Zašto je instapoezija u ekspanziji i ima li nečeg dobrog u tome Instapoezija je postigla nešto što “ozbiljni” pesnici i političari nisu uspeli: obnovila je zanimanje mladih za književnost, piše Rafael Mendez Silva, doktorand na Triniti koledžu u Dablinu.

To izgleda ovako:

reči ohrabrenja
ili ljubavi
podeljene u strofe
potpisane
imenom pesnika

Instagram poezija učinila je da spisateljice poput Rupi Kaur i Done Ešvort preko noći postanu zvezde, nagomilala im je hiljade pratilaca, a donela im je i poprilično novca.

U ovoj podvrsti poezije susreću se samopomoć, refleksije o romantičnoj ljubavi, identitet i jednostavan jezik da bi nastale pesme koje korisnici mogu brzo da shvate i podele uz haštagove poput #instapoetry. Instapoeziju vizuelno često prate crteži i fontovi sa pisaćih mašina, a uglavnom nema velikih slova i znakova interpunkcije.

Ako volite instapoeziju, verovatno ste čuli sve argumente za to zašto je to neozbiljni subžanr na koji ne bi trebalo gledati kao na “pravu” poeziju. Međutim, establišment bi trebalo ozbiljnije da shvati to što je popularna i podstiče ukupnu prodaju knjiga poezije, kao i to što je mladi ljudi vole.

Teško je upratiti ko je tvorac instapoezije, ali mnogi izvori saglasni su u tome da je kambodžansko-australijska spisateljica Lang Lijav bila prva uspešna u tome. Pošto je postala popularna na internetu, izdavačka kuća Endrjuz MekMil pablišing sklopila je ugovor sa njom za knjigu Ljubav i nezgoda, prodatu u više od 150.000 primeraka.

Oko instapoezije su se nakon toga okupili milioni pratilaca širom interneta i van mreže. Rupi Kaur prodala je više od 11 miliona primeraka svojih knjiga i krenula je na svetsku turneju dugu 11 meseci. Uspeh Kaurove, kao i još nekoliko instapesnika, izdavačka industrija povezala je sa opštim povećanjem prodaje pesničkih knjiga, a delom su na to uticali mladi.

Poezija za internet

Ključ za razumevanje privlačnosti instapoezije je u njenoj dostupnosti. Instagram omogućava neposrednu komunikaciju između autora i autorki i čitalaca, koji koriste opciju za ostavljenje komentara da bi preneli reakcije na pesmu, kao i da međusobno komuniciraju, stvarajući time zajednicu, ili bar osećaj zajedništva.

Zajednica čitalaca instapoezije od suštinskog je značaja za pesnik(inj)e. Što veću interakciju razviju njihov post ili pesma, to će se više širiti sadržaj i njegova vizuelna oprema.

Instapoezija nije više vezana isključivo za platforme društvenih medija. Prema rečima jedne profesorke univerziteta i istraživačice, instapesnici mogu glatko da “prebace (svoj sadržaj) iz digitalnog okruženja u štampu”, čineći time svoje delo neverovatno unosnim. Tradicionalni izdavači kao što su Penguin, Orion i Sajmon end Šuster već su dodali instapesnike u svoje kataloge.

Pesme sada mogu da se nađu ne samo u knjigama, nego i na majicama, šoljama, pa čak i ispisane na ljudskoj koži. Kaurova nije samo pesnikinja, ona je brend koji prodaje tetovaže, garderobu i inspirativne kartice za “izgrađivanje iskrenijih i ispunjenijih veza”. Instapesnik Atikus na svom Instagram profilu deli fotografije čitalaca koji su tetovirali njegove pesme (kao i reklame za svoje vino Lost poet iliti Izgubljeni pesnik sa sloganima na etiketi poput “Vino je poezija / piši svoju” i slično, prim. prev).

U međuvremenu su i žiriji književnih nagrada prepoznali neke od instapesnik(inj)a. Nikita Džil bila je u užem izboru za Goodreads Choice Awards, dok je Tomi Piko, sad već višestruki dobitnik književnih priznanja, karijeru počeo pišući na platformi Tumblr.

A tradicija?

Uprkos svom tom uspehu intapoezije, ima kritičara koji je odbacuju uz obrazloženje da joj nedostaje umetničkih kvaliteta. Prema njihovom mišljenju, instapoezija nije poezija, nego podseća na “pozitivni moto iz vodiča za samopomoć”. U ovoj vrsti kritike se kao mana podžanra ističe insistiranje na pisanju zasnovanom na doživljaju (iskustvu) autora ili autorke.

Pa ipak, pri odbacivanju instapoezije kao “čitaj-i-oseti-se-dobro” dela, ovi kritičari promašuju suštinsku činjenicu: književni kanon pre svega je beo, heteroseksualan i muški. Dakle, kada instapesnikinje poput Rupi Kaur ili Nikite Džil pišu o migracijama, rasi, obrascima za lepo i silovanju, kroz njihove reči progovaraju i ostale žene drugačije puti kojima je uskraćena prilika da progovore. Ako i samo zbog toga, instapoeziju bi trebalo hvaliti.

Druga uobičajena negativna ocena je da je njen uspeh “slavljenje amaterizma i nepoznavanja naše poezije”, kako je to izjavila pesnikinja Rebeka Vots. Za Votsovu i druge problem sa instapoezijom ima veze sa tim što njene autore i autorke ne zanima da se poigravaju jezikom, tradicijom i formom. Ali moraju li pisci i spisateljice biti saterani u ocvali modernizam u kom se pravila ionako krše? Da li baš svaki pisac ili spisateljica mora po svaku cenu da se trudi da bude začetnik/ca nečeg novog?

Dok je pisao Don Kihota, prvi moderni roman, Servantes je crpeo iz manje ozbiljnih žanrova kao što je viteški roman da bi uspostavio novu tradiciju. Vidite, danas se ta knjiga smatra delom “kanona”.

Kritičari bi morali da shvate da je instapoezija postigla nešto što “ozbiljni” pesnici i političari nisu uspeli da urade: obnovila je zanimanje mlađih generacija za književnost. Pošto adolescenti sada kupuju knjige, možda nalete i na tradicionalnu književnost i progutaju je, što bi bilo manje verovatno ako ne bi uopšte ulazili u knjižare. Uživanje u instapoeziji ne odvraća čitaoce od uživanja u “kanonu”.

Uprkos svim svojim klišeima i preterivanju sa stilom tekstova za samopomoć, instapoezija je obnovila zanimanje za poeziju i zbog toga bi je valjalo pohvaliti. A možda sam vam, ako volite ove kratke pesme, dao par argumenata koje možete da iskoristite kada se sledeći put suočite sa onima koji je potcenjuju.

Piše: Rafael Mendez Silva
Izvor: The Conversation
Preveo: Matija Jovandić