Ursula Le Gvin – predgovor “Levoj ruci tame” iz 1976.

SHARE:

U izdanju Kontrast izdavaštva ponovo se pojavio roman jedne od najvećih spisateljica iz domena fantastične književnosti Ursule Le Gvin “Leva ruka tame” (prevod: Darko Tuševljaković). Ova knjiga je njenu autorku postavila u sam vrh žanrovske književnosti, ali je i pomerila granice u okviru kojih smo promišljali naučnofantastičnu literaturu, jer je Le Gvin njom otvorila taj žanr za dublje filozofske teorije i sociološke zapitanosti. Ovde vam prenosimo predgovor izdanju “Leve ruke tame” iz 1976. (original je objavljen 1969.) u kome poznata spisateljica objašnjava svoje uvide u vezi sa prirodom SF-a, njegove ekstrapolativnosti i onoga što ona čini sa čitaočevim iskustvom i očekivanjima.

Naučna fantastika se često opisuje, pa čak i definiše, kao ekstrapolativna. Pisac naučne fantastike bi trebalo da uzme neki sadašnji trend ili fenomen, pročisti ga i pojača zbog dramskog efekta, i produži ga u budućnost. „Ako se ovo nastavi, evo šta će se dogoditi.“ Tako nastaje predviđanje. Taj metod i dobijeni rezultati uveliko podsećaju na naučnika koji hrani miševe velikim dozama čistog koncentrata kako bi predvideo šta bi moglo da se desi ljudima koji bi tu hranu jeli u malim dozama tokom dužeg vremenskog perioda. Rezultat će gotovo neizbežno biti rak. Tako je i sa rezultatom ekstrapolacije. Čista ekstrapolativna dela naučne fantastike u zaključcima uglavnom dosežu dokle je dosegao i Rimski klub[1]: negde između postepenog ukidanja ljudske slobode i potpunog istrebljenja života na Zemlji.

To bi moglo da objasni zašto mnogi ljudi koji je ne čitaju naučnu fantastiku opisuju kao „eskapističku“, ali pri dubljem ispitivanju priznaju da je ne čitaju zato što je „toliko depresivna“.

Gotovo sve što se dovede do logičkog ekstrema postaje depresivno, ako ne i kancerozno.

Na sreću, iako ekstrapolacija predstavlja element naučne fantastike, naučna fantastika se nipošto ne može svesti na nju. Ekstrapolacija suviše racionališe i pojednostavljuje stvari da bi zadovoljila maštovit um, piščev ili čitaočev. Varijable dodaju začin životu.

Ova knjiga nije ekstrapolativna. Ako želite možete da je čitate, kao i mnoge druge knjige naučne fantastike, kao misaoni eksperiment. Zamislimo (reče Meri Šeli) da je mladi lekar u svojoj laboratoriji stvorio ljudsko biće; zamislimo (reče Filip K. Dik) da su Saveznici izgubili u Drugom svetskom ratu; zamislimo da je ovo ili ono ovakvo ili onakvo, i posmatrajmo šta će se dogoditi… U tako nastaloj priči ne mora se žrtvovati moralna složenost primerena savremenom romanu, niti će u njoj postojati ugrađeni ćorsokaci; misao i intuicija moći će slobodno da se kreću unutar okvira koje određuju jedino uslovi eksperimenta, a koji zaista mogu da budu široko postavljeni.

Cilj misaonog eksperimenta, u smislu u kom su termin koristili Šredinger i drugi fizičari, nije da predvidi budućnost – Šredingerov najslavniji misaoni eksperiment zapravo pokušava da pokaže da se „budućnost“, na kvantnom nivou, ne može predvideti – već da opiše stvarnost, sadašnji svet.

Naučna fantastika ne predviđa; ona opisuje.

Predviđanja iznose proroci (besplatno), vidovnjaci (koji to obično naplate, te su, stoga, za života više cenjeni nego proroci) i futurolozi (za platu). Predviđanje je posao proroka, vidovnjaka i futurologa. Ono nije posao romansijera. Posao romansijera je da laže.

Hidrometeorološki zavod će vam reći kakve se vremenske prilike očekuju u naredni četvrtak, a korporacija Rand će vam reći kako će izgledati dvadeset prvi vek. Ne preporučujem da se obraćate piscima beletristike za takve informacije. To se njih ne tiče. Oni samo pokušavaju da vam kažu kakvi su oni sami, i kakvi ste vi – šta se, zapravo, dešava – kakve su vremenske prilike sada, danas, ovog trenutka, kiša, sunce, gledajte! Otvorite oči; slušajte, slušajte. To je ono što romansijeri govore. Ali oni vam ne govore šta ćete videti ili čuti. U stanju su jedino da vam pričaju o onome što su videli i čuli, tokom vremena koje su proveli na ovom svetu, a čiju su jednu trećinu utrošili u spavanje i sanjanje, dok su drugu trećinu proveli lažući.

„Istina protiv sveta!“ Da. Naravno. Pisci lepe književnosti, barem u trenucima smelosti, zaista žude za istinom: žele da je otkriju, da je izgovore, da joj služe. Ali oni joj prilaze na neobičan i iskrivljen način, tako što izmišljaju ljude, mesta i događaje koji nikad nisu postojali niti se desili – niti će – a zatim detaljno i nadugačko pripovedaju o tim svojim fikcijama, uz obilje emocija, da bi, kada privedu kraju zapisivanje gomile laži, rekli: Evo! To je istina!

Možda će se poslužiti raznoraznim činjenicama kako bi potkrepili to svoje tkanje od laži. Možda će opisati zatvor Maršalsi, koji je zaista postojao, Borodinsku bitku, koja je zaista vojevana, postupak kloniranja, koji se zaista odvija u laboratorijama, ili propadanje ličnoti, koje se navodi u stvarnim udžbenicima iz psihologije, i tako dalje. Težina tog proverljivog mesta-događaja-fenomena-ponašanja čitaoca navodi da zaboravi da čita čistu izmišljotinu, istoriju koja se odigrala jedino u autorovom umu, toj neodredivoj regiji. U stvari, dok čitamo roman, mi smo ludi – otkačeni. Verujemo da postoje ljudi kojih nema, čujemo njihove glasove, posmatramo zajedno s njima Borodinsku bitku, možda čak postanemo i Napoleon. Zdrav razum se vraća (u većini slučajeva) kad zatvorimo korice knjige.

Da li je onda uopšte čudno to što nijedno društvo istinski vredno poštovanja nikad nije verovalo umetnicima?

Ali pošto je toliko zabrinuto i zbunjeno, naše društvo traži nekog da ga predvodi i ponekad poklanja sasvim neprimereno poverenje svojim umetnicima, koristeći ih kao proroke i futurologe.

Ne tvrdim da umetnici ne mogu da budu vidoviti, nadahnuti: da ih ne može pogoditi proviđenje, kada bog progovori kroz njih. Ko bi još želeo postane umetnik kad ne bi verovao da se takve stvari dešavaju? Kad ne bi znao da se takve stvari dešavaju, jer je osetio kako se bog u njemu služi njegovim jezikom, njegovim rukama? Možda samo jednom, jednom u životu. Ali jednom je dovoljno.

Niti bih tvrdila da je jedino umetnik toliko opterećen i privilegovan. I naučnik je taj koji se priprema, taj koji priprema teren za inspiraciju, radeći iz dana u noć, dok spava i dok je budan. Pitagora je dobro znao da bog govori kroz geometriju jednako kao i kroz snove; kroz harmoniju čiste misli kao i kroz harmoniju zvuka; kroz brojeve koliko i kroz reči.

Ali reči su te koje stvaraju nevolju i nered. Sada se od nas traži da reči smatramo korisnima samo na jedan način: kao znakove. Naši filozofi, neki od njih, hteli bi da prihvatimo da reč (rečenica, izjava) ima vrednost samo ukoliko poseduje jedno značenje, ističe jednu činjenicu koja je razumljiva racionalnom intelektu, logičnu i – u idealnim uslovima – merljivu.

Apolon, bog svetlosti, razuma, srazmere, harmonije, brojeva – Apolon zaslepljuje one koji mu se klanjaju iz prevelike blizine. Ne gledajte pravo u sunce. Svratite s vremena na vreme nakratko u zamračeni bar i popijte pivo s Dionisom.

Pričam o bogovima, a ateista sam. Ali sam i umetnik, pa, samim tim, i lažov. Ne verujte ni u šta što kažem. Govorim vam istinu.

Jedina istina koju shvatam i umem da izrazim jeste, logički gledano, laž. Psihološki gledano, ona je simbol. Estetski gledano, to je metafora.

O, divno je kad te pozovu da učestvuješ na futurološkim kongresima na kojima naučnici koji proučavaju sisteme izlažu svoje veličanstvene apokaliptične grafikone i kad te novinari pitaju kako će Amerika izgledati 2001. godine, i tako to, ali posredi je užasna greška. Ja pišem naučnu fantastiku, a naučna fantastika nije o budućnosti. Ja o budućnosti ne znam ništa više nego vi, zapravo verovatno znam manje od vas.

Ova knjiga nije o budućnosti. Da, ona počinje izjavom da se dešava u „ekumenskoj godini 1490-97“, ali nije valjda da verujete u to?

Da, u njoj su ljudi zaista androgini, ali to ne znači da predviđam da ćemo za hiljadu ili više godina svi biti androgini, niti objavljujem da bismo, dovraga, svi do jednog trebalo da budemo androgini. Ja naprosto na neobičan, iskrivljen način primeren naučnoj fantastici, kroz misaoni eksperiment, primećujem da mi to već jesmo, ako nas pogledate u određenom čudnom času, po određenom vremenu. Ja ne predviđam, niti propisujem. Ja opisujem. Opisujem određene aspekte psihološke stvarnosti onako kako to romansijeri čine, a to je putem izmišljanja složenih, opširnih laži.

Dok čitamo roman, bilo koji roman, mora nam biti savršeno jasno da je cela stvar besmislica, a onda, tokom čitanja, moramo da poverujemo u svaku reč. Naposletku, kada ga pročitamo, možda ćemo – ako je roman dobar – otkriti da smo donekle drugačiji nego pre čitanja, da smo se malko promenili, kao da smo upoznali nekog novog, prešli ulicu po prvi put. Međutim, veoma je teško reći šta smo tačno naučili, kako smo se to promenili.

Umetnik se bavi onim što ne može da se iskaže rečima.

Umetnik čiji je medij književnost to čini rečima. Romansijer rečima izriče ono što ne može da se iskaže rečima.

Reči se, paradoksalno, ovde mogu koristiti zato što, pored semiotičkog, one imaju i simboličko ili metaforičko značenje. (Takođe imaju i zvuk – što uopšte ne zanima lingvističke pozitiviste. Rečenica ili pasus nalik je akordu ili harmonskom nizu u muzici: čak i ako se čita u tišini, istančano uho će je možda bolje razumeti od istančanog uma.)

Sva književnost je metafora. Naučna fantastika je metafora. Od ostalih oblika književnosti se razlikuje, čini se, po upotrebi novih metafora, koje crpe iz onoga što uveliko dominira savremenim životom – nauke, svih nauka, i tehnologije, kao i relativističkog i istorijskog pogleda na svet. Putovanje kroz svemir jedna je od tih metafora; baš kao i alternativno društvo, alternativna biologija; druga je budućnost. Budućnost je, u književnosti, metafora.

Metafora za šta?

Da to umem da saopštim nemetaforički, ne bih ispisala sve ove reči, ovaj roman; a Genli Aj nikad ne bi seo za moj sto i poslužio se mojim mastilom i trakom za pisaću mašinu ne bi li prilično svečano saopštio meni, a i vama, da je istina stvar mašte.

[1] Rimski klub – međunarodna nevladina nezavisna organizacija koja se bavi globalnim problemima i čiji je cilj produbljivanje svesti u vezi sa specifičnostima društvenog razvoja u epohi naučno-tehnološke evolucije. (Prim. Prev.)