Zašto zaboravljamo pročitane knjige (i filmove i serije)

SHARE:

Devojka, knjige, čitanje foto-engin-akyurt-pixabay

Sećanja Pamele Pol na pročitano manje su vezana za reči, a više se tiču doživljaja. „Skoro uvek se setim gde sam bila i sećam se same knjige. Sećam se fizičkog objekta“, piše Polova, urednica Njujork Tajms Buk rivjua, a ona, pošteno govoreći, čita baš mnogo knjiga. „Sećam se izdanja; sećam se korica; obično se setim gde sam je kupila ili ko mi ju je dao. Ali ne sećam se, a to je užasno, ne sećam se svega ostalog“.

Polova je, na primer, nedavno pročitala biografiju Bendžamina Frenklina iz pera Voltera Ajzaksona. „Dok sam čitala tu knjigu, znala sam da ne treba baš sve odatle da naučim o Benu Frenklinu, nego dosta toga, i znala sam opšti sled događaja u američkoj revoluciji“, kaže ona. „Sada, dva dana kasnije, verovatno ne bih mogla da vam ponovim sled događaja u američkoj revoluciji“.

Neki ljudi, naravno, mogu da, kada jednom pročitaju knjigu ili pogledaju film, savršeno zapamte radnju. Ali za mnoge je doživljaj kulturnih sadržaja poput punjenja kade, uranjanja u vodu, a potom gledanja kako voda otiče niz slivnik. Dakle, ostaje ono što je ovlažilo kadu, ali ostalo je nestalo.

„Pamćenje ima izvesna unutrašnja ograničenja“, kaže Faria Sana, asistentkinja na odseku za psihologiju Univerziteta Atabaska u Kanadi. „U suštini, to je usko grlo“.

Krivulja zaboravljanja, kako se to zove, najviše opada u prva 24 sata nakon što ste nešto naučili. To koliko ste tačno zaboravili, gledano u procentima, varira, ali ako ne ponovite gradivo, većina iscuri niz slivnik već posle prvog dana, a dodatno i dalje narednih dana, ostavljajući vas sa krnjecima onoga čime ste se bavili.

Kako pisanje ubija pamćenje

Pamćenje je, po svoj prilici, oduvek bilo takvo. Ali Džared Horvat, istraživač sa Univerziteta u Melburnu, navodi da je način na koji ljudi primaju informacije i zabavu izmenio shvatanje o tome koji tip pamćenja vrednujemo, a on nije takav da vam pomaže da se držite zapleta filma koji ste pogledali pre pola godine.

U doba interneta, podsećanje – sposobnost da spontano dozovete informaciju u svest – postala je manje potrebna. Ona je i dalje potrebna za trivije kojima zabavljate društvo za šankom ili pamćenje spiska obaveza, ali sve važnije je, kako tvrdi Horvat, ono što se naziva memorija rekognicije. „Sve dok znate gde je ta informacija i kako da do nje dođete, nije vam zaista potrebno da je dozovete u sećanje”, kaže on.

Istraživanje je pokazalo da internet funkcioniše kao neka vrsta eksterne memorije. „Kada ljudi očekuju da imaju pristup informaciji i ubuduće, oni iskazuju nižu stopu prisećanja informacije same”, tvrdi se u jednoj studiji[1]. Ali i pre postojanja interneta, proizvodi za zabavu služili su kao spoljašnja memorija po sebi. Nema potrebe da zapamtite citat iz knjige ako možete jednostavno da ga u njoj pronađete. Kada su se pojavile video-trake, mogli ste sasvim lako da se podsetite filma ili TV emisije. Nema tu osećanja da ćete, ako ne „narežete“ delo u svoj mozak ono biti zauvek izgubljeno.

Sa svojim servisima za striming i člancima na Vikipediji, internet je još više smanjio ulog pri pamćenju dela iz kulture kojima se bavimo. Ali teško da smo to sve pamtili i ranije.

Platon je poznato davnašnje gunđalo u vezi sa opasnostima eksternalizacije memorije. U Platonovom dijalogu između Sokrata i aristokrate Fedra, Sokrat priča o tome kako je bog Teut otkrio “korišćenje slova”. Egipatski kralj Tam kaže Teutu:

„Ovo tvoje otkriće će, naime, u dušama onih koji ih nauče rađati zaborav zbog nevežbanja pamćenja, jer će ljudi, uzdajući se u pismo, sećanje izazivati spolja stranim znacima, a neće se sećati iznutra samo sobom“.

(Naravno, Platonove ideje danas su nam dostupne samo zato što ih je zapisao.)

„Sokrat prezire pisanje jer on misli da će ono da ubije pamćenje“, kaže Horvat. „I u pravu je. Pisanje je potpuno ubilo pamćenje. Ali pomislite samo neverovatne stvari koje imamo zahvaljujući pisanju. Nikad ne bih menjao pisanje za bolju sposobnost podsećanja, nikako.“ Moguće je da internet nudi sličnu trampu: možete da pristupite i koristite onoliko informacija i razonode koliko želite, ali nećete upamtiti većinu toga.

 Izgubljeno u bindžovanju

Istina je da ljudi često trpaju više u svoje mozgove nego što su u stanju da zadrže. Prošle godine, Horvat i njegove kolege na Univerzitetu u Melburnu ustanovili su da oni koji bindžuju[2] zaboravljaju sadržaj TV serije mnogo brže nego ljudi koji gledaju po jednu epizodu nedeljno. Odmah nakon gledanja serije, “maratonci” su postizali najbolje rezultate na kviz pitanjima o njima, ali posle 140 dana imali su gore rezultate od onih koji su gledali jednom nedeljno. Oni su takođe rekli i da su manje uživali u serijama nego ljudi koji su gledali po epizodu jednom dnevno ili nedeljno.

Bindžovanje negativno utiče na pamćenje, tvrde naučnici

Bindžovanje negativno utiče na pamćenje, tvrde naučnici

Ljudi bindžuju i pisane reči. Prosečan Amerikanac se 2009. susretao sa 100.000 reči dnevno, čak iako ih nisu sve “čitali”. Teško je zamisliti da je taj broj devet godina kasnije opao. U “Bindž-čitajućem poremećaju”, članku iz lista Morning njuz, Nikita Bakšani analizira značenje ovakve statistike. „Reč čitanje ima svoje nijanse”, piše ona, “ali najčešća vrsta čitanja po svoj prilici je čitanje kao trošenje, ono kada čitamo, posebno na internetu, uglavnom da bismo dobili informaciju. Informaciju koja nema šanse da postane znanje, osim ako se ne ‘zalepi’”.

Ili, kako to Horvat definiše: “To je trenutni kikot posle kojeg hoćete još jedan. Ne radi se tu, zapravo, o učenju bilo čega. To je sticanje prolaznog doživljaja pri kojem se samo osećate kao da ste nešto naučili”.

Lekcija iz studije o bindžovanju je da ako hoćete da zapamtite stvari koje gledate ili čitate, dajte im prostora između. “Sećanje se pojačava što se više podsećate”, dodaje Horvat. Ako pročitate knjigu u dahu, na primer u avionu, samo držite priču u svojoj radnoj memoriji sve to vreme. “Nikada joj ne pristupate ponovo”, kaže on.

Sana navodi da je dok čitamo često prisutan “osećaj fluentnosti”. Informacija teče, mi je razumevamo, i čini se da se ona glatko slaže u registrator koji treba da bude odložen na policu u našem mozgu. “Ali ona zapravo ne prijanja, osim ako ne uložite truda i koncentrišete se i uključite izvesne strategije koje će vam pomoći da zapamtite”.

izvor: theatlantic.com
prevod: M. Jovandić
foto: Engin Akyurt / Pixabay

[1] Studija “Efekti Gugla na pamćenje: kako dostupnost informacija na dodir prstom utiče na kognitivnost”, B. Sperou, J. Liu i D. M. Vedžner, profesora sa odseka za psihologiju univerziteta Kolumbija, Medison i Havard iz 2011. godine
[2] Bindžovanje (engl. binge) – preterano učestvovanje u nekoj aktivnosti; binge-watching – maratonsko gledanje (serija)