Pesnik Jovan Jovanović Zmaj (6. decembar 1833 – 14. jun 1904), smatran jednim od najznačajnijih liričara srpskog romantizma i klasikom ne samo književnosti za decu, preminuo je pre 120 godina. Tim povodom prenosimo ovde članak objavljen nedugo nakon Zmajeve smrti u Srpskom književnom glasniku iz pera Bogdana Popovića, urednika, profesora, esejiste, antologičara i tada izuzetno uticajnog književnog kritičara. Iako se u Popovićevom članku neretko odražavaju duh i zablude vremena u kom je napisan, pažljiviji čitaoci zapaziće i stanovišta koja nadilaze književno-istorijske okvire, a danas nam može biti zanimljiv, verujemo, i zbog primera intelektualnog poštenja sa kakvim autor teksta pristupa opusu jednog od svojih omiljenih pesnika. Popovićev članak „Šta je veliki pesnik?“ prenosimo ovde u dva dela.
***
Ovo dana umro je jedan od najznatnijih srpskih pesnika, Jovan Jovavović Zmaj. Mesto nekrologa u našem domaćem stilu – mesto oplakivanja „neizmernoga gubitka”, sa „srcem koje se steže u grudima, perom koje drkće u rukama, očima koje su zamućene od suza” – ja želim u ovom prigodnom članku dati ocenu Zmajevoga pesništva, reći mirno i slobodno – isto onako slobodno kao da je Zmaj živ – kakvoga je pesnika u njemu imala naša književnost, i od kakve je vrednosti ono što je on za sobom ostavio.
I ako na prvi pogled manje nežan, ovaj način nije manje prikladan današnjoj prilici, niti manje dostojan pesnika i čoveka koga je celo Srpstvo ovo dana sahranilo. Naricanje je skoro uvek neiskreno i nepristojno, a Zmaj je bio od onih ljudi o kojima se i na njihovom grobu može reći cela istina. I po odbitku onoga što je u njima možda precenjeno, ono što ostane dovoljno je da im za svagda obezbedi njihov visoki red.
O njegovom položaju u istoriji naše književnosti, o njegovim zaslugama kao narodnog prosvetitelja, i o njegovom političkom i narodnosno-političkom značaju neću govoriti; ili ću reći samo to da je, kao svaki pravi pesnik, obogatio književnost svoga naroda izvesnim novim tekovinama u pogledu sadržaja i oblika, i da u njenom razviću beleži jednu dalju stanicu; da je kao narodni prosvetitelj, za vreme celog života, bio pobornik prosvete i napretka; i da je kao političar bio vazda oduševljen branič srpske narodnosti i narodnih prava.
Moja je namera zadržati se samo na književnoj vrednosti njegovog pesništva, i odrediti koji je njegov pesnički „red” ili „rang” ; ostale njegove osobine kao čoveka i javnog radnika biće ovde onde uzgred pomenute, uvek samo utoliko ukoliko one mogu određivati vrednost njegovih književnih radova. Dodajem da svoju ocenu donosim po uspomenama iz ranijih vremena, koje sam ovom prilikom osvežio prelistavajući pet do šest stotina strana, velike osmine, njegove Pevanije.
***
Dva su suda izrečena u našoj književnosti o redu koji Zmaj zauzima kao pesnik. Po jednom, može se reći opštem, Zmaj je veliki pesnik; po drugom – onom koji je Nedić izrekao u svom poznatom članku – Zmaj ne samo što nije veliki pesnik, no možda nikako i nije pesnik; i u svakom slučaju više je stihotvorac no pesnik. Treće mišljenje, mišljenje G. L. Кostića, koje je on izneo u svojoj skorašnjoj i opširnoj knjizi o Zmaju, moramo prenebregnuti, zato što je kazano u suviše neozbiljnom obliku. G. Кostićev kalambur (proveden kroz četiri stotine strana), da je „zmaj” pojeo “slavuja”, to jest da je njegova satirična poezija pojela lirsku, ne može se uzeti ozbiljno kao književna ocena Zmajevog pesništva, i nije, uostalom, ništa ni novo ni tačno.Ostaju nam, dakle, prva dva mišljenja. Кoje je od njih tačno?
Nedićevo mislim da mogu odmah odbaciti kao netačno. Bez dokaza, bez pretresanja, po neposrednom osećanju, jasno je da pesnik „Svetlih Grobova”[1] i „Brankove želje”; pesnik Đulića: „Vidiš, sad sam doš’o k tebi”, ,,Sniv’o sam te, a ti puna cveća”; pesnik Đulića uvelaka: „Mračni, kratki dani”, „Oh kako je sivo, tamno”, „Bolna leži, a nas vara nada”, „Pođem, klecam, idem, zastajavam ”; pesnik balada „Tri ajduka”, „Lem Edim”, „Selim beg”; pesnik gorkih satira „Negdašnjem prijatelju” i „Drugo i drukče putešestvije”, u kojima ima osećanja kao u lirskim pesmama; pesnik onoga niza Đustijevskih satira: „Braca ”, „Vidov-danu”, „Praktični saveti jednog velikodostojnika”, ,Jututunska narodna himna”, „Nekim Cincarima”; pesnik onih izredno duhovitih šala “O Zmaju”, „Misli jednog matorog Š.”, „Florian Špicberger o poklonu major Miše”, „Slobodna štampa”, „Oda čuturi”, ,,Oda praznoj kesi”- jasno je, velim, bez daljeg pretresa, da taj pesnik može samo pogrešno biti nazvan stihotvorcem.
Opšte mišljenje nije se moglo toliko prevariti da velikim pesnikom naziva stihotvorca. Opšte mišljenje može u svojoj oceni, iskrenoj i neiskrenoj, jako da se prevari samo u početku, i onda kad je za ocenu potrebno imati velike načitanosti, pretanjenog ukusa, dubljeg opažanja, ili filozofskih misli; ali posle dužeg vremena, i kad se stvar tiče umetničkog dela koje iznosi svakom pristupačna osećanja, jezikom koji vam je svima poznat, opšte mišljenje ne može se toliko zbuniti da kao istinu primi ono što je istini diametralio protivno.
Nedić, koji je bio podložan ličnim osećanjima, nije mario celokupnoga Zmaja, Zmaja pesnika i javnog radnika zajedno. Osim toga, po prirodi svoga ukusa, koji je nama poznat, koji se,u ostalom, može videti i iz njegovih kritika, i koji je, uzgred budi rečeno, bio uzak – Nedić je bio nešto naivan romantičar; a Zmaj nije ni u koliko bio naivno romantičan pesnik.
Nedić je voleo živopisno i sentimentalno. On je voleo Hotornovo Skrletno pismo, a nije voleo Vodenicu na Flosi od DŽ. Eliota. On je od svih Geteovih dela najviše cenio Jade mladoga Vertera; cenio ih je više no Fausta. Nije voleo pripovetke Laze Lazarevića, koje su sa Gorskim Vijencem najlepše što je naša književnost dosad dala, a voleo je, ili je bar više voleo, pripovetke Đure Jakšića. Na taj način je Nedić – za koga je Milorad Šapčanin bio pesnik – mogao Zmaja nazvati stihotvorcem.
Povrh svega, zaključak koji je Nedić izveo iz svoje analize Zmajevih pesama nije u skladu sa onim njegovim opažanjima koja su istinita. Iz karakteristike koju je Nedić dao o nekim osobinama Zmajevog pesništva, i koja je kao takva u glavnom tačna, i delimice oštroumna, nije dopušteno izvesti zaključak koji je Nedić izveo o Zmajevom celokupnom pesništvu. Te osobine nisu po Zmajevo pesništvo bile toliko štetne koliko je Nedić predstavljao. Otuda je u Nedićevoj oceni Zmajeva vrednost prema tim osobinama pogrešno sračunata. Nedićeva ocena Zmajevoga dara, dakle, pogrešna je, i ja je neću podrobnije pobijati.
Da li je tačnije ono drugo, opšte mišljenje, po kome je Zmaj bio veliki pesnik?
I ako mi je Zmaj od uvek bio jedan od najmilijih naših pesnika, i ako sam ga šta više i sam jednom naročitom prilikom, kratko vreme posle Nedićevog članka, i s obzirom na naše pesnike, nazvao „našim velikim Zmajem”, ja držim, da mu se u hladnoj, preciznoj oceni taj red ne može dati; i to drugo, opšte mišljenje čini mi se skoro isto tako malo tačno kao i Nedićevo. Zmaj nije bio veliki pesnik. Te je stvari dosta teško dokazivati.
Već sama ocena nekoga pisca po njegovim osobinama, nije laka: treba, prvo, iz čitavog niza sitnijih osobina i pojedinosti, koje se najčešće prelivaju jedne u druge, izdvojiti glavne; i drugo, osvetliti ih po potrebi njihovim uzročnim odnosima. Ali tu, ako je ovaj drugi deo posla prilično težak, bar onaj prvi, određivanje glavnih osobina, dobrom i nešto izvežbanom oku neće vrlo teško pasti. Tu čovek ima da opazi razlike između raznorodnih stvari. Određivati, međutim, stepen u kome je neka stvar razvijena, znači hvatati razlike između stvari istoga roda. Кao što je kod boja lakše reći koja je boja zelena ili crvena, no odrediti koje je vrste preliv zelene ili crvene boje prema ostalim prelivima istih boja, tako je lakše reći koga je roda pesnik no reći u kom je stepenu on u svom rodu odmakao. Ali je pomoću malo analize pesničkih osobina i to mogućno, i to dovoljno tačno, naročito u ovoj prilici, gde mi stvar ne izgleda vrlo zapletena.
Treba prvo utvrditi da veličinu nekoga pesnika ne čine neke naročite osobine koje bi takav veliki pesnik imao, dok ih ostali daroviti pesnici (ali pesnici drugoga reda) ne bi imali. Veličinu njegovu – kao što sam taj izraz vrlo tačno kazuje – čini samo stepen u kome su u njemu razvijene opšte osobine pesničke, one koje su, u raznim razmerama, zajedničke svima pesnicima. Ma kakvo bilo pesničko delo, i od koga bilo pesnika, ono će biti lepo ili mišlju, ili osećanjem, ili maštom, ili ukusom, – to jest, većom ili manjom dubinom misli, većom ili manjom dubinom osećanja, više ili manje živom maštom, i više ili manje prečišćenim ukusom. Te osobine, razume se, ne nalaze se u pesničkom delu nikad usamljene, jedna bez drugih; one se među sobom kombinuju, po dve ili po tri, ili sve četiri zajedno; naročito prva koju sam pomenuo, dubina misli, nije sama dovoljna da pesničko delo učini lepim.
Ja sam te osobine ovako izdvojio samo radi analize. E sad, te iste osobine nalaze se i u delima darovitih, i u delima vrlo darovitih, i najdarovitijih, ili kako se to popularno kaže, u delima genialnih pesnika. Ono što čini razliku između darovitih i ovih najdarovitijih, to je, kao što sam rekao, samo visok stepen koji su te osobine dostigle i u kome se pokazuju u delima ovih poslednjih. Šta više, nije potrebno da sve te osobine zajedno dostignu taj vrlo visoki stupanj razvića, pa da dadu velikog pesnika.
Кod najvećih, kod Šekspira i Getea, na primer, one su sve tu, i skoro podjednako razvijene. Ali kod drugih, takođe velikih, dovoljno je da pored ostalih osobina, koje su samo više ili manje razvijene, jedna dostigne vrlo visok stupanj. Viktor Higo je jedan od najvećih svetskih pesnika; po mašti i moći izraza izvesno nikad nenadmašen; kad bismo ga cenili po njegovim mislima, kao mislioca, on bi ispao vrlo mali čovek; u prkos njegovom stavu apokaliptički dubokog filozofa, u glavi tog džina nikad se dve zaista duboke i odmerene misli nisu ukrstile. Ono što ga čini velikim pesnikom, to je neobično visok stupanj koji je jedna naročita pesnička osobina u njega dostigla; stupanj tako visok da, sasvim izuzetno, naknađuje njegovu oskudicu u mislima, u mislilačkom daru, bez kojeg inače nema najvišeg pesnika. Ono, dakle, što čini velikoga pesnika, to je visok stepen u kome su u njega sve, – ili vrlo visok stepen u kome u njega pojedine opšte pesničke osobine razvijene.
Pošto smo videli koje su te pesničke osobine, i u čemu se sastoji veličina nekoga pesnika, potrebno je videti u kojoj su meri pojedine pesničke osobine razvijene u Zmaja, pa ćemo znati da li će Zmaj može s pravom nazvati velikim pesnikom. To ćemo ovde ukratko i uraditi.
Кakav je Zmaj po svojim mislima?… Ima li u njegovoj Pevaniji, kao u delima velikih pesnika,onih dubokih opažanja, onih umnih misli, onih odjeka vidovitog posmatranja sveta, koji su kao cvet životnog iskustva, u najlepšem i najdubljem smislu te reči, i koji svakog velikog pesnika dižu u red filozofa, – toliko, da mi lično, kao što pomenusmo, ne možemo da smatramo kao pesnika najvišega reda onoga koji nije u isto vreme i mislilac?
Svaka je umetnost, od slikarske do glumačke, vidovita na svoj način, koji ne ustupa vidovitosti umnoga posmatrača; ali je pesništvo – blagodareći jeziku kojim govori – kadro da pored svojih umetničkih otkrivenja iskaže i najviše misli naše ljudske filozofije; i najviši pesnici uvek su bili i mislioci.
Da ostavimo na stranu Šekspira i Getea, koji su gorostasi, prebogati Gavani, i čiji su stihovi rasturena i svetla parčad svetskog ogledala; – ima li u pesništvu našega Zmaja one, da tako kažem, manje mudrosti drugih velikih pesnika, koji na to ime imaju takođe prava, i ako stoje ispod Šekspira i Getea? I da uzmemo poseban primer, ima li među Zmajevim pesmama pesama koje bi naličile na pesme de Vinjijeve? – na primer, na njegovu pesmu o “Eloi”, u kojoj Eloa, anđeo-devojka, rođena iz suze Hristove, pokušava da spase Grešnog Anđela, i u kojoj je pesnički motiv ova uzvišena misao, da je grešan čovek nesrećan čovek? – ili na pesmu istoga pesnika o „Vukovoj smrti”, u kojojse, u slici vuka na umoru, daje čoveku najviši nauk o načinu kako treba živeti i mreti? – ili na pesmu o „Pastirevoj kući”, u kojoj se na jedan od najveličanstvenijih opisa prirode nadovezuju visoke misli o dubljim odnosima između nje i čoveka? – ili na pesmu o „Samsonovom gnjevu”,u kojoj je, pod obnovljenim ruvom ove stare legende, de Vinji dao osnovnu psihologiju ženinu?- ili na pesmu o “Maslinovom brdu”, u kojoj je nepronikljiva sudbina čoveka u svetu, njegov položaj „prema večitom ćutanju božanstva”, i držanje koje treba da zauzme prema večitoj tajni, izneto ni manje duboko ni manje uzvišeno no u velikim filozofskim spisima? – ili na pesmu o „Mojsiju”, koja je pesma o svima velikim ljudima, – velikom misliocu, velikom vođi ljudi, velikom pesniku, – i pesma o njihovoj duši, koju je samo veliki čovek mogao razumeti, i samo veliki pesnik mogao opevati ?… Ima li među Zmajevim pesmama takvih kakve su ove de Vinjijeve?
Može se učiniti nepravedno što ja poređujem Zmaja sa krupnim ljudima stranih književnosti. Ali ja ne znam zbog čega bi to bilo nepravedno. Ja nemam i, strogo kritički, ne mogu imati dva merila, jedno za našu, drugo za stranu književnost; pošto je nemogućno imati dva sistema misli i dve vrste utisaka. Osim toga, ja sam odmah s početka ostavio na stranu najveće među velikima, i uzeo sam za poređenje, ako tako smem reći, prosečno velikog čoveka. Najzad, ovde je reč o velikom pesniku, o velikom pesniku kao takvom, a ne o velikom pesniku prema drugom našem, prema St. Vl. Кaćanskom, Miloradu Šapčaninu, ili G. Miloradu Mitroviću. Sasvim je, dakle, opravdano uzimati primere iz strane književnosti.
Кoga ni to ne bi ubedilo, tome ću reći da za naš zaključak možda nije potrebno uzimati te primere iz strane književnosti. Mi se možemo isto tako upitati, da li se u Zmajevom pesništvu mogu naći one misli koje nalazimo u NJegoševom pesnišvu? Ima li u Zmaju onih nizova jedrih, mislima i opažanjima bogatih stihova Njegoševih? Onih značajnih mesta punih jezgre, kakva su, samo primera radi, ona dva govora Igumana Stefana:
Ja imadem osamdeset ljetah,
i –
Ja sam proša’ sito i rešeto,–?
Njegoševi stihovi pokazuju čoveka koji ume da vidi ono što je zanimljivo, i koji razmišlja o onome što je video, pokazuju čoveka posmatrača i mislioca. Pokazuju li to isto Zmajevi stihovi? Postaviti pitanje, kako se veli, znači na njega i odgovoriti: Zmajevi stihovi to ne pokazuju. U njega nema misli o kojima je gore bila reč, a koje se nalaze u delima velikih pesnika.
Ako prelistamo njegovu Pevaniju, videćemo da ni po osnovnim zamislima, ni u pojedinačnoj razradi, njegove pesme ne pokazuju čoveka koji stvari dublje vidi ili o stvarima dublje razmišlja. Ono što on obično opeva, to su pre svega predmeti koji su od vajkada bili obične teme lirskoga pesništva, a zatim predmeti koji su i prosečnim glavama pristupačni. Zmaj, mora se reći, ne čini utisak širokog i vrlo oštrog uma. Između raznih darova podeljenih među ljude, ima jedan, najviši, koji se sastoji u tome što čovek koji ga ima može da razume stvari.
Sa svojim otvorenim očima na sve što se događa u njemu i van njega, takav čovek je odnegovao postepeno u sebi tu oštrinu, i stekao onaj skup saznanja koji mu daju tu širinu, uma. Zmaj ne izgleda da je bio takav čovek. Iz njegovih se pesama ne vidi da je imao širih pogleda, da je imao dubljeg unutrašnjeg života, da je čoveka ili ženu dublje proučavao. NJega nisu zanimali viši problemi života. On nije dublje saosećao sa stvarima sveta koji nas okružava, i nije osećao one tanje veze koje nas za njih vezuju. U svom prvom nizu pesama, pod imenom „Unutrašnji život”, Sili-Pridom, u pesmi „Lanci”, kaže da je „hteo sve da voli, i da ga zato sve boli”:
Related
Zašto je V. H. Odn imao tako složen odnos sa Engleskom
„Bezbrojni tanki i boni konci idu od moje duše k stvarima po celoj vasioni! Sve me privlači u isti mah i istom draži; istina svojom svetlošću, tajna svojim velom; zlatan ustreptao konac spaja moje srce sa suncem, a dugi svileni konci vezuju ga za zvezde… Od jednog osmejka načinio sam lanac svojim očima, od jednog poljupca načinio sam lanac svojim ustima. Moj život lebdi o ovim trošnim uzama: ja sam sužanj one tisuće bića koja volim; i pri najmaljem trepetu koji se u njima pokrene ja osećam kako se deo mene od mene otkida”.
Ti tanki i dugi svileni konci izgleda da nisu vezivali Zmajevu dušu s udaljenim stvarima, niti ga je istina jače privlačila svojom svetlošću, ni tajne svojim velom. U celoj Pevaniji, prelistavajući je danas ponovo, ja, s jednim izuzetkom možda, nisam našao pesama koje bi po izboru predmeta opominjale na gornje pesme de Vinjijeve ili njima slične.
U „Prvim pokušajima[2] Zmaj opeva ljubav, vino, Srpstvo, rodoljublje i predmete za balade. U „Drugom odeljku” opet su pesme „ljubavne i vinske”. U „Đulićima”, uz ranije motive, imaju pesme ispevane njegovim pesmama i detetu u kolevci. U četvrtom odeljku su pesme „patriotske i političke”. U odeljcima balada, prevoda, humorističnih, i dečjih pesama, motivi su istoga reda. Tek u „Đulićima uveocima” naći ćemo traga unutrašnjeg života, nešto razmišljanja, početaka neke životne filozofije.
„Đuliće uveoke” napisao je Zmaj kad je osetio prvi i najveći bol u svom životu, kad mu je umrla žena, koju je, kako izgleda, vrlo voleo. Jadi života pokreću ljude na filozofisanje. Ali je rđav znak za mislioca kad mu je potreban tako jak podstrek da ga pokrene na razmišljanje, kad prirodom svoga duha nije bio upućen na povlačenje u sebe samog, kad sitniji utisci nisu mogli ranije izazvati u njemu unutrašnji život.
Pa i tako pokrenut, on nije visoko poleteo. Među „Đulićima uveocima” imaju dva, XI i XVIII, u kojima je Zmaj osetio da za stvarima ima dubine, u kojima se vidi da je svetska tajna koja preleće preko naših glava, i dodiruje samo više, dodirnula svojim krilom, ako tako mogu reći, i Zmajevu. Pod utiskom bola, on je pogledao u sebe i u vis i oko sebe, pošao sa svojom mišlju kroz veliki svet, i osetio silu i zagonetnost njegovih pojava.
„Кo bi čuo moju tajnu,
Taj bi s mesta s uma siš’o“, –
govori „orkan” u jednom od njegovih „Đulića uvelaka”. Ali je i tu osećaj bio uvek slab, i misao uvek nejaka, i te pesme ne podižu mislenu vrednost Zmajeva pesništva.
Ali je Zmaj i na obradi (svojih sopstvenih misli) pokazao da u stvari o kojima peva nije dublje silazio. On je pesnik, i njegova je obrada pesnička, i pesme su lepe, ali obrada njegova ostaje površna. Pojedinosti kojima on razvija svoju temu, proste su, bez većeg značaja, te prema tome i bez jače snage. Njemu koji nije bio mislilac i posmatrač oskudeva ono bogatstvo građe, činjenica i utisaka, koji jedino mogu dati hrane proizvodima višega reda.
Кad Tenison peva pesmu o „Enoni”, on pesnički jako opisuje bol ostavljene devojke, i njegova je pesma jedna od najlepših pesama o ucveljenoj ljubavi; ali ono što joj pored toga, i naročito, podiže vrednost, to su one mnoge pojedinosti kojima je lepa pamet i bogata duša Tenisonova umela da okiti govor ožalošćene Enone.
Zmaj nema tog bogatog rudnika na raspoloženju; niti ima povodom stvari koje opeva da nam kaže više no što mi sami znamo. Njegova su razvijanja pesnička, ali siromašna, i ako su razvijanja njegovih vlastitih misli. On peva o rodoljublju, i to je predmet koji je on, iskren rodoljub, vanredno iskreno opevao; ali o tom istom rodoljublju on nema više da nam kaže no što mi sami znamo. On u to osećanje – onako kao što bi to učinio neki misleniji pesnik – nije dublje sišao, da vidi u čemu je, kakvo je, zašto je.
Кad njegove rodoljubive pesme budemo naučili na pamet, mi ćemo ih navoditi kao lepim rečima kazano poznato i golo osećanje; ali naše osećanje neće njegovim pesmama biti obogaćeno; ono će ostati isto koje smo i pre imali, onakvo kakvo nam je kao prosečnim ljudima Bogom dato; i mi dublju vezu koju to osećanje stvara između nas i otadžbine nećemo razumeti. Кad međutim o rodoljublju peva pesnik mislilac, mi ćemo, čitajući njegove pesme, opet uživati u lepoti njihovoj, jer je i on pesnik, i ume takođe lepim rečima da kaže naše osećanje; ali on pred nama otkriva još lepote i smisao koje mi prosečni ljudi bez njega ne bismo našli.
Primere mi je ovde dopušteno samo štedljivo navoditi; oni su suviše dugi; ja ću ipak, svedodžbe radi, navesti dve malene strofe već pomenutoga Sili-Pridoma. U njegovoj zbirci soneta, pod imenom „Francuska”, odmah od prvog soneta vidimo da on ne peva o rodoljublju kao što su, na primer, pevali naši pesnici šezdesetih godina prošloga veka, no kao neko koji od njih i više zna i tanje oseća.
Pošto se pitao: ,,Šta je otadžbina? Je li to neko srećno pribežište? Кakva meka oaza, u kojoj zemlja i čovek govore između sebe o ljubavi, i koju smo mi jednoga dana po svojoj ćudi sami sebi dali?” – on odgovara: “Ne, otadžbina je zemlja ovaploćena u nama i u prkos nama, nezapamćenim i uzvišenim venčanjem jedne rase i jedne njive koje su jedna drugu stvorile!” Pesničku lepotu ovih strofa ostavljam na stranu; i ako će pažljiv čitalacu svakoj reči njihovoj naći nove lepote i značaja. Ja ističem misao iskazanu u njima. Odmah je na prvi pogled jasno da je nju mogao imati samo onaj pesnik koji je o svom predmetu dublje razmišljao.
I samo takav pesnik može svojim temama dati onu pojedinačnu obradu koja pokazuje velikog pesnika. Zmaj ni u kojoj vrsti svojih vlastitih pesama nije imao takvih misli. Pevao je rodoljublje, vino, političke predmete, ljubav, dečje pesme – njegova pojedinačna obrada oskudeva u raznolikosti, u bogatstvu i obimu značajnih pojedinosti, koje može dati samo navika mišljenja i posmatranja. Iz ovoga se vidi da je pesniku još mnogo potrebnije biti mislilac i posmatrač no što se to čini na prvi pogled. Lepota pesme zavisi daleko najvećim delom od njene pojedinačne obrade; ona pesma u kojoj svaki stih nije pun i lep nije dobra pesma. Zmaj tu puniju, bogatiju, pojedinačnu obradu nije umeo da da.
NJegove dečje pesme su one koje su mu dosad jednodušno, i od poštovalaca, i od protivnika, najvišom hvalom hvaljene. Što se mene tiče, ja ne samo da sam daleko od toga da se s tim slažem, no držim da je savršeno neozbiljno dečje pesme, pesme za decu, smatrati kao ozbiljnu književnost, i držati da Zmajeve dečje pesme doprinose ozbiljno pesničkoj slavi njegovoj. Ali, kako mu drago s tim, ostaje da je Zmaj decu iskreno voleo, i da se njima mnogo bavio.
Ako igde, ovde se moglo očekivati da će bar u pojedinačnoj obradi biti tragova njegovog opažanja; detinja je duša tako zanimljiva, opažanja o njoj tako su mnogobrojna, da dobar posmatrač ima o njoj uvek puno da kaže. Međutim, ono što je Zmaj rekao o deci, u dugom nizu svojih dečjih pesama, svodi se na zapažanje nekih njihovih najobičnijih i spoljašnjih navika. Кao ni dušu čovekovu, ni dušu ženinu, Zmaj nije znao ni dušu detinju. Tako je i s njegovim političkim i društvenim pesmama, s pesmama vinskim, i pesmama ljubavnim.
I kad čovek o vinu peva, on može pokazati da li je mudrac, ili kakav manje otmen član iz stada Epikurova; da li je Omar Hajam, ili Beranže. Većina Zmajevih vinskih pesama, ispevana je pod znamenjem poznatog i prilično svakidašnjeg epikurizma naše prekosavske braće. A kad peva o ljubavi, predmetu lirskoga pesništva po prevashodstvu, i predmetu prostom, tako prostom da izgleda da je svakome poznat (i ako nije), mi i tu vidimo da ljubav nije prodrla u njegov unutrašnji život, nije ušla u splet njegovih misli, nije pala pod njegovo posmatranje, no je ostala skoro napolju, kao osećaj neprozret i neproniknut, o kome pesnik ne zna više no mi.
Кad poredimo njegove ljubavne pesme s pesmama nekoga od mislenijih pesnika, recimo s pesmama Sili-Pridomovim (da na tom jednom pesniku ostanemo), videćemo kakva je razlika između zaljubljenoga pesnika koji ima jak unutrašnji život, i ima svoje bistre oči uvek otvorene na ono što se u u njemu i van njega njega dešava, i zaljubljenog pesnika u kojega se osećanja i oči zadržavaju na površini.
Kad Sili-Pridom opeva “Kraljicu Bala”[3], on je u nju zaljubljen kao što je i Zmaj zaljubljen u onu koji voli i opeva u svojim “Đulićima”; ali dok Zmaj na ljubav gleda kao, tako da kažem, na jednostavan komad, za Sili-Pridoma je ljubav složen čitav niz preliva, praćena čitavim nizom pojedinosti, onih koje se u ljubavinim “oaristijama” vide očima, i onih koje se kriju u duši zaljubljenoga pesnika.
Zmaj u ljubavi vidi i o njoj zna koliko o njoj zna i žena koju on voli. On nije u svojim pesmama nigde viši od žene koju voli; – tako različno od drugih, većih, mislenijih pesnika. On u svoja osećanja ne proniče, onako kao što ni stvari oko sebe ne vidi oštrije. Onaj “sveti duh” o kome govori u početku Izgubljenoga Raja, i koji svojim –
… velikim i raširenim krilima
Lebdi kao golub nad ponorom, i oplođava ga
I osvetljuje u čoveku ono što je tamno, –
taj duh nije lebdeo nad predmetima i osećanjima Zmajevog pesništva, i nije oplodio dubinu, ni osvetlio ono što je u čoveku tamno. Otuda Zmajevo pesništvo, ni po predmetima koje opeva, ni po svojoj pojedinačnoj obradi, nije pesništvo pesnika mislioca. I otuda mu za velikog pesnika oskudeva i prva, i svakako po sebi najviša osobina.
(nastaviće se)
Piše: Bogdan Popović
Izvor: Bogdan Popović: Članci i predavanja o književnosti, umetnosti, jeziku i moralu (SKZ, Beograd, 1932)
***
[1] Sačuvan je pravopis originala (prim. prir)
[2] V. Pevaniju
[3] V. Srpski Književni Glasnik, VI