Arundati Roj, autorka romana Bog malih stvari, Ministarstvo neizmerne sreće i dvadesetak knjiga nefikcijske proze, učestvovala je na konferenciji Mišljenje i istina pod pritiskom 22. marta 2023. godine u Švedskoj akademiji. U govoru, nazvanom “Približavanje krkljancu”, skenira život u Indiji pod vlašću ekstremnih desničara u sprezi sa krupnim kapitalom i “izbornu autokratiju” nabijenu etničkim sukobima, promišlja promašaje demokratije, cenzuru i ograničenja slobode govora, razvoj književnosti u uslovima forsiranja političke korektnosti, pitanja identiteta, mane veštačke inteligencije, upotrebu tehnologije i njene pretnje po slobodu čoveka. Prenosimo ga ovde u dva nastavka. Oprema je redakcijska. Drugi deo govora možete pročitati ovde.
***
Hvala Švedskoj akademiji na pozivu da govorim na ovoj konferenciji i hvala na privilegiji da slušam druge govornike. Sve ovo planirano je pre više od dve godine, pre nego što je pandemija koronavirusa razuzdala ceo spektar užasa kakav je pripremila za nas, i pre ruske invazije na Ukrajinu.
Ali ta dva kataklizmična događaja samo su izoštrila situaciju zbog koje smo se okupili da o njoj promislimo, pojačala su fenomen preobražaja demokratije u nešto neprepoznatljivo, ali sa prepoznatljivim, uznemirujućim odjecima. A tu je i politizovanje i propisivanje govora, na stare i nove načine, eskaliralo do te mere da je sam vazduh pretvoren u neku vrstu kaznene mašine za lov na jeres. Izgleda da se brzo primičemo nečemu što deluje kao intelektualni krkljanac.
Obrnuću redosled nagovešten naslovom ovog govora i počeću od fenomena otkazivanja demokratije.
U Švedskoj sam prethodni put bila 2017. godine, na Geteborškom sajmu knjiga. Nekoliko aktivista tražilo je od mene da bojkotujem sajam jer su organizatori, zarad slobode govora, dozvolili da bude postavljen i štand ekstremno desničarskih novina Nye Tider. Tada sam objasnila da bi bilo besmisleno da ja to uradim jer je Narendra Modi, premijer moje zemlje, koji je bio (a i sada je) srdačno prihvaćen na svetskoj sceni, doživotni član RSS-a, ekstremno desničarske hindu suprematističke organizacije, osnovane 1925. godine, a ustanovljene po uzoru na crnokošuljaše, “dobrovoljačko” paravojno krilo Musolinijeve Nacionalne fašističke partije.
U Geteborgu sam videla marš Nordijskog pokreta otpora. Prvi nacistički marš u Evropi posle Drugog svetskog rata. Mladi antifašisti su mu se suprotstavili na ulici. Ali danas je ekstremno desničarska, ako ne i otvoreno nacistička, stranka deo koalicije na vlasti u Švedskoj. A Narendra Modi je devetu godinu premijer Indije.
Kada govorim o tome kako je demokratija zatajila, govoriću uglavnom o Indiji, ne zato što je ona poznata kao najveća demokratska zemlja na svetu, nego zato što je to prostor koji volim i poznajem, mesto na kom živim i koje mi svakog dana slama srce. Ali ga i krpi.
Imajte na umu da to što govorim nije poziv upomoć, jer mi u Indiji jako dobro znamo da nikakva pomoć neće stići. Nikakva pomoć ne može da stigne. Govorim da bih vam pričala o zemlji koja je, iako puna mana, nekada bila puna izvanrednih mogućnosti, takvih da su one nudile radikalno drugačije shvatanje smisla sreće, ispunjenosti, tolerancije, raznolikosti i održivosti od onoga sa zapada. Sve to je iskorenjeno, duhovno utuljeno.
Demokratija u Indiji je sistematski razmontirana. Ostali su još samo rituali. Sigurno ćete dogodine slušati o bučnim i živopisnim izborima. Ono što neće biti tako očigledno je da je teren na kom svi imaju jednake šanse, osnovni uslov za poštene izbore, zapravo litica na kojoj su bukvalno sav novac, podaci, mediji, sprovodioci izbora i bezbednosni aparat u rukama vladajuće partije. Švedski institut V-Dem, koji raspolaže detaljnim, sveobuhvatnim alatom za merenje stanja demokratije, uvrstio je Indiju u kategoriju “izbornih autokratija”, zajedno sa El Salvadorom, Turskom i Mađarskom (u izveštaju je u tu kategoriju svrstana i Srbija, prim. prev), a predviđa i da će se stanje, bez sumnje, pogoršati. Govorimo o 1,4 milijarde ljudi koji su iz demokratije pali u autokratiju. Ili u nešto još gore.
Arundhati Roy perfectly capturing the vertigo of our times, weaving together attacks on speech, surging fascism and AI:
"Let me leave you with these thoughts. What is a country? What is a State? What is a human? And who or what is a writer?" https://t.co/HjsOULbPgq via @lithub— Naomi Klein (@NaomiAKlein) March 24, 2023
Proces demontiranja demokratije počeo je mnogo pre nego što su Modi i RSS došli na vlast. Pre 15 godina sam napisala esej “Prigušena svetla demokratije”. Tada je na vlasti bila Kongresna partija, stranka stare feudalne elite i tehnokrata netom entuzijastično povezanih sa slobodnim tržištem. Pročitaću kratak odlomak iz tog eseja, ne da bih dokazala koliko sam bila u pravu, nego da bih vam prikazala koliko su se stvari promenile od tada.
Dok se još raspravljamo o tome ima li života posle smrti, možemo li na tu kartu da dodamo još jedno pitanje? Kakav će to život biti?
Dakle, ovde je pitanje, zapravo, šta smo uradili za demokratiju? U šta smo je pretvorili? Šta se dešava kada je demokratija konačno iscrpljena? Kada se isprazni i liši smisla? Šta se dešava kada svaka od njenih ustanova metastazira u nešto opasno? Šta se dešava sada, kada su se demokratija i slobodno tržište fuzionisali u jedan predatorski organizam sa lošom, ograničenom imaginacijom koja se skoro isključivo vrti oko ideje uvećanja profita? Da li je moguće obrnuti taj proces? Može li nešto što je mutiralo da ponovo bude onakvo kakvo je bilo?
To je bilo 2009. Pet godina kasnije, Modi je izabran za premijera Indije. Od tada se, tokom devet godina, Indija se promenila toliko da se ne može da se prepozna. Skoro da je prestala da bude “sekularna, socijalistička republika” uspostavljena Ustavom Indije. Velike borbe za socijalnu pravdu, kao i istrajni vizionarski pokreti za zaštitu životne sredine su doživele slom. Sada retko govorimo o odumrlim rekama, padu vodostaja, nestanku šuma i topljenju glečera. Zato što su te brige zamenili neposredniji užasi. Ili euforija, u zavisnosti od toga sa koje strane ideološke linije se nalazite.
Indija je iz svih praktičnih razloga postala korporativna, teokratska hindu država, država sa jako mnogo policije, zastrašujuća država. Institucije koje je prethodni režim iscrpeo, a posebno mejnstrim mediji, sada gore u hindu suprematističkoj groznici. Istovremeno je slobodno tržište uradilo ono što slobodno tržište radi. Ukratko, prema Oksfamovom izveštaju za 2023. godinu, jedan odsto stanovništva Indije na vrhu poseduje više od 40 odsto ukupnog bogatstva, dok 50 odsto stanovništva sa začelja (700 miliona ljudi) deli oko tri odsto bogatstva. Mi smo veoma bogata zemlja veoma siromašnih ljudi.
Ali umesto da bude usmeren na one koji bi mogli da budu odgovorni za neke od ovih stvari, bes stvoren takvim nejednakostima usmeren je na manjine u Indiji. Na prvoj liniji je 170 miliona muslimana, odnosno 14 odsto ukupnog stanovništva. Međutim, većinsko mišljenje prodire kroz granice klasa i kasti, a ima i veliku podršku u dijaspori.
U januaru ove godine BBC je prikazao dvodelni dokumentarac Indija: Pitanje Modija. On prati Modijev politički put od debitovanja 2001. kao glavnog ministra države Gudžarat do mandata premijera Indije. U filmu je prvi put objavljen interni izveštaj koji je zatražilo britansko ministarstvo inostranih poslova u aprilu 2002. o antimuslimanskom pogromu u Gudžaratu pred Modijevim očima februaru i martu te godine, malo pred izbore za Državnu skupštinu.
Izveštaj, držan pod embargom svih ovih godina, samo potkrepljuje ono što indijski aktivisti, novinari, advokati i dva visoka policijska oficira govore već godinama. U njemu se procenjuje da je “najmanje 2.000” ljudi ubijeno. U njemu je masakr nazvan unapred planiranim pogromom koji je nosio “sva obeležja etničkog čišćenja”. U njemu se navodi da su pouzdani izvori obavestili istražitelje da je, kada je ubijanje počelo, policiji naređeno da se povuče. U izveštaju se krivica za pogrom polaže direktno na Modijev prag.
Film je zabranjen u Indiji. Tviteru i Jutjubu naloženo je da skinu linkove ka njemu. Oni su se tome odmah povinovali. Dopisništva BBC-a u Delhiju i Mumbaiju je 21. februara opkolila policija i u kancelarije su upali poreski inspektori. Tako je bilo i sa kancelarijama Oksfama. Tako je bilo i sa kancelarijama Amnesti internešenela. Tako je bilo i sa mnogim kućama i kancelarijama većih opozicionih političara. Kao i sa svakom nevladinom organizacijom koja nije potpuno povezana sa vlastima. Vrhovni sud oslobodio je Modija odgovornosti za pogrom 2002. godine, dok su aktivisti i policajci koji su se drznuli da ga optuže za saučesništvo, oslanjajući se na brdo dokaza i izjave svedoka, u zatvoru ili se suočavaju sa krivičnim gonjenjem.
U međuvremenu su mnogi od osuđenih ubica pušteni uz kauciju ili uslovno. Prošlog avgusta, na 75. godišnjicu nezavisnosti Indije, 11 osuđenika je išetalo iz zatvora. Bili su osuđeni na kaznu doživotnog zatvora zbog grupnog silovanja 19-ogodišnje muslimanke Bilkis Bano tokom pogroma 2002. i zbog ubistva 14 članova njene porodice, među kojima je i njena trogodišnja ćerka Saleha, tako što su joj smrskali glavu o zid, kao i sestričina rođena samo dan ranije.
Specijalno su amnestirani. Izvan zatvorskih zidina su ubice-silovatelji pozdravljeni kao heroji i oko vrata su im stavljani venci od cveća. I opet su iza ugla bili državni izbori. Specijalna amnestija deo je našeg demokratskog procesa.
Profesor Timoti Snajder pitao je ranije danas: “Šta je sloboda govora?” Nemojte da vas bilo šta od ovoga što sam upravo rekla navede na zaključak da u Indiji nema slobode govora. Ima slobode govora i činjenja. Ima je mnogo.
Related
Arundati Roj o tome kako preživeti "kulturu straha"Voditelji na mejnstrim televizijama mogu slobodno da lažu, demonizuju i dehumanizuju manjine na takve načine da vode fizičkom ugnjetavanju ili bacanju u tamnice. Hindu gurui i rulje što vitlaju mačevima mogu da pozivaju na genocid i masovna silovanja muslimana. Daliti i muslimani mogu da budu javno šibani i linčovani usred dana, a snimci mogu da budu postavljeni na Jutjub. Crkve mogu da budu nesmetano napadane, a sveštenici i časne sestre pretučeni i ponižavani.
U Kašmiru, jedinom regionu u Indiji sa muslimanskom većinom, gde su se ljudi borili za samoopredeljenje skoro tri decenije, gde Indija vodi najgušću vojnu administraciju na svetu, gde nijednom stranom novinaru nije dozvoljeno da zađe, vlada je sebi dozvolila da slobodno ugasi doslovno svaki govor, onlajn ili kakav drugi, i da slobodno zatoči lokalne novinare.
U toj divnoj dolini pokrivenoj grobljima, dolini iz kakve ne stižu nikakve vesti, ljudi kažu: “U Kašmiru su mrtvi živi, a živi su samo mrtvaci koji se pretvaraju”. Demokratiju u Indiji često nazivaju “demon-radija”.
U 2019. godini, nekoliko nedelja nakon što su Modi i njegova partija osvojili i drugi mandat, države Džamu i Kašmir unilateralno su lišene državnosti i poluautonomije garantovane indijskim Ustavom.
Ubrzo potom je Parlament izglasao amandman na Dekret o građanstvu (CAA). Ovaj novi dekret otvoreno diskriminiše muslimane. Posle njega ljudi, uglavnom muslimani, strahuju od gubitka državljanstva.
CAA ide u prilog procesu pravljenja Nacionalnog registra građana (NCR). Od ljudi se sada očekuje da, da bi bili upisani u Nacionalni registar građana, pribave niz “dokumenata o srodstvu” koje overava država, a taj proces se ne razlikuje od onoga što je Nirnberškim zakonima u nacističkoj Nemačkoj traženo od Nemaca. Do sada je već dva miliona ljudi iz države Asam pogođeno zahtevom Nacionalnog registra građana i pred gubitkom su svih prava.
Izgrađeni su ogromni zatvorski kompleksi, sa teškim poslovima predviđenim za buduće stanare, za one stigmatizovane kao “izjašnjeni kao stranci” ili “sumnjivi glasači”.
“Naša nova Indija je Indija kostima i spektakla”
Naša nova Indija je Indija kostima i spektakla. Zamislite stadion za kriket u Ahmedabadu, u Gudžaratu. Nazvan je Stadion “Narendra Modi” i ima 132.000 sedišta. U januaru 2020. bio je ispunjen do poslednjeg mesta tokom mitinga “Namaste Tramp”, kada je Modi ugostio tadašnjeg predednika SAD Donalda Trampa. Stojeći i mašući masi, u gradu gde je u pogromu 2002. usred bela dana izvršen pokolj muslimana, a desetine hiljada ljudi su isterane iz svojih domova, i gde muslimani i dalje žive u getima, Tramp je hvalio Indiju zbog tolerancije i raznolikosti. Modi je zatražio aplauz.
Dan kasnije je Tramp stigao u Delhi. Njegov dolazak u glavni grad poklopio se s još jednim masakrom. Majušnim ovaj put, mini-masakrom po standardima iz Gudžarata. U radničkom kraju, samo nekoliko kilometara dalje od Trampovog finog hotela i nedaleko od mesta gde ja živim. Hindu samozvani čuvari reda ponovo su se ustremili na muslimane. I policija je ponovo ustuknula. Provokacija je bila u tome što su se u tom kraju dogodili protesti protiv antimuslimanskog amandmana na Dekret o građanstvu. Ubijeno je 53 ljudi, uglavnom muslimana. Stotine radnji, domova i džamija je spaljeno. Tramp nije rekao ni reč.
U glavama nekih od nas je tih užasnih dana plamtela drugačija vrsta spektakla: mladi musliman žalosno leži povređen, na ivici smrti, na ulici glavnog grada Indije. Policajci su ga tukli i ubadali, terajući ga da peva indijsku himnu. Umro je nekoliko dana kasnije. Zvao se Fajzan. Imao je 23 godine. Protiv policajaca nisu preduzete nikakve mere.
Ništa od ovoga kao da se ne tiče zvaničnike iz demokratskog sveta. Zapravo ih se i ne tiče. Jer tu je, na kraju krajeva, posao koji treba završiti. Zato što je Indija trenutno bastion Zapada naspram Kine u usponu (ili se bar tome nada) i zato što na slobodnom tržištu možete da razmenite malo masovno silovanje, linč, mrlju etničkog čišćenja ili neku ozbiljnu finansijsku korupciju za izdašnu kupovinu borbenih vazduhoplova ili aviona za komercijalne letove. Ili sirovu naftu kupljenu u Rusiji, rafiniranu, lišenu žiga američkih sankcija i prodatu Evropi i, da, ili bar tako naše novine izveštavaju, i Sjedinjenim Američkim Državama. I svi srećni. A što da ne?
Za Ukrajince je Ukrajina njihova zemlja. Za Rusiju je to kolonija, a za zapadnu Evropu i SAD to je granica. (Kao što je bio Vijetnam. Kao što je bio Avganistan.) Ali za Modija je to još jedna scena na kojoj može da nastupa. Da ovaj put igra ulogu državnika-mirotvorca i drži pridike poput one da “sada nije vreme za rat”.
Danas se cenzura pretvorila u bitku svih protiv svih
Unutar onoga što sve više liči na kult vlada prefinjena jurisdikcija. Ali jednakosti pred zakonom nema. Zakoni se primenjuju selektivno, u zavisnosti od kaste, religije, pola i klase. Na primer, musliman ne može da kaže ono što hindu može. Kašmirci ne mogu da kažu ono što svi drugi mogu. To čini solidarnost, govorenje u ime drugoga, važnijim nego ikada. Ali je i to postao opasan čin i na to sam mislila kada sam svoj govor nazvala “Približavamo se krkljancu”. Nažalost, upravo u takvom trenutku, lista onoga što ne može da se kaže i reči koje ne smeju da budu izrečene produžava se iz minuta u minut. Vremena su kada vlade i mejnstrim medijske kuće kontrolišu platforme koje kontrolišu narativ. Na zapadu je to, u većem delu, beli čovek. U Indiji su to bramani. A tu su, naravno, i ljudi od fetve kojima cenzura i ubistvo znače jedno te isto.
Ali danas se cenzura pretvorila u bitku svih protiv svih. Visoka umetnost uvređenosti postala je globalna industrija. Pitanje je: kako se pregovara sa tom mašinom za lov na jeres, tom mašinom sa glavom hidre i mnoštvom udova, sa okom sokolovim, vazda nedremanom i pozornom? Da li je to uopšte moguće ili je to plima koja mora da sačeka oseku i pre nego što prozborimo o njoj?
U Indiji je, kao i u ostalim zemljama, pretvaranje identiteta u oružje kao oblik otpora postao dominantan odgovor na pretvaranje identiteta u oružje kao oblika represije. Oni što su tokom istorije bili ugnjetavani, porobljeni, kolonizovani, stereotipizirani, izbrisani, nečuveni i neviđeni upravo zbog svojih identiteta (naše rase, kaste, narodnosti, pola ili seksualnog opredeljenja) sada prkosno naglašavaju iste te identitete da bi se suočili sa ugnjetavanjem.
Ovo je moćan, eksplozivan trenutak u istoriji u kom, zahvaljujući društvenim medijima, divlji, neugasli gnev sa lica zemlje briše stare ideje, stare obrasce ponašanja, date pretpostavke koje nikada nisu dovedene u pitanje, nabijene reči i jezik kodiran predrasudama i netrpeljivošću. Snaga i neočekivanost svega toga šokirala je ušuškani svet i naterala ga da ponovo promišlja, zamišlja i pokušava da pronađe bolji način da radi i kaže stvari. Ironično je, skoro jezivo, to što se čini da ovaj fenomen, ovo fino štimovanje, ide ukorak sa našim teturanjem u fašizam.
Ova eksplozija sobom nosi suštinske, revolucionarne aspekte, kao i one besmislene i destruktivne. Lako je zakačiti se za njene ekstremnije vidove i iskoristiti ih da bi se ocrnila i odbacila celokupna debata. (Na primer: da li bi žene sada trebalo zvati “ljudi sa menstruacijom”? Da li bi profesorka likovnog u Americi kada predaje o raznolikosti u islamu bila po kratkom postupku otpuštena jer je učenicima pokazala sliku proroka Muhameda iz 14. veka nakon što je najavila da će to da uradi i pustila je sa časa sve učenike koje bi to moglo da uvredi ili uznemiri? Da li bi trebalo da postoji utvrđena, nepromenljiva hijerarhija patnji iz prošlosti koju bi svako trebalo da prihvati?)
To je gorivo koje ekstremna desnica koristi da bi se konsolidovala. Ali podleći tome, neupitno i sa strahom, poput mnogih koji za sebe misle da su liberali ili levičari, takođe znači nepoštovanje ovog promena. Zato što u politikama identiteta često postoji središnja tačka, zglob koji, kada se okrene ka sebi, počne da pojačava i umnožava upravo ono čemu hoće da se odupre. To se dešava kada je identitet raščlanjen i atomiziran na mikro-kategorije.
Čak i u tim mikroidentitetima potom se šire hijerarhijska moć i mikro-elite, najčešće smeštene u velikim gradovima, na velikih univerzitetima, sa velikim kapitalom na društvenim mrežama, koje onda neizbežno podražavaju istu vrstu isključivanja, brisanja i hijerarhije kakvu su isprva dovodili u pitanje.
Ako se zaključamo u zatvorske ćelije samih identiteta i etiketa kakve su nam nametnuli oni koji su uvek imali moć nad nama, možemo, u najboljem slučaju, da izvedemo tek zatvorsku pobunu. Ne revoluciju. A zatvorski čuvari će se brzo pojaviti da zavedu red. U stvari, oni već dolaze. Kada nam prodaju kulturu cenzure i progona, uvek na kraju disproporcionalno profitiraju desnica i status kvo.
(nastaviće se)
Piše: Arundati Roj
Izvor: Lithub.com
Priredio i preveo: Matija Jovandić