„U jutarnjim satima 10. aprila 2091. godine, u splitskom hotelu ’Mate Golem’ pronađen je ubijen izvesni Milivoje Petronijević iz Beograda, domar ’Zvezdara Teatra’. Slučaj prvog ubistva na tlu Jugoslavije i svih njenih kosmičkih objekata posle 47 godina preuzima lično drug Miloš Vukotić, komesar Saveznog odeljenja za istražne radnje. Da li će on uspeti da razmota klupko zločina i onoga što možda leži iza njega ili će stare kolonijalne sile uspeti da preokrenu točak istorije?“, navodi se u opisu knjige „2091: Bilo bi jednom u Jugoslaviji“, uz napomenu izdavača da je to „vizionarski roman koji spaja politički triler, alternativnu istoriju i kosmičku mitologiju u priči o zločinu koji je pokrenuo preokret celog sveta“, te da je, „ako želite da otkrijete zašto je solarijanska književnost 700 godina ćutala o ’Aprilskoj krizi’ i Operaciji ’Alija’ ovo knjiga koju ne smete propustiti“. Marko Božić je svojim prvim romanom (koji potpisuje kao „priređivač“) uspeo da zaintrigira širu čitalačku publiku, a za „Glif“ govori o njegovom nastanku, odnosu prema (alternativnoj) istoriji i žanru, ljudima na prostoru „od Soče do Crnog mora“, kolektivnom identitetu, odnosu socijalizma i kapitalizma i utopiji.
Zdravo, Marko, tvoj debitantski roman 2091: Bilo bi jednom u Jugoslaviji pravo je osveženje u kontekstu savremene prozne produkcije jer si ponudio čitaocima pre svega jednu ambicioznu, detaljno promišljenu, zašto da ne i vitalističku sliku sveta u okviru poznatih koordinata. Kako se rodila želja za izgradnjom alternativnog sveta u kome Jugoslavija ne nestaje, već postaje predvodnica čovečanstva? I koliko je dugo nastajala knjiga koju numerički možemo predstaviti na sledeći način: 704 strane, 432 fusnote, 92 endnote i na stotine izmaštanih ili domaštanih likova?
Pet godina, ako računamo celokupan proces, ali tri do tri i po godine aktivnog rada. Počeo sam da pišem u decembru 2019, nakon što sam se vratio iz Zagreba, i zapravo je nastanak romana tesno povezan s tim putovanjem. Par meseci ranije, prijatelj mi je preporučio „E baš vam hvala“ Marka Vidojkovića, koji se bavi istom premisom kao i moj roman, i mog romana ne bi ni bilo bez te preporuke u tom trenutku.
Njegova razrada premise je bila drugačija od onoga što sam očekivao ili što bih ja uradio, ali tada mi još nije padala na pamet sopstvena knjiga. I onda je došlo to kratko putovanje, išli smo autobusom, meni je bila slaba baterija na telefonu, punjač mi je ostao u torbi, jedan drug je gledao neki film, drugi je slušao muziku, treći je čekao da mu po hitnoj proceduri izdaju pasoš pa je stigao tek uveče, i ja sam, ostavljen sam sa sobom, gledao taj autoput Bratstva i jedinstva, koji autobus guta, i razmišljao o Vidojkovićevoj premisi, „Jugoslavija se nije raspala“, razmišljao sam kako bih ja to uradio, i samo mi je sinulo u nekoliko sukcesivnih blesaka, ubistvo u splitskom hotelu, istraga, komesar Saveznog odeljenja za istražne radnje, 2091. godina, tačno vek nakon faktičkog raspada, tačka divergencije u 1944. godini.
Ovo poslednje sam znao da moram da gurnem što je dublje moguće, jer 1989, koja se pominje kod Vidojkovića, za mene je prekasna, tad je sve već bilo izgubljeno, trebalo je otići na početak i u korenu ukloniti sve preduslove 1991. godine. Doduše, imao sam head start, jer sam alt-istorijsku stvarnost Jugoslavije rudimentarno razradio godinama ranije, pošto sam se izgradnjom alternativnih svetova, ili alt-istorijskih stvarnosti, bavio iz nekakvog hobija najmanje deset godina pre nego što počeo da pišem „2091“, ništa nisam stavljao na papir, ili skoro ništa, ali sam gradio te svetove u glavi, neke čak i mesecima, i Jugoslavijom sam se bavio neko vreme, pa sam tako već imao gotov paket rešenja strukturalnih problema koji su, prema mom mišljenju, na kraju doveli do raspada: neka od tih rešenja su pokrajinizacija zemlje pedesetih, kasnije i uvođenje frakcija u SKJ, odnosno vraćanje frakcija koje su postojale u međuratnom periodu, zatim slobodni izbori na kojima su se frakcije nadmetale kao partije u našoj stvarnosti, sa Centralnim komitetom koji služi kao neutralni savet filozofa-kraljeva. U tom smislu, na romanu sam počeo da radim još 2015, ali to ne bi bilo pošteno prema „E baš vam hvala“, ne bih napisao ovo da nije bilo tog impulsa, imao sam u planu nešto sasvim drugo u okviru alt-istorijskog žanra kad sam počeo da radim na „2091“.
Ali osnovni element tog impulsa mi nije bilo ono što sam našao kod Vidojkovića, već ono što nisam našao. Prosto, nije mi bila dovoljno detaljno razrađena ta paralelna stvarnost. Nedavno sam ponovo razmišljao o tome i došao do zaključka da se on i ja u ova dva romana zapravo bavimo potpuno različitim temama, iako je premisa na prvi pogled ista. Vidojkovićeva tema je naš svet, koji je njegovo osnovno interesovanje, njega ne zanima previše onaj paralelni, koji ostavlja nerazrađenim, i koji kod njega igra ulogu intervencionističkog boga koji se pojavljuje da u ovoj našoj stvarnosti donese promenu na bolje. Mene u kontekstu alt-istorijske Jugoslavije naša stvarnost uopšte ne zanima, umoran sam od nje, gnušam je se, iz dana u dan sve više i više, i alt-Jugoslavija je sve što me je zanimalo u konteksu teme, mada se i naša stvarnost uzgredno spominje, doduše ne kao nešto što postoji na istom nivou.
Tačka divergencije u fiktivnom svetu romana je sledeća: Ivan Milutinović se ne ukrcava na šlep “Kostolac XIV” i preživljava, a efekat leptira dalje odmotava neverovatnu priču o alternativnom svetu u kome današnji geopolitički centar i periferija menjaju svoje pozicije. Koliko ti je bliska ili pak naivna ideja da istoriju ponekad ne menjaju sistemi i ideologije, nego krhke slučajnosti, odnosno da li je roman u izvesnom smislu i meditacija o samoj prirodi istorije?
Možda jeste. Ja sam history buff celog života, i mislim da se to vidi u romanu. Postoji jedna zabuna oko pojma istorije; istorija nije ono što se desilo, istorija nije prošlost, istorija je samo ono što znamo da se desilo u prošlosti, ili pretpostavljamo i utemeljeno spekulišemo da se desilo, i sastavljena je od pojedinačnih i nedeljivih činjenica ili pojedinačnih i nedeljivih pretpostavljenih odnosno spekulisanih činjenica, koje onda služe za izgradnju i razumevanje širih istorijskih konstrukata, malih poput recimo „Bitka kod Poatjea“, ili krupnijih, recimo „Kneževina Srbija“ ili „Sveto rimsko carstvo“, ili nekih kolosalnih konstrukata kao što je „Zapadni svet“ ili „Daleki istok“.
Mi smo kao kolektivi u suštini poluostvareni ili neostvareni potencijali. Jedan od motiva mi je bio da pokažem taj potencijal, jer smo tu stvarnost, koju opisujem u tom romanu, zapravo mi stvorili. Ne samo Jugoslaviju takvu kakva je alternativno bila, već celokupan taj svet
Navešću primer razlike između istorije i prošlosti: na obali Save, u Mačvi, blizu Šapca, u nekom šumarku, mogao je 15. juna 1703. u 10 sati i 15 minuta neki Nikola Nikolić da ubije Petra Petrovića, da mu pokupi sve dukate koje je poneo sa sobom, da ga zakopa i da niko ne zna šta se desilo, jer su obojica krenuli na drugu stranu reke, u Austriju, i da su, što se tiče svih ostalih ljudi koji bili upoznati s njihovom namerom, obojica tamo i stigli, i da im se obojici tamo izgubio trag. Ja sam nasumice izabrao imena, datum i vreme, ali možda sam pukom srećom sve pogodio, nema dokaza da jesam, ali nema ni da nisam. Ali čak i da se to desilo, fakat ubistva Petra Petrovića nije istorija. Neko je to morao da zapiše da bi to postalo istorija, a niko nije zapisao, iako je to možda bilo od ogromne važnosti za našu naknadnu istoriju.
Prošlost je splet beskrajno mnogo takvih okolnosti, svakog sekunda svako od nas proizvede jednu novu okolnost, većina ih prave razliku samo kao sitnica spleta, splet je taj koji im daje snagu, dakle, širi kontekst, ali postoje neke pojedinačne okolnosti koje mogu da naprave bitnu razliku, ako je osoba koja je pomislila, izgovorila ili učinila nešto, u trenutku kada to radi, faktor istorije. Ne mora nužno osoba da bude na nekom položaju da bi u kritičnim trenucima postala faktor istorije, može da bude i prosti anonimni civil koji na svoju ruku isplanira i izvrši bombaški napad na minhensku pivnicu u kojoj Hitler treba da drži govor. A može da bude i član Politbiroa CK KPJ i član Vrhovnog štaba NOVJ.
Da li deo motivacije za pisanje ove knjige leži u želji da se ponudi korektiv našoj stvarnosti – da se pokaže da se možda nije moralo završiti raspadom i ratovima, da istorija ne mora da se ponavlja, da “mentalitet” nije okamenjen konstrukt?
U tom smislu sam radije imao na umu aktuelnu situaciju nego preispitivanje onoga što se dešavalo devedesetih. Ljudi s ovog podneblja, od Soče do Crnog mora, žive kao kolonijalni podanici a da često toga nisu ni svesni, i uprkos stalnom busanju u grudi i veličanju svojih nacija i isticanju i proslavljanju svoje kulture, imaju u stvari jako nisko mišljenje i o svojim nacijama i o svojim kulturama, i kulturno su potpuno nesamouvereni. Svi mi ovde potcenjujemo sebe i svoje, i ono što ljudi s ovog prostora generalno mogu da budu u stanju da izvedu i stvore, ne kao pojedinci, pojedinac uvek može da iskoči, i u najnesposobnijem kolektivu, već šta smo u stanju da postignemo kao kolektivi. Mi smo kao kolektivi u suštini poluostvareni ili neostvareni potencijali. Jedan od motiva mi je bio da pokažem taj potencijal, jer smo tu stvarnost, koju opisujem u tom romanu, zapravo mi stvorili. Ne samo Jugoslaviju takvu kakva je alternativno bila, već celokupan taj svet. Autori Predgovora u romanu, koji na tom meta-nivou funkcionišu kao moj heteronim, kažu da je Jugoslavija „temelj naše stvarnosti“, i mada to ima neka dodatna značenja, u smislu da autori u tu tvrdnju učitavaju čitavu jednu polemiku iz svog sveta, u svojoj suštini ta izjava je tačna za stvarnost koju sam stvorio, između ostalog i s namerom da običnom čoveku s prostora bivše Jugoslavije, ili šire Balkana, bez obzira na to kojoj zajednici pripada, kažem da je ta njegova zajednica sposobna za visoke domete, kad bi imala više vere u sebe i kada bi većina njenih pojedinaca brinula o zajednici, užoj i široj, dakle o javnom dobru i javnom interesu, i na lokalnom i nacionalnom nivou.
Volim da verujem da su, kod nas u Srbiji, ovi studentski protesti, koji su dali strahovit impuls narodu ove zemlje, početak naše transformacije koja ide u tom pravcu. Kada studenti ukazuju na to da i Zapad i Istok podržavaju režim i njegovu opoziciju, i da će to njihovu, ili našu pobedu, samo učiniti većom, ja vidim jedan naraštaj koji je samouveren na nivou na kojem bih voleo da je samouveren svaki naraštaj ovog naroda. Jer ovde ne pričamo samo o spremnosti da se ide protiv celog sveta, ako treba, za slobodu i pravdu, već o samopouzdanju. Čak i ako ne uspeju u svojoj osnovnoj nameri, pokrenuli su točkove nekih mentalitetskih promena koji sad ne mogu da se zaustave. Ili se ja barem nadam.
U romanu se sustiču politički triler, krimi zaplet, utopija i naučna fantastika. Pre svega, koliko ti je bliska žanrovska književnost, da li si crpeo inspiraciju iz neke konkretne literature?
Kad sam počeo da pišem „2091“, ideja mi je bila da napišem novelu, kako bih ustanovio da li sam ja sposoban da pišem žanrovsku literaturu, jer sam, kao što sam već pomenuo, imao ideju za jedan drugačiji alt-istorijski roman, od koje nisam odustao, ali sada ne znam kada ću se njom baviti. U svakom slučaju, ovo je trebalo da bude proba, jer ja nisam previše upoznat sa žanrovskom literaturom, nije da je nisam čitao uopšte, ali sam je čitao slabo, sramota me je i da kažem koliko slabo, moja književna interesovanja su drugačija, i ja sam uljez u žanrovskoj literaturi.
S naučnom fantastikom sam pre svega upoznat kroz stripove, filmove i serije, vrlo malo s književnom naučnom fantastikom. Recimo, za moj lični psihovizuelni doživljaj „solarijanskog univerzuma“ u toj svojoj proto-fazi, u godini 2091, presudno je uticala estetika i atmosfera jedne mange, „Plutona“, koju sam pročitao još tamo neke 2012-2013. i koja je na mene ostavila snažan utisak. Pod „psihovizuelnim doživljajem“ podrazumevam svoju unutrašnju vizuelizaciju tog sveta koju sam imao dok sam ga gradio.
Takođe, verovatno postoji i uticaj istorijske fikcije. To je možda lakše razumeti ako se uzme u obzir da je „2091“ u svom meta-okviru zapravo napisana kao istorijski roman, što autori Predgovora posebno naglašavaju i na šta upozoravaju čitaoca.
Događaji iz naslovne godine, ubistvo nakon skoro pola veka i istraga o tome, sudbonosno su uticali na proces stvaranja globalne države kroz transformaciju Pokreta nesvrstanih u Konfederaciju Gaju (2161) i kasnije Solarnu Konfederaciju (2401). Kako pripovedač, junaci, priređivač rukopisa tretiraju nacionalni mit, kolektivni identitet? Zašto Jugoslavija završava u transhumanističkoj viziji budućnosti? Može li se tu učitati i afirmativan stav ali i kapitalistički credo progresa po svaku cenu?
Socijalizam i kapitalizam su u tom smislu, mada ne samo u tom smislu, dve strane istog novčića. Obe ideologije veruju u progres, čak i po svaku cenu, ali drugačije tretiraju značenje „svake cene“ i deluju s različitim motivima. Motiv socijalizma je, barem teoretski, interes zajednice – samo, koje zajednice, lokalne ili opšte? Pored toga, imamo i interes pojedinca, a mi smo praksi mogli da vidimo da socijalizam ima problem da pronađe sredinu između individualnog i kolektivnog interesa, i ja sam u svom hibrisu osmišljavao ovaj svet s namerom da u njemu postvarim tu zlatnu sredinu između „Ja“ i „Mi“.
Šta čitaju oni koji pišu: Branko ĆurčićKapitalizam, s druge strane, kada deluje s namerom da postigne tu sredinu, ne čini to iz čovekoljubivih razloga, za razliku od socijalizma, već s namerom da održi eksploatatorski sistem u životu. Pre pada komunizma u Istočnoj Evropi, dok je komunizam i dalje bio bauk, obični ljudi u Zapadnoj Evropi su živeli proporcionalno mnogo bolje nego danas. Ukupan kvalitet života na Zapadu se suštinski srozao, iako na površini deluje da se živi bolje, jer forma izgleda bolje, zato što više ne postoji opasnost od radikalne revolucije, i „marva“ više ne mora da se namiruje u tolikoj meri, dovoljno je samo da joj se skrene pažnja na trivijalnosti i da joj se stvori iluzija da je namirena u dovoljnoj meri.
Zato bi taj transhumanistički ishod istorije iz mog romana, bio potpuno drugačiji da sam osmislio kapitalističku alterntivnu stvarnost, pre svega zato što bi bio rezervisan za veoma mali broj ljudi, ne za sve ljude. Pored toga, i ono što se dešava između 2091. i tog dalekog transhumanističkog ishoda, izgledalo bi potpuno drugačije, jer mi sada u živom prenosu praktično posmatramo degeneraciju kapitalizma i kretanje ka tom tehnofeudalizmu, i teško je uopšte i zamisliti neko srećno futurističko društvo u kom vlada kapitalizam.
Ono što se na kraju istorije odigrava u „solarijanskom univerzumu“, višestruko je humanije od kapitalističke kontravarijante, ali mi je i to daleko od humanog. Uopšteno govoreći, postoji mnogo alt-istorijskih fakata u mojoj knjizi koji se meni ne dopadaju ili ih ne odobravam, ali zato mi je, između ostalog, i bilo zanimljivo da radim na ovome. Imam ideje za barem dva-tri romana u okviru „solarijanskog univerzuma“, koji bi se dešavali nakon Migracije, kako u romanu nazivam proces transhumanizacije, i voleo bih da stignem da ih napišem.
Jedna od ključnih osobenosti ovog romana – uz brojne fusnote i endnote koje stvaraju efekat imerzije, jer nam izmaštani svet šire i produbljuju – jesu i umnožene pripovedne perspektive, razgranata kompozicija i jezički registar dela. Ko je Kvazianonimus, ko je Akso Betlen-Betađurđić i kako pripovedačka distanca i nepouzdanost omogućava čitaocu da vidi “pukotine” u utopijskom svetu 2091? Uz to, kakve promene je morao da pretrpi jezik u tvom delu?
Najjednostavije, Kvazianonimus je autor „Duologije“, sastavljene od romana „2091“ i „2092“. „Duologija“ je otkrivena 2761. i mogla je biti napisana bilo kada pre toga, tako da je nemoguće biti sasvim siguran o kome se radi, ali je Akso Betlen-Betađurđić najverovatniji kandidat. No, ko god bio Kvazianonimus, bio je jugoslovenski nacionalista, jugocentrista, jugostalgičar, možda čak i rasista, „gajanski skeptik“, moglo bi se reći, neko ko nije bio raspoložen za stvaranje globalne države u koju bi se utopile sve zemlje i u kojoj bi postojala opasnost od brisanja nacionalnih identiteta. Struktura knjige ne može da se razume bez razumevanja Kvazianonimusa, odnosno tih njegovih odlika. Kao pripovedač, on je potpuno nepouzdan. I mada on ne laže često oko konkretnih stvari, inače bi to verovatno bilo konstatovano komentarom, atmosfera te Jugoslavije s kraja 21. veka koju on stvara, verovatno nije u potpunosti odgovarala stvarnoj atmosferi kakva je vladala u Jugoslaviji krajem 21. veka, zato što on, kao jugostalgičar, idealizuje to vreme – kao što su i svi ostali jugostalgičari prve polovine trećeg milenijuma idealizovali Jugoslaviju 21. veka.
Urednici ovog meta-izdanja „Duologije“, koje je izašlo 114. godine posle Migracije, su prof. dr Ivan Jukatan-Molason Silsi III, dr Maksimilijan Lupan-Mutsekva Apreš i dr Tingijok Fardulf Hoper-Sokolov Zonara XIX. Oni veruju da je identifikacija Betađurđića kao Kvazianonimusa ispravna, pa su u tom smislu i sami nepouzdani, pošto se čini da selektivno biraju samo informacije koje tome idu u prilog a uglavnom izostavljaju ili omalovažavaju sve ono što bi im protivrečilo. Ne postoji mehanizam kojim mi možemo proveriti tačnost bilo kog njihovog komentara, ticao se on identiteta Kvazianonimusa ili nečeg drugog. Ali njihova nepouzdanost ide i dalje od toga; ne radi se samo o njihovom izboru komentara koje će objaviti u samom romanu, u vidu fusnota i endnota, već i o onome što propuštaju da na bilo koji način pojasne komentarom, čak i u „Komentarima na 2091-2092“, koju spominju u Predgovoru kao knjigu u kojoj se mogu pronaći i komentari koji su našli svoje mesto u romanu i oni koji nisu. Pošto nemamo tu knjigu, o njoj znamo samo toliko da postoji, nemamo ni mehanizam kojim možemo saznati koje su komentare propustili da ubace, niti šta su u potpunosti ignorisali, a bilo je možda logično ili očekivano, ili čak neophodno, da prokomentarišu. Za to bi nam trebao traktat nekog petog lica iz te postmigracijske stvarnosti, koji se bavi specifično kritikom ovog izdanja „Duologije“.
Na kraju, imamo i oglednog istoričara Singija Dunuma III, ali o njemu je bolje ne govoriti, pošto je usko vezan za razlog zbog čega je na koricama naslov u kondicionalu a iza Predgovora u prošlom vremenu. Njegovu ulogu ne bih želeo da otkrivam, ali i on sâm verovatno naginje identifikaciji Betađurđića kao Kvazianonimusa, jer bi u suprotnom u našim rukama bilo neko drugo izdanje „Duologije“, umesto ovog.
Sad, ako izađemo i iz romana i iz meta-okvira, onda je Kvazianonimus moj osnovni, unutrašnji heteronim, dok su ova tri profesora koja navodim, koji pišu Predgovor, fusnote i endnote, spoljašnji kolektivni heteronim, ili meta-heteronim. Nisam siguran da sam ti pružio odgovor koji si tražio, i ne znam da li je ovo sve previše zbunjujuće za čitaoca, kada se ovako iznese.
Što se tiče jezika, pokušao sam da napravim amalgam raznih govora, vokabulara i pravopisnih pravila ovog policentričnog jezika koji, sem Slovenaca i Makedonaca, svi koristimo a imenujemo drugačije, kako bih napravio jedinstveni jugoslovenski jezik, „protojugoški“ kako se naziva u meta-okviru. Podrazumeva se da u tome nisam uspeo.
Tvoj roman se može čitati kao naučna fantastika, kao triler, kao politička alegorija ili kao čista literarna provokacija. Mada tekst više nije u tvojim rukama, šta bi ti voleo da ostane čitaocu nakon poslednje pročitane stranice – vera u utopiju, opomena o ljudskoj prirodi, kritička svest o kolektivnom identitetu, osećaj da istorija nikada nije zatvorena ili pak nešto potpuno drugo?
Bilo kakva vrsta zapitanosti je u redu; neka čitalac sam dođe do preovlađujućeg utiska i pitanja, ili zaključka. Takođe bih voleo da mu ostane osećaj da se dobro zabavio, kao i želja da se, jednog dana, vrati na početak i pročita roman ponovo.
Jedino bih se osvrnuo na pominjanje utopije. Ne bih želeo da ostane vera u utopiju; ja nisam siguran da je Jugoslavija koju opisujem uopšte utopija, to je svakako nesravnjivo bolja stvarnost od ove koju živimo, zbog čega deluje kao utopija, ali nije utopija, i kao što rekoh već, postoji mnogo toga što ni Kvazianonimus ni meta-pripovedači ne pominju, što može da se nasluti, što je implicirano čak, a ostaje neizgovoreno. Nisam uveren ni da je ono što se kasnije odigrava u „solarijanskom univerzumu“, utopija.
Uostalom, šta bi bila utopija? Društvo kojem bi pošlo za rukom da stvori utopiju, verovatno bi stvorilo egzistencijalistički pakao u kojem slobodomisleće, zdravorazumsko biće ne bi moglo da živi. Možda grešim, ali ponekad mi se čini da koncept utopije negira samog sebe. Transhumanistički ishod „solarijanskog univerzuma“ je možda i gori od toga, jer bi onaj koji bi došao do zaključka da u toj utopiji ne može više da živi bio suočen sa još gorom spoznajom: ne postoji način da se iz nje izađe, ona je večna. Ili možda postoji, nisam do kraja upoznat sa postmigracijskom Solarijom.
Nije tajna da je 2091: Bilo bi jednom u Jugoslaviji rukopis “samo” prvi deo duologije: šta si spreman da podeliš sa čitaocima u planiranom nastavku?
Da će strukturalno i ritmički biti potpuno drugačiji od prvog dela, onoliko drugačiji koliko je Bivši Zapad strukturalno i životno drugačiji od te alt-Jugoslavije.
Pitanja: Ivan Isailović