Arundati Roj, autorka romana Bog malih stvari, Ministarstvo neizmerne sreće i dvadesetak knjiga nefikcijske proze, učestvovala je na konferenciji Mišljenje i istina pod pritiskom 22. marta 2023. godine u Švedskoj akademiji. U govoru, nazvanom “Približavanje krkljancu”, skenira život u Indiji pod vlašću ekstremnih desničara u sprezi sa krupnim kapitalom i “izbornu autokratiju” nabijenu etničkim sukobima, promišlja promašaje demokratije, cenzuru i ograničenja slobode govora, razvoj književnosti u uslovima forsiranja političke korektnosti, pitanja identiteta, mane veštačke inteligencije, upotrebu tehnologije i njene pretnje po slobodu čoveka. Prenosimo ga ovde u dva nastavka. Oprema je redakcijska. Prvi deo može se pročitati ovde.
***
To što se guramo iza plombiranih vrata zajednica, religijskih grupa i kasti, etniciteta i polova sužava nam i tanji identitete, a to što se tiskamo u zadatim okvirima sprečava solidarnost. Da ironija bude veća, to je bio i ostao glavni cilj kastinskog sistema u Indiji. Podelite ljude po hijerarhijski neprobojnim zasebnim delovima i nijedna zajednica neće moći da oseti muke one druge, pošto su u stalnom sukobu.
To funkcioniše kao automatski, zamršeni mehanizam administracije/nadzora u kom društvo samo sebe administrira/nadgleda, a pritom jamči da će sveprožimajuće represivne strukture ostati netaknute. Svako, osim onih na samom vrhu i na samom dnu (a te kategorije su takođe iscrpno definisane), ima nekoga ko ga ugnjetava i koga ugnjetava.
Kada je ovakav lavirint od žičanih mreža konačno položen, skoro niko ne može da prođe test neukaljanosti i ispravnosti. Naravno, ne može ni skoro ništa od onoga što se nekada smatralo dobrom ili velikom književnošću. Šekspir sigurno ne može. Ne može Tolstoj. Na stranu njegov ruski imperijalizam, zamislite samo njegovu pretpostavku da je mogao da shvati um žene po imenu Ana Karenjina. Ne može Dostojevski, koji starije žene naziva isključivo “staricama”. Nema sumnje da bih ja po njegovim standardima bila starica. Ali bih i dalje volela da ga ljudi čitaju.
Ili, ako hoćete, pokušajte da pročitate Sabrana dela Mahatme Gandija. Garantujem vam da ćete biti zgroženi po svim tačkama: rasa, pol, kasta, klasa. Znači li to da bi trebalo da bude zabranjen? Ili prepravljen? Čak se ni Džejn Ostin ne bi provukla. Ne treba ni spominjati to da, prema takvim standardima, nijedna sveta knjiga nijedne religije ne bi prošla sito.
Usred evidentne buke u javnom diskursu mi se hitro primičemo nekoj vrsti intelektualnog krkljanca. Jednodušnost nikada ne treba da ostane netaknuta. Trebalo bi je stavljati na probu, analizirati, kalibrirati, o njoj bi trebalo raspravljati. Ako je ne propitujemo, onda osnažujemo upravo one stvari za koje tvrdimo da se protiv njih borimo.
U porobljenim, obazrivim umovima nema plesa. Ima samo teških, opreznih koraka po ovom novom jeziku. Novogovoru.
Šta sve to čini književnosti? Kao spisateljica strepim od nekoliko stvari više nego od reči “prisvajanje”, što je jedan od slogana novih cenzora. U ovom kontekstu se prisvajanje, grubo rečeno, odnosi na predatore, pa i skrušene predatore, koji nastoje da pišu, predstavljaju, govore i, zapravo, pričaju priče u ime svog plena. Prilično je to ljigavo i taj princip valja imati na umu kad se nešto kritikuje. Ali to nije dobar razlog za zabranu ili cenzurisanje.
Da, mikrofon je uzurpiran. Da, čuli smo i previše jednu vrstu ljudi, a premalo drugu. Ali tkanje života je gusto i zamršeno, a stvorenja i njihova dela ne treba da budu olako svođena i nepromišljeno katalogizovana.
Posebno kada je reč o fikciji; nje ne može da bude bez prisvajanja. Zbog toga što smo i mi pisci fikcije takođe predatori. Ako su serijske ubice nemilosrdne sociopate, romanopisci su nemilosrdni uzurpatori. Da bismo stvorili svoje fiktivne svetove, mi prisvajamo sve što nam se nađe na putu i sve uvlačimo u igru. To je ono što velike romane čini opasnim i zbog čega oni otkrivaju stvari. Kad je reč o meni, nastojala sam da svoj zanat učim ne samo od politički besprekornih pisaca poput Toni Morison i Džejmsa Boldvina, nego i od imperijalista poput Kiplinga, kao i od bigota, rasista, nitkova i hulja koji su divno pisali. Da li bi oni sada trebalo da budu prepravljani da bi igrali u ritmu nekakvog šturog manifesta?
Nedavna odluka da dela Roalda Dala budu prepravljena… O, bože, ko je sledeći? Nabokov? Da li će Lolita nestati sa naših polica? Ili će biti prerađena tako da ona ispadne devojčica aktivistkinja na tajnom zadatku? Da li će stara remek-dela biti prefarbana? Lišena prikazivanja iz ugla muškarca? Tužno je čak i govoriti o tome. Gde će nas to odvesti? Na obalu bez stopa u pesku? U svet bez prošlosti?
Ako književnost bude imobilisana ovom mrežom sa hiljadama čvorova i umršenih niti, pretvoriće se u neku vrstu rigidnog, teškog i hladnog javnog proglasa. A žalosno je i to što oni koji su se sa elanom prihvatili gomilanja propisa ne pretvaraju u kamen samo druge, nego i sebe. Oni postavljaju mine, a znaju da će ih i sami neizbežno nagaziti. U porobljenim, obazrivim umovima nema plesa. Ima samo teških, opreznih koraka po ovom novom jeziku. Novogovoru.
U svakom slučaju, guranje stvari pod tepih ne znači da će one nestati. Ako bi ove debate mogle da se odvijaju bez napada i optužbi koje ih prate, onda bi se nesumnjivo, uz uobičajeni krtog od licemerja, rasizma i seksizma, javili sjajni novi glasovi da ispričaju nikada ranije ispričane priče i to tako da postide dobar deo prošlosti.
Kad smo kod toga, nikada nije loša ideja pomno obraćati pažnju na reči. Zato što nekad samo jedna reč može da nagovesti ceo univerzum.
Na primer, u vreme kada sam objavila prvi roman, u prilikama kada sam govorila izvan Indije, često sam najavljivana kao “indijska spisateljica”. (U Indiji je to bilo “prva indijska spisateljica koja je osvojila Bukerovu nagradu”.) I svaki put bih pretrnula iznutra i pitala se o načinu da se neko tako etiketira.
Da li je to bilo neophodno ili je to bio način da se neko ograniči? Na kraju krajeva, govorimo o književnosti, ne prijavljujemo se za vizu. Pretrnula bih jer su mi predavanja uvek držali privilegovani muškarci sa titulama, ne samo privatno, nego i sa naslovnih strana novina, o tome kako da pišem, šta da pišem, kakvim tonom, kakve bi teme bile prikladne (ženi) spisateljici poput mene. Najčešće mi je sugerisano da pišem priče za decu. Izgleda da im fikcija nije toliko smetala koliko nefikcija, čak i onda kada su principijelno slagali sa onim što govorim.
Jednom prilikom sam odvučena pred Vrhovni sud Indije jer sam pisala o branama. Tokom procesa, Njihova Gospodstva, braća sudije sa klupe, nazivala su me “ta žena” dok su razdraženo bacala moj esej naokolo. Kao da nisam stajala baš tu, pred njima. Ja sam sebe lično nazivala Hooker that won the Booker (Kurva koja je osvojila Bukera, prim. prev). Kada sam odbila da se izvinim Sudu, rečeno mi je da se nisam ponašala kao “razuman čovek” i poslata sam u zatvor na jedan dan.
Stvari su se promenile od tada. Svaka od reči sa te etikete uz kakvu sam predstavljana – Indijka, žena, pisac – ovih dana su predmet nekog mučnog i teškog saslušavanja i skoro nepomirljivog sukoba. Ko je žena? Ili, zaista, ko je čovek? Šta je zemlja? Ko je građanin? A, u doba Open AI i ChatGPT-a, i ko je, ili šta je, pisac?
Ljudi koji pišu i četbotovi
Mi danas znamo, iako to mnogi neće da prihvate, da je granica između muškog i ženskog tela fluidna, a ne ona predviđena konvencijom. Ali šta je sa granicom između ljudskog bića i mašine, između umetnosti i kodiranja, između veštačke inteligencije i ljudske svesti? Jesu li i one odeljene žicom kao što smo mislili da jesu?
Era četbotova je stigla, a neki veštačku inteligenciju zovu četvrtom industrijskom revolucijom. Da li će pisci, novinari, umetnici i kompozitori sada biti istisnuti kao što se to dogodilo sa tkačima, zanatlijama, fabričkim radnicima i farmerima iz starog sveta? (Možda će se, kao “ručno rađeni” predmeti i “ručno pleteni” komadi odeće i romani vratiti kao “ručno pisani” i prodavani u ograničenim tiražima kao umetnička dela, a ne književnost). Da li će bolju književnost pisati ChatGPT, Sydney ili Bing?
Veliki lingvista Noam Čomski misli da neće. Ako sam ga dobro razumela, on drži da programi za mašinsko učenje mogu da proizvode tobožnju nauku i umetnost tako što brzo procesiraju skoro beskonačan niz podataka, ali nikada neće moći da zamene složene mogućnosti ljudskog instinkta.
Mnogo se strepi u vezi s tim šta bi moglo da se dogodi ako se Open AI proširi svetom bez ograda i propisa. I treba.
AI dolazi po kulturu (II deo)Kad je u pitanju književnost, manje brinem o tome da li će četbotovi zameniti pisce. (Možda sam pomalo stara i sujetna za to. Ili je možda do toga što na književnost ne gledam kao na “proizvod”. Bol, zadovoljstvo i krajnje bezumlje procesa jedino je zbog čega pišem.) Mene brine ta opasnost, s obzirom na količinu podataka i informacija koje ljudski pisci (vidite, rekla sam to, rekla sam “ljudski pisci”) moraju danas da procesiraju i s obzirom na lavirint žičanih mreža koji moraju da savladaju da bi predupredili greške i bili politički savršeni, da pisci izgube instinkte i pretvore se u četbotove. Možda onda dođe i do selidbe duša. Onda će ispasti da su Četbotovi zapravo Prave Duše, a da se Prave Duše pretvaraju da su Četbotovi.
Država u telefonu, lični podaci u privatnim kompanijama
Izgleda da su, usred sve ove fluidnosti i poroznosti, jedine granice koje postaju sve čvršće one između nacionalnih država. One su i dalje pod bodljikavim žicama i patrolama. Kada ih probiju vojske, to zovemo ratom. Kada ih probiju civili, to zovemo izbegličkom krizom. Kada ih probije neregulisano kretanje kapitala, to zovemo slobodnim tržištem. Moderna nacionalna država je, kao ideja za koju vredi ubijati i ginuti, skroz na vrhu, odmah do Boga. Ali da li smo se sada, u digitalno doba, uputili ka novoj vrsti države? Elektronskoj državi ili nečemu što bi se moglo zvati Država smartfona. Država Avatar, ako hoćete.
Država Avatar, koju finansira USAID, a podržava Big Tek (Amazon, Epl, Gugl i Orakl), skoro pa je pred nama. Ukrajinska vlada je 2019. godine pokrenula DIIA, digitalnu identifikacionu aplikaciju za pametne telefone. Osim što nudi više od stotine vladinih servisa, DIIA može da u sebi sadrži i pasoše, potvrde o vakcinisanju i druge lične podatke. Grad DIIA je eksteritorijalni finansijski glavni grad, neka vrsta poslovnog haba gde građani mogu da se registruju i bave se svojim biznisom.
Po početku ruske invazije, DIIA, isprva koncipirana kao birokratska alatka koja treba da obezbedi “transparentnost i efikasnost”, bila je, prema rečima administratorke USAID-a Samante Pauer, “prenamenjena za ratovanje”. DIIA je u svakom smislu učinila ogromnu uslugu hrabrom ukrajinskom narodu. Sada je to vladin neprekidni kanal za vesti, na kom građani mogu da se obaveste o ratu. Izbeglice mogu da ga iskoriste da bi se registrovale i popunile zahteve za odštetu. Građani navodno mogu da ga koriste da bi postavili informacije o kolaboracionistima i sminke kretanja ruskih trupa. To je neka vrsta javne obaveštajne službe i službe nadzora, mreže u realnom vremenu kojom upravljaju obični građani.
Kada je počeo rat, lični podaci građana Ukrajine preneti su na čuvanje na Amazonove visokokvalitetne vojne hard-diskove nazvane AWS snowballs, zemaljski ekvivalent klaudu. Oni su transportovani iz Ukrajine i aploudovani na Klaud. U razornom ratu kakav je onaj koji istrajno vode Ukrajinci, ako narod potpuno stoji iza svoje vlade, onda to što svoju državu nosite u pametnom telefonu sigurno pruža neverovatne prednosti. Ali da li tih prednosti ima i u vreme mira? Jer, kao što smo saznali od Edvarda Snoudena, nadziranje je dvosmerna ulica. Naši telefoni su naši lični neprijatelji, oni nas i špijuniraju.
Da bi “zaštitio demokratski svet”, USAID planira da prenese DIIA, ili neki njen ekvivalent, i u druge države. Zemlje poput Ekvadora, Zambije i Dominikanske Republike stoje na početku reda. Zabrinjavajućej je pitanje da li aplikacija poput DIIA, jednom “prenamenjena za rat” može biti “raznamenjena” ili “odnamenjena” za mir? Može li naoružano građanstvo biti razoružano? Mogu li privatizovani podaci biti de-privatizovani?
Indija je takođe daleko odmakla tim putem. Tokom prvog Modijevog premijerskog mandata, Rilajens indastriz, u to vreme najveća korporacija u Indiji, pokrenula je JIO, besplatnu bežičnu mrežu za razmenu podataka koja je došla u paketu sa smešno jeftinim pametnim telefonima. Kada je na kraju uspešno istisnula konkurenciju sa tržišta, počela je da naplaćuje malu naknadu. JIO je pretvorio Indiju u najvećeg korisnika bežičnih podataka na svetu, većeg od Kine i Amerike zajedno.
Do 2019. godine bilo je 300 miliona korisnika pametnih telefona. Zajedno sa nesumnjivom korišću od toga što su priključeni na internet, ti milioni ljudi postali su gotova publika za mržnju, društveno radioaktivnu razmenu poruka i beskrajnih lažnih vesti koje neprekidno teku kroz njihove telefone preko društvenih mreža. Upravo tu ćete videti neulepšano lice Indije.
Tu su ti pozivi na genocid i masovna silovanja muslimana pojačani. Tu se šalju i prenose snimci na kojima hindu ratnici-osvetnici masakriraju muslimane, lažni video snimci na kojima muslimani ubijaju hindue, a muslimanski piljari krišom pljuju po voću da bi širili kovid (kao što su Jevreji u nacističkoj Nemačkoj optuživani da šire tifus), da bi se među ljudima raspalili bes i mržnja. Kanali hindu suprematista na društvenim mrežama su za mejnstrim medije ono što je milicija samozvanih osvetnika konvencionalnoj vojsci. Milicajci mogu da rade stvari koje konvencionalna vojska po zakonu ne sme.
Digitalna revolucija u Indiji je savršen primer za to kako se interesi hindu suprematista i krupnog biznisa savršeno preklapaju. Milioni građana Indije uterani su u digitalnu arenu, celokupni životi odvijaju se onlajn, obrazovanje, zdravstvena zaštita, biznis, bankarstvo, podela hrane siromašnima. Korporacije koje stoje iza društvenih medija moraju da budu sve predusretljivije prema vladama koje kontrolišu taj vrtoglavi deo tržišta. Jer, vlada kada je nezadovoljna, a često jeste, može prosto sve to da ugasi. Očekujemo u 2023. godini drakonski novi Dekret o digitalnoj Indiji koji će vlastima dati nezamislivu moć nad internetom. Indija već sada primenjuje više gašenja interneta nego bilo koja druga zemlja u svetu.
Sedam miliona stanovnika Kašmirske doline je 2019. godine bila stavljena pod potpunu telekomunikacijsku i internet opsadu koja je trajala mesecima. Nije bilo telefonskih poziva, poruka, OTP-a, interneta. Ničega. I nije bilo nikoga da im spusti Starlink satelit.
Dok danas govorim, država Pendžab sa svojih 27 miliona stanovnika, suočava se četvrti uzastopni dan sa isključenim internetom jer policija lovi političkog begunca i brine je podrška koju on dobija.
Predviđeno je da će u Indiji do 2026. godine biti milijardu korisnika pametnih telefona. Zamislite taj obim podataka na indijskoj DIIA aplikaciji. Zamislite sve te podatke u rukama privatnih korporacija. Ili, sa druge strane, zamislite ih u rukama fašističke države i njenih indoktriniranih, naoružanih pristalica.
Na primer, recimo da posle izglasavanja novog zakona o građanstvu Zemlja X napravi milione “izbeglica” od sopstvenih građana. Ne može da ih deportuje, nema novca da sagradi zatvore za sve njih. Ali Zemlji X neće biti potrebni gulazi ili koncentracioni logori. Ona prosto može da ih isključi. Može da isključi Državu u njihovim pametnim telefonima. Tada bi mogla da dobije ogromnu populaciju slugu, bukvalno potklasu radnika bez prava, bez minimalnih dnevnica, bez prava glasa, zdravstvene zaštite i sledovanja hrane.
Ne bi morali da budu upisani u knjige. Mogli bi da enormno povećaju ekononske pokazatelje Zemlje X. Mogla bi to da bude prilično efikasna i transparentna operacija. Čak bi mogla da se učini i velikom demokratskom zemljom. Na šta bi takva država mirisala? Kakav bi imala ukus? Na nešto neprepoznatljivo? Ili na nešto veoma prepoznatljivo?
Hvala vam na strpljenju. Dozvolite mi da vas, za sada, ostavim sa ovim mislima: Šta je zemlja? Šta je država? Šta je čovek? I ko je, ili šta je, pisac?
(kraj)
Piše: Arundati Roj
Izvor: Lithub.com
Priredio i preveo: Matija Jovandić