Nikada nisam prvo čitala završetak knjige, mada imam naviku da okrenem kraj pre nego što počnem sa čitanjem, i da umesto toga pročitam stranicu sa zahvalnicama. Tu su usađene priče. Zahvalnice prikazuju stvarnu intimu književnog sveta i otkrivaju pozadinu procesa pisanja.
Zahvalnice me podsećaju na spisak likova dramskog pisca koji se nalazi pre prvog čina, kao pogled na glumačku postavu života i kako nastaje knjiga. Tu su ljubavnici, odabrane porodice i biološke porodice, prijateljstva koja se prostiru iz detinjstva u odraslo doba. Tu su učitelji i drugovi, tragovi učionice u kojoj ponekad počinju knjige. Agenti i izdavači i urednici koji su iznedrili reči između korica. Postoje institucije i rezidencije koje, skupa, daju mapu gde je knjiga napisana. I naravno, tu su i kolege umetnici, grupe pisaca i spisateljica, ljudi sa kojima pisac skupa razmišlja, čudna mešavina junaka koji su postali prijatelji, prijatelji koji su naši učitelji i najiskreniji kritičari. Oni koji su videli prvu ruku knjige i zalagali se za nju, podupirući je kao stabljiku paradajza. U belom prostoru oko crnog mastila, vidim bes i iscrpljenost, i glad, i tugu i oduševljenje drugarstvom u procesu stvaranja knjige.
Neki su se okomili na ove zahvalnice. U “Njujorkeru”, Sem Saks tvrdi da su one incestuozno tapšanje po leđima, puno „poniznog hvalisanja“ i frazeološke zahvalnosti koji su zapravo samo „produžetak građenja publiciteta knjige“. Norin Meloun se slaže, ističući Šeril Sendberg kao primer, čija zahvalnica ima sedam i po stranica dok cela njena knjiga ima manje od 200. Iako je lako buniti se protiv hvalisanja imenima koje izgleda kao obaveza a ne nešto iskreno, takođe nije teško osetiti razliku u tonu između ta dva. Da ne pominjemo da se mnogim piscima, posebno na početku karijere, savetuje da se prema zahvalnicama odnose strateški, koristeći ih da bi prikupili informacije koji časopisi, rezidencije i agenti bi mogli biti prikladni za njihov rad. Sva ova zahvaljivanja (bilo da se radi o poniznim hvalisanjima ili iskrenoj zahvalnosti zbog odlaska u Jado ili Mekdauel (umetničke kolonije, prim. prev.)) rasvetljavaju profesionalne puteve, što je, u svetu u kojem mnogi raspravljaju da li je master diploma potrebna za prelazak u profesionalce, čin demokratizacije. Završne stranice knjige nam bacaju mrvice hleba po putu kojim se zaobilaze akademske institucije.
Lično, sviđa mi se kada zahvalnice izgledaju kao grupni zagrljaji, ili niz zdravica, pune internih šala, klimanja glavom i aluzija ušuškanih u ovu javnu arenu zahvalnosti. Šarmantno je i veoma ljudski da kada smo suočeni sa finalom objavljivanja imamo potrebu da izrazimo neizmernost kreativnog procesa. U svojoj debitantskoj zbirci Njeno telo i druge Njeno telo i druge stranke Karmen Marija Maćado priznaje da prilikom objavljivanja prve knjige lista imena u zahvalnicama može biti poprilično dugačka, jer se morate zahvaliti svima koji su vas do sada podržavali u vašoj karijeri, a ne samo onima koji su oblikovali konkretno tu knjigu. (Njene zahvalnice su kraće u njenoj drugoj knjizi U kući snova.) Oušn Vuong odlazi još dalje u ovom sentimentu: on je odabrao da se zahvali ne samo svojim mentorima, porodici i prijateljima, već i živim i mrtvim umetnicima koji su uticali na njega dok je stvarao Na Zemlji smo nakratko prelepi. On šalje naklon velikanima književnosti kao što su Boldvin, Bart, Diras, O’Hara, Siken, kao i Vitni Hjuston, Eta Džejms, Nina Simon, Frenk Oušn i Čarls Bredli. Zamišljam ga kako pleše, u zanosu, kako se njiše ka njima. Njegov gest implicira da čak i ako ne čitaju ovu knjigu, i dalje su toliko značajni da im se treba zahvaliti, da se zahvalnice ne pišu samo ljudima koji su pomenuti, već da daju potpuniju sliku čitaocima o drugoj vrsti umetnosti koja krvari za delo i pravi mu društvo. Zahvalnice su komentari o tome kako nastaje delo, mali otpor kapitalističkoj iluziji da je to tek proizvod koji ste kupili, podsetnik da delo još uvek postoji van tržišta, da je samo njegovo stvaranje važno.
Voajeristički sam zainteresovana za proučavanje zahvalnica u smislu parateksta knjige, da imam uvid u intimnosti koje pisci odlučuju da dele sa čitaocima. Po mom mišljenju, oni nisu podređeni niti nasumični u odnosu na delo, već postoje paralelno sa prozom, posebno u slučaju publicistike kada su drage osobe opisane u knjizi iste one kojima se zahvaljuje. Istražujem kako se autori različito obraćaju svojim temama u ovom poluepistolarnom modusu. Kada Megi Nelson piše: „Ova knjiga ne bi postojala bez Harija Dodža, čija su inteligencija, odlučnost, vizija, čvrstina i volja da bude predstavljen ovaj projekat, skupa sa mnogo toga drugog, učinili mogućim“, vidimo oboje unutar njene knjige memoara Argonauti (koji beleži dvostruke metamorfoze, i tela Nelson i tela Dodža: njenu trudnoću i njegovu tranziciju) i van nje. Nemoguće je zanemariti to da što ju je Dodž fotografisao za knjigu, kao što je nemoguće da njena zahvalnica ne bude obojena opisom Dodžove reakcije na prvu ruku knjige: „Za ručkom mi kaže da se oseća neprimetno – čak i ispušteno… Prolazimo stranu po stranu kroz prvu ruku, sa olovkama u ruci, dok mi on sugeriše kako bih mogla da pristupim njegovom predstavljanju, predstavljanju nas… on je ipak, na kraju krajeva, osoba koja ceni svoju pirvatnost.”
Ova zahvalnica iznova ističe koliko je složeno predstavljati drugu osobu. Na kraju krajeva, knjiga počinje tako što Nelson izgovara „Volim te“ Hariju prvi put tokom analnog seksa, a nežnost, impuls i zadovoljstvo ovog opisa u kombinaciji sa njenom zahvalnošću nas podsećaju kako tekst ne može obuhvatiti celu stvarnost. U publicistici, pisci uvek odlučuju šta neće uključiti iz života i jasno je da se tu radi i o ranjivosti i odbacivanju. Ona završava sa: „Hvala što si mi pokazao šta brak može biti – beskonačan razgovor, beskonačno postajanje.” Njena zahvalnica je stručno napisana i neosporno je drugačijeg tona od fragmenata koji joj prethode. Verovatno ovo nije nešto što na šta su agenti ili urednici stavljali komentare ili je terali da revidira. Ova potresna rečenica data u zahvalnici ima veću težinu kada se stavi u kontekst svega onoga čemu nam je Nelson dozvolila da posvedočimo između njih.
Related
Da li nas čitanje književnosti čini moralnijima?U mnogo drugačijem tonu i pristupu, zahvalnica En Bojer u njenoj Pulicerom nagrađenoj knjizi Ne umirem iskazuje jednostavnu zahvalnost onima „čija su briga, razgovor, ohrabrenje, povratne informacije i primer“ pomogli u stvaranju njene knjige, koja je prikaz njenog iskustva sa rakom dojke i potresne kritike medicinske industrije. Ona navodi 45 ljudi i mnoštvo radnika koji su se brinuli o njoj, ne upuštajući se dalje u elaboraciju toga kakve su uloge imali u knjizi ili o toj brizi. Ne mogu a da ne pomislim kako kasnije u svojim memoarima, Bojer (slično kao i Nelson) daje meta-narativ o procesu revizije knjige. „Jedan prijatelj je pisao o tome šta nedostaje u prvoj ruci: ‘Samo povremeno postoji Mi.’ Moj odgovor je isprva da ne mogu da lažem… Ono na šta sam mislila je da ne mogu da se pretvaram da sam se osećala manje usamljeno.” Kada sam ovo pročitala, ponovo me je iznenadila oskudnost njene zahvalnice jer ona govori da obe stvari mogu biti istinite: Bila je sama u bolu i olupini svog tela, ali i okružena ljudima koji su brinuli o njoj. U slučaju i Bojera i Nelson, kao da hoće da se kaže, ovaj spisak imena nikada ne može biti dovoljan, jer je priroda memoara perspektiva jedne osobe.
Pisanje je i individualan i zajednički čin, jer, kako se kaže na mom fakultetu ne bi li smo impresionirali naše studente, „Razmišljanje je pisanje, a pisanje je razmišljanje”. Pisati znači biti u razgovoru sa drugima, biti pod uticajem drugih i upleten u njih (što Ketrin Lejsi i Forsajt Harmon lepo prikazuju u Umetnosti afere). Pisanje je čitanje i istraživanje, hodanje i razmišljanje, govor i ćutanje, slušanje i ispitivanje. Pisanje zahteva zadovoljstvo i opuštanje, baš kao što zahteva svakodnevno dirinčenje: imejlovi, namirnice, veš, važni datumi. Pisanje traži bol i elan života koji nas uči koji su nam kapaciteti i tačke pucanja. Zahvalnice imaju sposobnost da nam otkriju taj život. One nam omogućavaju da budemo svedoci palimpsestnog uticaja ovih priznanja, ovih elegija, ovih testamenata, ovih zdravica, ovih pohvala, ovih počasti i priznanja. Okrećem poleđine knjiga jer moram da posvedočim ovim zahvalnostima, stranicama koje su ugrađene u samu formu knjige i da im kažem hvala.
Tekst: Ayden Leroux
Izvor: electricliterature.com
Prevod: Danilo Lučić
Ilustracija: freepik.com