Alehandro Hodorovski o antipesniku i antipoeziji Hodorovski govori o susretu sa pesnikinjom Stelom Dijas Varin, pesnikom Nikanorom Parom, kao i konceptom antipesama, koje su mu otkrile novi svet poezije

Alehandro Hodorovski, kako piše na sajtu njegovog srpskog izdavača Arete-a, jeste priznati pesnik, književnik, filozof, filmski i pozorišni režiser, scenarista modernog stripa počeo je kao pesnik u Čileu gde su ga od rane mladosti zanimali umetnost, misticizam, religija i spiritualnost. Jedna od njegovih najzanimljivih knjiga, prema kojoj je snimljen i istoimeni film, jeste Ples stvarnosti, koju sam Hodorovski opisuje kao neku vrstu “izmišljene autobiografije” u kojoj realne ličnosti iz svog života upliće u intenzivno nadrealističke scene, stvarajući tako dugoročna svedočanstva o životu, smrti, osećanjima i čudima, kao i ljudskoj kreativnosti koju naziva psihomagijom. U ovom segmentu govori o svojim prvim susretima sa poezijom, kao i sa pesnicima i pesnikinjama čije je stvaralaštvo opisao ako antipoeziju.

 

Definicije su samo aproksimacije. Koji god da je subjekat, predikat je uvek sveukupnost sveta. U ovoj promenljivoj stvarnosti, ono što zamišljamo kao apsolutnu istinu posta­je za nas nezamislivo. Naše strele nikad ne mogu pogoditi u beli centar jer je beskrajan. Pojmovi koje razum koristi meni su jasni, ovde, u ovom trenutku. Nekom drugom, tamo, kasnije, mogu delovati lažno. Zbog toga, uprkos tome što sam vaspitan u duhu najokorelijeg ateizma, odlu­čio sam da između dve vere izaberem onu koja bi bila korisnija, onu koja će mi pomoći da živim. Pre nego što sam se pojavio na svetu bio sam oblik volje koji je izabrao ko će mu biti otac i ko će mu biti majka da bi se moj duh razvio u dodiru sa mentalnim granicama to dvoje emigranata, kroz patnju i buntovništvo. A zašto sam se rodio u Čileu? Nema nikakve sumnje: moj susret s poezijom opravdava moju pojavu u ovoj zemlji.

Četrdesetih, i početkom pedesetih godina, u Čileu se živelo pesnički kao ni na jednom drugom mestu na svetu. Sve je bilo prožeto poezijom: obrazovanje, politika, kulturni i ljubavni život. Kad bi na neprestanim zabavama – jedna dnevno – narod pio vino bez zadrške, uvek bi se našao neki pijanac da odrecituje stihove Nerude, Gabrijele Mistral, Visentea Uidobra i drugih vrsnih pesnika. Čemu tolika lirska radost? U tim godinama kad je čovečanstvo zadesio Drugi svetski rat, u dalekom Čileu, od ostatka sveta odvojenom Tihim okeanom i planinskim vencem Andi, susret nacista i saveznika bio je živahan kao fudbalska utakmica. U svakoj kući, na karti zakačenoj na zid pomoću čioda sa zastavicama, između brojnih zdravica i opklada, pratilo se napredovanje i povlačenje sukobljenih vojski. Za Čileance je njihova dugačka i uzana zemlja, uprkos unutrašnjim problemima, bila rajsko ostrvo, zbog svoje udaljenosti pošteđena svetskih užasa. Dok je u Evropi vladala smrt, u Čileu je gospodarila poezija. Budući da je hrane bilo u izobilju – četiri hiljade kilometara obale obezbeđivalo je ukusne školjke i ribe – da je klima bila izuzetna a vino jeftin nektar – litar crvenog bio je jeftiniji od litre mleka – u svim društvenim slojevima, od siromašnih do bogatih, najvažnije mesto zauzimala je zabava. Većina birokrata živela je pristojno do osamnaest časova. Čim bi napustili kancelariju, opijali su se i menjali. Odbacivali su svoju sivu ličnost da bi preuzeli magični identitet. (Jedan cenjeni notar, posle šest po podne, dok se opijao po barovima, tražio je da ga zovu „Strašne crne sise”. Mnogo se pričalo o načinu na koji je prišao jednoj sugrađanki: „Gospođo, i ja sam bio žena: razgovarajmo kao krava s kravom”.) U sumrak bi celom zemljom zavladalo kolektivno ludilo. Slavilo se odsustvo postojanosti sveta. U Čileu je zemlja podrhtavala svakih šest dana! I sama zemlja se, da tako kažemo, grčila. Zbog toga svi su bili podvrgnuti egzIstencijalnom tremoru. Nisu živeli u čvrstom svetu uređenom prema racionalnim principima, već u nestabilnoj, nejasnoj stvarnosti. Život je bio nepouzdan kako na polju materijalnog, tako i na polju odnosa. Nikad se nije znalo kako će završiti noć u provodu: par koji je u podne bio u braku mogao se razvesti do zore i naći se u tuđoj postelji; gosti bi mogli da pobacaju nameštaj kroz prozor; itd. Pesnici, mahom noćne ptice, živeli su u euforičnom preterivanju. Neruda, frenetični kolekcionar, napravio je kuću-muzej u obliku zamka, organizujući čitavo okolno selo. Uidobro se nije zadovoljio pisanjem „Zašto pevate ruži, o Pesnici! Učinite da ona procveta u pesmi”, već je spratove svoje kuće prekrio plodnim zemljištem i zasadio sto ružičnjaka. Teofilo Sid, sin prebogatih Libanaca, odrekavši se svog bogatstva, kao jedinu svojinu sačuvao je pretplatu na francuski časopis Le Mond i, danonoćno pijan, počeo da živi na klupi u parku Forestal. Tamo su ga jednog jutra zatekli mrtvog, prekrivenog listovima iz novina. Bio je još jedan pe­snik koji je u javnost izlazio samo kad je odlazio na bdenja kod prijatelja da bi skakao po sanduku. Izvanredni Raul de Ver nije se kupao dve godine da bi njegov smrad odredio prave poštovaoce spremne da slušaju njegove stihove. Svi oni počeli su da izlaze iz književnosti da bi učestvovali u svakodnevnim dešavanjima buntovnog i estetskog držanja. Meni, kao i mnogim drugim momcima, bili su idoli koji su nam otkrivali lep i poremećen način života.

*

Moj susret sa Stelom bio je od presudnog značaja. Za­hvaljujući njoj mogao sam da pređem sa konceptualnog čina, stvaranja putem reči i slika, na poetski čin, pesme nastale kao zbir telesnih zadataka.

Rekao sam sebi: ako mi lutke koje pravim oživljavaju i prenose svoje biće, zašto ne bih, umesto likova koje prezi­rem i mrzim, izabrao likove koji mi mogu preneti mudrost koju ne posedujem? U to vreme Pabla Nerudu smatrao sam vrhunskim pesnikom, ali sam ja, kao i većina mladih, zbog potrebe za pobunom, odbijao da budem njegov fanatični sledbenik. Iznenada pojavio se novi pesnik, Nikanor Para, koji je, prkoseći tom emotivnom i politički kompromito­vanom geniju, objavljivao inteligentne, humorističke sti­hove, drugačije od svega poznatog, koje je nazvao „antipe­smama”. Poludeo sam od uzbuđenja. Konačno je neki pisac sišao s romantičnog Olimpa da bi govorio o svakodnevnim teskobama, o svojim neurozama, o svojim ljubavnim ne­uspesima. Posebno me je obeležila jedna pesma, Zmija. U njoj se ne govori, kao u Nerudinim sonetima, o savršenoj ženi, već o pravoj bitangi. 

Godinama sam bio osuđen da volim podlu ženu,
da se za nju žrtvujem, trpim bezbroj poniženja i podsmehe,
Da danonoćno radim da bih je nahranio i obukao,
Da počinim zločine, načinim greške,
da obasjan mesečinom izvedem sitne krađe,
plašeći se da ću pasti u njenim zanosnim očima.

Kako sam zavideo, a još nisam vodio ljubav s nekom že­nom, Nikanoru Pari što je poznavao tako izuzetnu ženu!

 Godinama sam robovao čarima te žene, koja je potpuno naga dolazila u moju kancelariju i izvijala se na nezamislive načine…

Smesta sam napravio smesu i počeo da oblikujem lutku koja će predstavljati pesnika. Novine nisu objavile nijednu njegovu sliku, ali, za razliku od Nerude koji je bio ćelav, de­beljuškast, nalik na Budu, izvajao sam ga lepog, s ispijenim obrazima, inteligentnim očima, orlovskim nosom i lavljom grivom. Zatvoren u svom pozorištancetu, satima sam pome­rao Nikanorovu lutku, terajući ga da improvizuje antipesme i da, iznad svega, prepričava svoje doživljaje sa ženama. Pri­tisnut svojom čednošću, s majkom čije telo je bilo zarobljeno u korset, i koja bi se zarumenela i na najmanji nagoveštaj seksualnosti, žena je za mene predstavljala najveću tajnu… Uveliko prožet pesnikovim duhom, osetio sam se sposob­nim da pronađem muzu, neku koja će biti ista kao Zmija…

U centru grada, kafe Iris je otvarao svoja vrata u po­noć. Tamo, osvetljene okrutnim neonskim cevima, noćob­dije su ispijale pivo na točenje ili neko jeftino vino od kojeg su se posle svakog gutljaja stresali. Svi kelneri, obučeni u crne uniforme, bili su starci koji su kratkim koracima bez žurbe išli između stolova.

Zahvaljujući tom miru, izgledalo je da se vreme pretvara u večni trenutak u kojem nema mesta za patnju i teskobu. Ali ni za veliku sreću. Pilo se u tišini kao u velikom čistili­štu. Tamo se nije moglo desiti ništa novo. Ipak, iste noći kad sam odlučio da odem u kafe Iris da bih pronašao ženu koja će postati moja neukrotiva muza, tamo se pojavila Stela Dijas Varin. Kako bih je mogao opisati? Nalazimo se u 1949. godini, u najudaljenijoj zemlji, na mestu gde niko ne želi da se razlikuje od ostalih, gde je skoro obavezno oblačiti se u sive tonove, gde muškarci moraju imati uredno podšišanu kosu a žene hitinsku frizuru iz salona lepote.

Kad sam se smestio pred šoljicu kafe, Stela (koju su upravo oterali iz dnevnika La Hora zbog članka o seči šuma, privrednoj grani koja je kasnije uništila jug zemlje) prišla mi je zamahujući svojom neverovatnom riđom ko­som, krvavom masom koja joj je sezala do ispod struka, sačinjenom ne od običnih dlaka već više nalik na grivu. Ne preterujem, nikad više u životu nisam sreo ženu s tako gustom kosom. Umesto da napuderiše lice, kao što su u to vreme radile Čileanke, obojila ga je vodenim bojama u svetloljubičasto. Usne su joj bile plave, kapke prekriva ve­liki zeleni talas, a uši, blistave, krasi zlatna boja. Leto je, ali preko kratke suknje i majice bez rukava, gde se naziru nadmene grudi, nosi stari kožni mantil, verovatno od pse­će kože, koja joj seže do peta. Pije litar piva, puši lulu i, ne obraćajući pažnju ni na koga, zatvorena na svom ličnom Olimpu, piše na papirnoj salveti. Prilazi joj neki pijanac, i kaže joj nešto na uvo. Ona raširi mantil, podigne majicu, pokaže mu svoje bujne grudi i onda mu, munjevitom br­zinom, zavali pesnicu u bradu od čega on odleti tri metra unazad i onesvešćen padne na pod. Jedan od starih kelne­ra, koga sve to nije preterano uznemirilo, polio ga je po licu čašom vode. Čovek ustaje, skrušeno se izvinjava pesnikinji i odlazi da sedne u drugi kraj prostorije. Izgleda kao da se ništa nije desilo. Žena nastavlja da piše. Ja sam se zaljubio.

Moj susret sa Stelom bio je od presudnog značaja. Za­hvaljujući njoj mogao sam da pređem sa konceptualnog čina, stvaranja putem reči i slika, na poetski čin, pesme nastale kao zbir telesnih zadataka. Prkoseći društvenim predrasudama, Stela se ponašala kao da je svet meka materija koju ona može da oblikuje po svom nahođenju. Upitao sam starog barmena da li je poznaje.

– Naravno, mladiću, ko nju ne poznaje? Često dolazi ovamo da piše i pije pivo. Nekad je bila u tajnoj policiji, gde je naučila da zadaje karate udarce. Kasnije je postala novi­narka, ali su je oterali jer je buntovnik. Sad je pesnikinja. Kritičar iz novina El Mercurio rekao nam je da je bolja od Gabrijele Mistral. Verovatno je spavao s njom. Čuvaj se, momče, ova zver može da ti slomi nos.

Drhteći, video sam je kako ispija drugi litar piva, gro­zničavo ispunjava stranice sveske i konačno, nadmena, izla­zi na ulicu. Dajući sve od sebe da me ne primeti, krenuo sam za njom. Primetio sam da hoda bosih nogu, obojenih u razne boje koje obrazuju dugu, koja se proteže od crvenih noktiju na prstima do ljubičastih članaka. Ušla je u autobus koji prolazi kroz široku Alameda de las Delisijas u pravcu Centralne stanice. Ušao sam i ja i seo ispred nje. Osećao sam njen pogled na potiljku kako me probada poput skal­pela. Noć se pretvorila u san. Voziti se u istom autobusu s tom ženom bilo je kao da napredujemo ka našoj zajedničkoj duši. Najednom, posle jedne stanice, kad je autobus krenuo, ona pojuri ka vratima i siđe dok je ovaj bio u pokretu. Ja, iznenađen, zamolih šofera da stane, što je i učinio dvesta metara dalje. Krenuo sam ka mestu gde je Stela sišla. Izne­nađeno primetih da ide ka meni pokazujući mi da stanem. Srce je htelo da mi iskoči od straha i ostadoh nepomičan. Zažmurio sam iščekujući strašan udarac. Njene ruke poče­še da mi opipavaju telo, bez strasti. Zatim mi je raskopčala šlic i odmerila ud, kao da je lekar. Uzdahnula je.

– Otvori oči, balavče! Vidi se da si nevin. Ja sam previ­še za tebe. Noj ne može da izlegne golubije jaje. Šta hoćeš?

– Rekli su mi da vi pišete. I ja pišem. Da li biste mi uka­zali čast da pročitam vaše pesme? – osmehnula se. Primetio sam da joj je jedan sekutić okrnjen, zbog čega je izgledala kao kanibal.

– Zanima te samo moja poezija? A šta je s dupetom i sisama? Licemeru! Imaš li nešto para?

Pregledao sam džepove. Pronašao sam novčanicu od pet pezosa. Pokazao sam joj. Uzela mi ih je.

– Pored bioskopa Alameda je kafe koji radi celu noć. Dođi. Gladna sam. Poješćemo sendvič i popiti pivo.

Tako smo i učinili. Otvorila je svesku i, žvaćući hleb sa kobasicom, usana belih od pivske pene, poče da čita. Re­citovala je sat vremena koji su meni izgledali kao deset. Nikad nisam čuo takvu poeziju. Svaka rečenica je sekla kao britvom. Istog trena kad bih ih čuo, stihovi su se pre­tvarali u duboke, ali prijatne rane. Prilika da slušam tu autentičnu pesnikinju, oslobođenu rime, metrike, mora­la, bio je jedan od najdirljivijih trenutaka moje mladosti. Mesto je bilo prljavo, ružno, osvetljeno groznim sijalica­ma a posetioci nalik na životinje, prljavi. Ipak, pred tim uzvišenim rečima, pretvorilo se u palatu nastanjenu an­đelima. Tamo mi je dokazano da je poezija čudo koje može da promeni viđenje sveta. A s tom promenom menjao se i doživljaj opaženog predmeta. Pesnička revolucija učinila mi se važnijom od političke. Od tog čitanja sam zapamtio, kao dragoceni ostatak brodoloma: „Žena koja voli golubo­ve u devičanskoj ekstazi i noću doji ljiljane svojim uspa­vanim grudima, sanja oslonjena na zid i sve izgleda lepo iako to nije”. Naglo zatvori svesku i, ne želeći da sluša moje reči divljenja, ustade, izađe na ulicu, uhvati me za ruku i povede me ka sledećem ćošku, nedaleko od Pedagoškog instituta. Uzana vrata vodila su u pansion gde su joj iznaj­mili ili sobicu. Gurnula me je da sednem na kameni stepenik pred vratima, klekla je pored mene i svojim naoštrenim zubima mi napala desno uvo. Ostala je tako, kao panterka koja u čeljustima drži svoj plen pre nego što ga smaže. U glavi mi se rojilo na hiljade misli. „Možda je luda, možda je ljudožderka, stavila me je na probu, hoće da vidim da li sam spreman da žrtvujem komad uveta da bih je dobio”.

I tako, odlučio sam da ga žrtvujem: vredelo je biti osa­kaćen da bi se upoznala ta žena. Smirio sam se, prestao da grčim mišiće, predao sam se zadovoljstvu što osećam dodir njenih vlažnih usana. Vreme kao da je stalo. Nije po­kazivala da će me pustiti. Naprotiv, još je snažnije stegla zube. Pokušao sam da se setim da li pri povratku prolazim pored neke apoteke, pošto kad izgubim parče uveta, treba da kupim alkohol i dezinfikujem ranu da ne bih iskrvario. Nekim čudom spasao me je jedan egzibicionista. Prošao je ispred nas, prikrivajući lice raširenim novinama, dok mu je iz šlica izvirivao ogromni ud. Stela me je pustila da bi ga oterala. Čovek, jureći koliko ga noge nose, nestade u noći. Pesnikinja, smejući se, sede pored mene, dlanom obrisa znoj s moje ruke i pod svetlošću šibice prouči moje linije.

– Talentovan si, dečko. Dobro ćemo se slagati. Dođi da pišaš.

Povela me je ka obližnjoj crkvi. Pored ulaza je bila skul­ptura San Ignasija de Lojole.

– Uradi to na svecu – reče podižući suknju – Mokrenje i molitva su dva jednako sveta čina.

Nije nosila gaćice a imala je guste stidne dlačice. Tako, stojeći pored mene, ispusti debeli žuti luk koji je pokvasio monahove kamene grudi. Ja, mnogo tanjim mlazom koji je dopirao dalje, okupah čelo statue.

– Ja sam mu ogrejala srce a ti si ga krunisao, momče. Sad idi da spavaš. Čekaću te sutra, u ponoć, u kafeu Iris.

Poljubila me je u usta, brzo, ali snažno, ispratila me do Centralne stanice i kad sam se okrenuo, šutnula me u gu­zicu. Ne pružajući otpor, ubrzao sam, napravio četiri hitra koraka, povratio uobičajen ritam i veoma dostojanstveno, ne okrećući glavu, udaljio se od nje.

*

Antipesnik je svoje srce pretvorio u neosvojivu tvrđavu. Isusove reči „po plodovima njihovim poznaćete ih”, na njega se ne mogu primeniti.

Drugi učitelj koji je promenio moj pogled na svet bio je Nikanor Para. Kad sam ga upoznao, bio sam adolescent, a on zreo čovek, profesor matematike na Mašinskom fakul­tetu. Kao revolucionarna reakcija protiv emotivne poezije Nerude, Pabla de Roke, Garsija Lorke i Visentea Uidobroa, proglasio se antipesnikom. Za nas, mlade, njegova pojava u književnom svetu podsećala je na dolazak mesije. Posle nesrećnog susreta s njim u kafeu Iris, nisam se usuđivao da ga posetim jer sam bio bolesno stidljiv. Morala je da mi pomogne Stela Dijas. Radeći nešto što je smatrala velikim ustupkom, pokrila je svoju vatrenu kosu beretkom: „Nika ne voli da dolazim gologlava. Kaže da riđokose izluđuju učenike”, i odvela me na teritoriju velikog antipesnika. Para je bio jednostavan čovek i prijalo mu je divljenje mla­dih pesnika. Često smo se viđali, obično i u društvu Enri­kea Lina. Razgovarali smo u malom baru u blizini Narodne biblioteke, uz divno piće kakvo je čiča dulse. Jednog dana Nikanor mi je predao veliki koverat pun listova različite veličine, otkucanih na mašini. „To su različiti zapisi, neka vrsta književnog dnevnika. Možeš li da ih središ? Pošto sam ih toliko puta pročitao, više ne mogu da ocenim nji­hovu vrednost. Nazvao sam ih ʼBeleške s ruba ambisaʼ”. Prilika da mi uvaženi pesnik ukaže toliko poverenje za mene je bila prava duhovna bomba. Mnoge noći probdeo sam zatvoren, posvećen, pregledajući te neobjavljene tek­stove, razvrstavajući ih po temi, uklanjajući ponavljanja. Svedenim stilom „želim kliničko-fotografsku umetnost”, u prozi, pesnik je opisivao svoju intimu. Posle petnaest dana, predao sam mu beleške, prepisane na običan papir, po redosledu koji je meni izgledao savršeno. Para ih nikad nije objavio, niti ih je ikad više pomenuo. S univerzitet­skim obrazovanjem koje je nadaleko premašivalo obrazo­vanje njegovih predaka, samoukih ljudi, specijalizovao se za izučavanje Bečkog kruga i dela Ludviga Vitgenštajna. Jednako se zanimao za Galilea kao za Kafku, od kojeg je, iznad svega, voleo njegov dnevnik. Imao je svoje tuma­čenje čuvene rečenice iz Traktata, „O onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati”. Za njega su metafizika, religija, bile zaštićene oblasti. „Pesnik ne treba da se po­kazuje: mora da pomera niti sa strane”. Neruda i njegovi sledbenici predstavljali su se kao veliki pravednici, veliki ljubavnici, veliki humanisti, uzvišenih muka i nadanja, na kraju krajeva, s neumerenim romantičnim egom. Para se sakrio iza svog intelekta i stavio prvo jednu, a potom mnoge maske. Pesnik je bio profesor čiji jezik nagriza rak, čovečuljak kojeg je slomilo društvo, žene, tragični klovn; kasnije je progovorio kroz naivnog lika koji je umislio da je Isus; zatim kao stari nevernik; i na kraju, pretvorivši se u prevodioca, prisvojio je Šekspirov lik. Lirizam je zamenio humorom koji razjeda. „Znanje i smeh se brkaju”. Konač­no, izmislio je samog sebe. Dok ja pišem ove redove, Para ima nekih 86 godina i, isto kao ni za Kastanedu – „ratnik ne ostavlja tragove” – siguran sam da niko ne može da tvr­di da ga dobro poznaje. Antipesnik je svoje srce pretvorio u neosvojivu tvrđavu. Isusove reči „po plodovima njihovim poznaćete ih”, na njega se ne mogu primeniti.

Sećanja koja gajim na Nikanora Paru, uz flašu čiče, stara su sad već pola veka. Njegove teorije su mi se ure­zale u um s dvadeset godina kao da su utisnute užarenim gvožđem. Ali to skrivanje ega, prikrivanje ličnih osećanja, ta bezličnost stvaraoca, umesto da me od nje udalji, okre­nula me je ka magiji. U magiji se primenjuju isti principi, ali se ide mnogo dalje: čarobnjak prihvata da preseče veze koje ga spajaju sa spoljašnjim uticajima, ali ume iznutra da primi suštinsko biće, bezlično, čiji koreni su izvan našeg sunčevog sistema.

Para se pojavio u jednom od mojih srećnih snova, 1998: u helikopteru kojim kružim oko vulkanskog kratera, mladi Nikanor drži čas poezije grupi starih pesnika. „Ne opisujte svoja iskustva, pesma treba da bude iskustvo. Ne pokazuj­te šta jesu, već šta će biti. Ne izražavajte svoja osećanja, već pesmom stvarajte novo osećanje. Ne otkrivajte ono šta znaju, već ono u šta sumnjaju. Ne tražite ono što žele, već ono što ne žele. Stoga, sad kad su san, prestanite da sanja­te”. Onda sam se probudio.

Po dolasku u Pariz, budući da nisam odmah uspeo da stupim u toliko željenu vezu sa Andreom Bretonom, u ve­čitoj potrazi za metafizičkim aspirinom koji bi me tešio što sam smrtnik, među knjigama pronašao sam dva učite­lja: jedan je bio Gurđijev, od kojeg sam pročitao sve što je napisao ili izdiktirao, zahvaljujući esejima koje su o njemu objavljivali njegovi učenici. Drugi je bio Gaston Bašlar, čija me je knjiga La philosophie du non pomirila sa filozofijom i ponudila mi nove vizije stvarnosti koja me je toliko mučila. Polako sam upoznavao izvanredne umetnike koji me, iako su me estetski obogatili, nikad nisu naveli da zađem na teritoriju magije ili terapije. Naprotiv, njihova potraga je podrazumevala bekstvo od Suštinskog bića zarad veličanja moći ličnog Ja. Ovim ne želim da se pomisli da prezirem sve to zato što mislim, za razliku od nekih nazovi gurua, da taj deo našeg duha s kojim se često poistovećujemo, ego, ne treba da bude uništen ni prezren. Ako je pravilno usmerimo, naša egoistična ličnost može da se pretvori u divnog slugu. Zato se Buda predstavlja kako meditira na ti­gru ili Isus Hris kako jaše na magarcu ili Izida kako miluje mačku. Bogovi na nečemu jašu i to predstavlja ego. Lično Ja, ako se preda kosmičkoj volji, vredno je divljenja. Ako ne poštuje Zakon postaje grozno čudovište koje proždire svest.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: