ljubavi i velikih ljubavnika takvo stanje duha i duše nije moguće. Kao što je davno i vrlo lepo rekao stari nemački pesnik Tristana, koji se u tome razumevao: – “Ljubav i bol su od vajkada nerazdvojni, i ko od ljubavi nije nikada dočekao bola, taj od ljubavi nije nikada dočekao ni ljubavi”…
Wem nie von Liebe Leid geschah,
Gesohah von Lieb’ auch Liebe nie
Kod Zmaja je i vrlo zanimljivo i vrlo značajno da u njegovim pesmama nema traga o kakvoj nesrećnoj ljubavi. On, istina, govori o nekim jadima, koje je njegova draga izlečila (v. na primer “Đuliće” III i IV, i XVII i XVIII), i kada njegov životopis dobijemo, mi ćemo možda doznati koji su to jadi bili; ali, za ovaj mah, oni nisu jasni, i čak se ne može reći da su ti jadi bili ljubavni, Zmaj nije “voleo ljubav”. U njega nema pesama iz kojih bi se dalo izvesti da je on, kao pravi ljubavnik, voleo ženu – ne jednu ženu, no ženu uopšte; da je umeo lepu ženu ili devojku življe da zapazi i zapamti kad ona u životu prođe pored njega; da je umeo da onu povorku lepih žena i devojaka, tako čudnovato i tako raznovrsno lepih za oko koje vidi, koju čovek sreta u raznim prilikama svoga života, koju mi obični ljudi ne vidimo, ali koju pesnik mora videti, i koja na njega mora ostaviti utisak.
Jedna od najlepših – dvadeset od najlepših pesama Sili-Pridomovih, i stotine drugih pesama drugih pesnika, imaju kao predmet takvu jednu “lepu nepoznatu”, slučajno ugledanu u železničkom vagonu, u tišini na stanici, u “Tiljerijskoj bašti”, u muzeju, pred slikom manje lepom no što je ona, u crkvi, u pozorištu, u parku, na ulici ili trgu velike varoši. Duša je zaljubljenoga pesnika široka, oko otvoreno, srce osetljivo, i svaka lepota koja mu mine ispred očiju, ostane mu zarezana u duši i pamćenju. Zmaj, sudeći po njegovim pesmama, i po onome što zasad o njemu znamo, izgleda da je samo jednu ženu voleo; a skoro je izvesno da je samo jednu opevao.
Više još, Zmaj se dockan zaljubio prvi put, i rano su mu žene prestale biti lepe za pesmu. Poznato je da je obratno slučaj s pesnicima prijemljivim za ljubav; oni se rano zaljubljuju, i celoga života se sećaju svojih ranih ljubavi. A kad prođe doba u kome su pisali pesme zato da kažu da ženu ili devojku vole, oni pišu pesme zato da kažu da su one dostojne voljenja. U Zmaja ljubav nije imala ni proleća ni jeseni.
Najzad, sam način na koji on govori o lepoti svoje drage, pokazuje da on tu lepotu nije duboko osetio. Dok se Sili-Pridom, koga ja neprestano navodim zato da ne bi izgledalo da od raznih pesnika kupim lepe stvari, pa ih upoređujem sa Zmajem – dok se Sili-Pridom uzbuđeno seća male ruke jedne šesnaestogodišnje devojke koju je slučajno video u železničkom vagonu, njene male ruke koja se “pod mlečnom svetlošću lampe u vagonu preliva kao opal, i koju beše malo osenčila njena manšeta”, dotle mi iz Zmajevih pesama ne poznajemo nijedne crte one žene koju je Zmaj tako dugo i jedino voleo. Međutim, to ne izgleda da je bila krivica te žene.
Od nekoga koji je pokojnu Zmajevu ženu lično poznavao, čuo sam da je bila “crna i mala, i ružna”. Mala i crna – μικρό και μαλάγινα, kao Safo – mogla je biti; ali ružna nije izvesno bila. Na njenoj slici pred zagrebačkim jubilarnim izdanjem Đulića, čelo, usta, crne izrazite oči, izraz volje na nešto oštrom, ali lepo izvajanom licu, čine je izvesno ženom iznad “ravnodušnih”.
Naposletku, ona je Zmaju bila lepa. Pa ipak njegovi “Đulići” ne čine se da su ispevani više njoj no bilo kojoj drugoj ženi. Zmajeva mašta nije bila živopisna, jer njegovi utisci nisu bili živi i jaki. Pored sadržine, i oblik, način na koji je svoja osećanja iskazivao, pojedinačna obrada, takođe pokazuju nedovoljnu jačinu i dubinu njegovih osećanja. Zmajevo osećanje nije dovoljno jako ne samo po stepenu do kojega se penje, no i po drugoj osobini dubokih osećanja, po svom trajanju; ili još, po gotovosti s kojom ono pri pesničkom stvaranju izlazi u susret pesnikovim potrebama.
Nadahnuće ili osećanje (što je ovde jedno isto) ne radi kao neprekidna struja, no pritiče u sitnijim osećajnim talasima. Zmaju ti osećajni talasi nisu uvek u vlasti. Tako biva, naravno, i kod drugih pesnika, među kojima i najbolji imaju, i to češće no što se misli, svoje časove slabijeg nadahnuća. Ali kod Zmaja nadahnuće klone u istoj pesmi. U njega nisu retki primeri da dve jake strofe uokviruju po dve, tri ili po nekoliko drugih koje su skoro slabe, i skoro gola proza.
Procent prozaičnih stihova u Zmaja znatno je veći no što bi se očekivalo u pesnika njegova reda. Tako isto, dosta veliki broj njegovih dobrih pesama ima slabe ili hladne završetke. Tako, iz istog uzroka, s oskudice osećanja ili sporosti priticaja, neke njegove pesme izgledaju skraćene, druge suviše produžene. Drugih puta, slabost nadahnuća opaža se po neiskrenoj, preteranoj dikciji. Pesnik nagonski oseća da svojoj misli treba da da toplijeg i živopisnijeg izraza; ako ga nadahnuće izda, on se napreže, i hladno-zagrejano traži jaku, a postiže samo visokoparnu dikciju.
Najzad, pesničke slobode, skrivanja reči, slabi slikovi, i drugi načini kojima se pesnici služe da olakšaju sebi građenje stihova[2]
„Nemojte me topom sreće,
Ja se bojim tog kuršuma
I ja onda – i ja onda,
– I ja onda – siđoh s uma“.
(„Đulić uvelak“, XX)
takođe su dokaz slabijeg nadahnuća. Imajući u poslednje vreme više da se bavim našim pesnicima, naročito slabijim, i poređujući ih s drugima boljim, stranim i našim, došao sam na misao, izvesno tačnu, da se po pravilu pesničkim slobodama služe samo slabiji pesnici, a bolji samo u trenucima slabijeg nadahnuća – odnosno na mestima koja su i inače, i mišlju, i osećanjem, i maštom, slabija.
U Zmaja su pesničke slobode, za pesnika njegova reda, srazmerno česte, i često velike. Zmaj ni najmanje nije, kao što Nedić misli, “raspolagao neobično glatkom tehnikom stiha”. Naše su kritičare zbunile njegove kratke rečenice, njegovi kratki stihovi, koji daju iluziju tečnosti i glatkoće. Zmaj je u “spoljašnoj tehnici stiha”, u fakturi, bio često nebrižljiv kao skoro svi naši stariji i današnji slabiji pesnici. Tome je bila uzrok i oskudica u književnoj disciplini i ukusu; ali, kad vidimo da je Zmaj u svojim najboljim pesmama bio u tom pogledu skoro uvek besprekoran, moramo pretposataviti da su u drugim pesmama te pesničke slobode u tesnoj vezi sa slabijim nadahnućem.
Sve ovo što smo dosad rekli o Zmajevom osećanju pokazuje, držim, da s gledišta na kome ovde stojimo, Zmaj doista nije bio dovoljno uzbudljiva priroda. Topla osećanja o kojima smo gore videli da su najbolje merilo za bogatstvo osećanja nekoga pesnika, nisu bila njegova jaka strana. U Zmaja su nad toplim, prijateljskim osećanjima često preovlađivala hladna, neprijateljska osećanja, kako se zovu u psihologiji, ili satirična, kako ih nazivamo u književnosti.
Nedić je tačno primetio da se sam broj satiričnih pesama Zmajevih u odnosu prema broju njegovih lirskih pesama može smatrati – ja bih rekao, samo donekle – kao dokaz njegovog slabijeg čisto lirskoga nadahnuća; kao i to, da su Zmajeve satirične pesme, ukupno uzevši, bolje od ostalih.
Što se ipak skoro bez pogovora veli da su “Đulići” najbolje Zmajeve pesme, to je otuda što svak i nehotice pogađa da je tema koja se u “Đulićima” opeva prevashodno pesnička, i da otuda i s manjim savršenstvom oblika one imaju veću pesničku vrednost no Zmajeve satirične pesme. Ali su satirične pesme Zmajeve izvesno savršenije ispevane od njegovih ljubavnih pesama. U njima je on zaista bio više “kod svoje kuće” no u ljubavnim. Onoga padanja nadahnuća, koje smo gore videli, ovde nema; i dikcija i stih su ovde, uvek, skoro besprekorni. On koji je o ljubavi pevao svega jednom, vraćao se satiri sa naročitom ljubavlju. On je sa strašću bio urednik ili saradnik šaljivih izdanja[3].
Onoga što je za satiru potrebno, on je imao; on je imao duha, šale, ironije, zajedljivosti, ljutine. Besnoga gnjeva i dubokog ogorčenja nije imao ni tu, jer je, kao što smo videli, bio uopšte mirnija priroda; tu je Jakšić bio daleko iznad njega; ali on je imao sve drugo što mu je trebalo.
Pomenute duhovite i satirične osobine imale su kod njega neosporno prevlast nad ostalima. Duh i satirična žica bili su kod njega toliko jaki da su protkivali mnoge njegove duhovne radnje i često izbijali i onde gde bismo im se najmanje nadali, i gde im često nije bilo mesta, u njegovim nesatiričnim, pokoji put lirski toplim pesmama.
Dosta je veliki broj njegovih “Đulića” kojima je polazna tačka bila samo misao, kombinacija ili poređenje predstava, a ne osećanje. Još je veći broj onih u kojima se iskazivanje osećanja prepliće s dosetljivim mislima. I u najiskrenija osećanja i utiske uvlači se – često krišom i od pesnika, često krišom i od čitaoca – duhovita misao.
Oj, vi dani, niste dani,
Već anđeli beli, –
Ne bi drukče s neba došli
I neba doneli!
Aj, vi noći, niste noći,
Već anđelska krila,
Gde bi noćca tako divna
Tako brza bila!
Tako brza bila!… Ovo “brza”, koje se tako lepo slaže s “kratkom noći” i “brzim krilima”, samo je duhovito, nije lepo. Isto je tako i sa satiričnom žicom. U tom pogledu nema zanimljivijeg primera od one njegove lepe pesme “Petnaesti novembar 1879”, koju jer ispevao prilikom Miletićevog pomilovanja; ta je pesma kao svetlo lice medalje kojoj je “Drago i drukče putešestvije” mračno naličje, i jedna je od njegovih najjačih pesama, i po pesničkom izmišljanju i po iskrenosti osećanja.
Pošto je u njenim prvim strofama oduševljeno i razdragano pozdravio Miletićevo oslobođenje, Zmaj se pita na koji će način narod najdostojnije proslaviti taj svetli dan, i najazi onu svoju poznatu lepu misao:
Ljubomir Micić: Nova umetnostNištavne su slavopevke,
Kad se vraća mučenik;
Diž’te decu iz kolevke
Da zapamte njegov lik!…
Pesma se onda nastavlja puna osećanja; i osećanje raste i ton se diže od strofe do strofe:
Diž’te decu gde god dođe
– – – – – – – – – – – – – – – – –
Diž’te decu gde god prođe!
– – – – – – – – – – – – – – – – – –
Diž’te decu svud pred njime!
– – – – – – – – – – – – – – – – – –
Nek tu sliku deca prime
Duše svoje u okvir!
– sve do poslednje strofe, čija prva dva stiha, u najvišem tonu glase:
Oh, dižite decu danas,
Pa im zbor’te: “To je taj!”…
– i onda odjedanput, sasvim neočekivano, uzbuđenje se razbije, prsne kao mehur, kao da ga nikada nije ni bilo, i mesto da u poslednja dva stiha strofe osećanje na svom vrhuncu dobije svoj najsilniji izraz, Zmaj nam daje jednu ironičnu, satiričnu, skeptičnu, ledenu “napomenu” – u zagradi:
(Takvi ljudi nisu za nas,
Već za bolji naraštaj.)
Ovakav ironičan završetak pod ovakvom pesmom mogao je napisati samo čovek u koga je satirična žica bila jača od osećajne. Ne treba misliti da je to isti slučaj koji i sa Hajneom, koji je takođe poneke od svojih lirskih pesama završivao ironičnim refleksijama.
Hajne je tako činio baš s toga što je bio duboko osetljiv čovek, koga je ta njegova osetljivost u prilikama skupo stajala, i koji neće da bude ponovo prevaren, te sad sam pravi ironične refleksije na svoj račun, da ih ne bi drugi pravili. Njegova je ironija gorka i ističe iz samog osećanja; ona je tako s osećanjem u punom skladu; do je Zmajeva suva, i dolazi spolja, i stoji u pravoj opreci sa osećanjem, na koje je jedva i sasvim neprirodno nakalemljena. U Zmaja su ti ironični završeci, kao i oni dosetljive misli u lirskim pesmama, posledica nešto nepouzdanog ukusa i slabijeg nadahnuća, ali još više posledica prevlasti satirične žice i duha nad osećajnom.
Međutim, u pesnika u kojih je osećanje jako razvijena osobina, satirična žica i duhovitost ne mogu nikad prevladati nad osećajem. I kod onih među njima koji su pored lirskog imali i velikog satiričnog dara, i velike duhovitosti, kao Bajron, najjača strana ostajala je lirsko oduševljenje, ona topla osećanja o kojima je gore bila reč. Ta topla osećanja, kao što smo videli, u Zmaja pesnika nisu bila vrlo jako razvijena. Kao što nije bio jak mislilac i posmatrač, on tako nije bio ni vrlo uzbudljiv čovek. Međutim, još više no mislenost, belega je velikog pesnika njegova izuzetna uzbudljivost. Osećanje je bitna, prva i bezuslovna osobina svake umetnosti, dakle i pesništva. I tako Zmaja ne možemo sa velikim pesnicima izjednačiti ni po drugoj najvažnijoj pesničkoj osobini, po jačini i dubini osećanja.
***
Nije možda teško pogoditi, prema dosadašnjem, da Zmaj ni po dvema poslednjim pesničkim osobinama, po mašti i ukusu, nije mogao biti ravan velikim pesnicima. Pre svega, Zmaj, kako se vidi, nije uopšte bio od onih priroda u kojih će se koja bilo osobina popeti do vrlo velikih visina. Ali da to ostavimo na stranu. Važnije je ovo: obe ove poslednje osobine, i mašta i ukus, u najtešnjoj su vezi sa dvema prvima, s umom i osećanjem; one su, skoro se može reći, izvedene osobine.
Žive i bogate mašte nema bez živih uzbuđenja, bez bogato prikupljene građe posmatranjem, i bez gotovosti i živosti s kojom nam se građa pri stvaranju stavlja na raspoloženje. Mašta je mehanizam koji radi tek kad ga krene “para”, koja je uzbuđenje; a nikakve proizvodnje nema bez preproizvodnje. A ukus je rezultat celokupne duševne organizacije čovekove, njegovog duha i njegove duše. Kakav bude njegov dar opažanja, koliko mu osećanja budu razvijena i uglađena, koliko mu bude pažnja budna, koliko mu bude opšte i umetničko obrazovanje – takav će i toliko pouzdan biti i njegov ukus. Otmenost i pretanjenost ukusa rezutat je celokupne otmene i pretanjene prirode čovekove.
Mi smo videli koliko Zmaj zadovoljava ove uslove. Mi smo videli kolika je oštrina njegovog posmatračkog dara i uzbudljivost i tankoća njegovog osećanja. Po njima on nije mogao imati vrlo živu maštu ni vrlo razvijen ukus. Po svojoj mašti, on doista ne može da se meri s velikim pesnicima koji su tu osobinu imali jače razvijenu; po svome ukusu, on ne ide u red onih književnika vrlo uglađenog ukusa koji su sve što je najbolje okusili. Njegovo opšte i književno obrazovanje bilo je, mereći ga prema prosečno obrazovanom čoveku, vrlo lepo; ali s naše tačke gledišta, ono nije bilo dovoljno.
Od velikih pesnika, on je, po svemu se čini, najveće poznavao uglavnom samo po imenu; on njihova imena navodi (najčešće u šaljivim pesmama) prilično bez lične kritike, po utvrđenom kanonu Velikih pesnika, i ni po čemu ne može da se pozna da li je nekoga od njih više voleo no druge; ne izuzimajući, izgleda, ni Hajnea.
Njegove književne naklonosti vide se, možda, po njegovim prevodima. S nekoliko izuzetaka, Zmaj je prevodio pesnike drugog, trećeg i desetog reda; – Petefi, Aranji, Beranže, Đulaji, Jokaji, Koloman Tot, Milov, Hofman fon Falersleben, Mozental, Daumer, Halm, Salet, Glasbrener, J. G. Sajdl, Zoltan Balog, M. Kakaš, to su pesnici koje je i kakve najčešće prevodio.
Izuzeci su bili, ako ostavimo na stranu nekoliko pesama Geteovih i Hajneovih, ne najbolje izabranih – Ljermontovljev Demon, Tenisonov Enoh Arden, i Geteova Ifigenija. Ali dok je Aranjija, po tvrđenju onih koji znaju mađarski, prevodio tako da njegovi prevodi ponegde nadmašaju izvornike, dotle je meni žao što moram reći da su, po mom mišljenju, Demon, Enoh Arden i Ifigenija promašeni prevodi, i promašeni ne zbog nedovoljne pesničke moći, nego baš zbog nedovoljno pronikljivog i uglađenog književnog ukusa Zmajevog.
No ja se ne mislim duže zadržavati na ovim dvema poslednjim osobinama. Bliže pretresanje tih osobina odvelo bi me daleko u podrobnu analizu Zmajeve dikcije, koja bi ispala iz okvira članka; osim toga, za dokazivanje moje teze, to bliže pretresanje je izlišno. Ovo što je o tim osobinama ovde kazano, s onim što je rečeno o drugim osobinama, dovoljno je da pokaže zbog čega se meni čini da Zmaja ne možemo ubrojati u velike pesnike.
Zmaj, videli smo, pesničke osobine, ukupno nije imao razvijene u onom stepenu u kojem ih obično nalazimo u velikih pesnika, i nijednu posebnu nije imao razvijenu u izuzetno visokom stepenu. Međutim, visok stepen koji sve osobine ukupno, ili vrlo visok stepen koji pojedine od njih dostignu u velikih pesnika, to je obeležje tih pesnika prema njihovim manjim drugovima. Prema tome, ni ono drugo, opšte mišljenje o Zmaju, po kome je on bio veliki pesnik, ne može se reći da je mnogo tačnije od Nedićevog, po kome je on bio više stihotvorac no pesnik.
***
Istina je, kao skoro uvek, i ovde po sredi. Ali, blagodareći ekstremnom, sasvim neopravdanom mišljenju Nedićevom, istina je nešto bliža opštem mišljenju no Nedićevom. To znači da Zmajev red ostaje visok red.
Od slabijih pesnika ka najvišim ide čitava “Jakovljeva lestvica”. Zmajevo je mesto na njoj negde oko sredine, ali, ako tako mogu reći, oko… ne ispod, no iznad sredine. Kako su stepeni te “nebeske lestvice” u njenoj drugoj polovini sve ređi, pravljeni za sve krupnije korake, to u drugoj polovini naglo opada broj i raste red onih koji se do nje ispenju. Red Zmajev među pesnicima ostaje, van svake sumnje, red pravog pesnika, s pravim pesničkim darom – ne darom stilista, koji je često jedini znatniji dar mnogih pesnika.
Ako Zmaj nije Hajne, de Mise, de Vinji, ni Sili-Pridom; ako nije pesnik velikih misli i dubokih osećanja; ako u njega “hladna, satirična osećanja” sužavaju oblast “toplih”; ako zbog oskudice u višoj kulturi i tanjem ukusu nije dao meru koju bi s istim darom dao u drugoj sredini, – on ima mnogo pesama koje su odlične, ukrašene lepom pesničkom mišlju, i zagrejane iskrenim osećanjem. Udaram glasom na reč mnogo zato što broj, ako ima manje značaja od kakvoće, zadržava sav svoj značaj kao potvrda, i kao jedan od znakova plodnosti i snage. Po tim svojim dobrim pesmama, Zmaj je bio više pesnik od većine onih koje je prevodio – ne izuzimajući iz te većine Bodešteta i Beranžea.
Njegove slabije, i naročito satirične pesme nelogično je isticati protiv onih njegovih pesama koje su dobre i čisto lirske. Prve ne mogu učiniti da ove poslednje ne budu dobre, ili da prestanu biti lirske. Po takvoj bi logici ispalo da bi Zmaj bio veći pesnik da nema svojih satiričnih pesama. Međutim, same njegove satirične pesme takve su da kad Zmaj ne bi imao drugih do njih, on bi i po njima bio pesnik. U širokoj i gostoprimnoj oblasti pesništva, Đusti ima mesta kao i Hajne, i Hajneove satirične pesme kao i njegove lirske.
U naročitim trenucima čistijeg i višeg nadahnuća, Zmaj se podigao još više nego obično. Njegova pesma “Mračni, kratki dani” je najčistija suza, i nije usamljenica u njegovom pesništvu; a “Svetli Grobovi” su jedna velika, krasna i plemenita pesma, podjednako lepa i svojom znatnom težinom i svojim visokim idealizmom, i poletom mašte, i besprekornom i raznolikom obradom, i blagorodnim osećajima pesnikovim prema njegovom takmacu, i najzad pesnikovim čistim rodoljubljem. Zmaj je uvek bio iskreno nadahnut u rodoljubivim pesmama. To mu je među nama trajna titula na novu, uvaženu i dragu uspomenu.
(kraj)
Piše: Bogdan Popović
Izvor: Bogdan Popović: Članci i predavanja o književnosti, umetnosti, jeziku i moralu (SKZ, Beograd, 1932)
***
[1] “Njegova (Zmajeva) ženidba znamenita je po pesmu srpsku već i stoga, što njoj valja da zahvalimo čitav onaj niz Jovanovićevih pesama, ‘Đuliće’.” – A. Hadžić, u predgovoru Pevanije.
[2] Baš ako bi se uzelo da ovu tautologiju treba razumeti (kao što je logično) kao ponavljanje čoveka koji je van sebe i koji ne može da nađe reči, ipak je tautologija nategnuta, i upotrebljena poglavito da popuni stih.
[3] U Predgovoru Pevaniji od A. Hadžića imaju ovakvi zanimljivi podaci; „Naš pesnik bio je već tada glavni saradnik humorishičhog lista Кomarca. – Tri godine ranije (u svojoj dvadeset četvrtoj ili petoj godini) bio je saradnik ,,humorishnčkog časopisa pod imenom Mesečara. – Godine 1861 ,,uređivao je sa Đorđem Rajkovićem humoristički list Кomarac“. – „Godine 1864. pokrene nov humoristički list Zmaj. – „Godine 1865. izdao je šaljivi kadendar Priklapalo. – „Godine 1872. umre njegova žena, nikad nezaboravljena Ruža“ . – „Godine 1873. pokrene u Pančevu humorishički list Žižu“ . – „Godine 1876. izdao je šaljivi kalendar pod imenom Žiža. – Godine 1878. „pokrene Jovanović nov humorishički list pod imenom Starmali”.