Teturanje ka značenju Jejtsove pesme “Drugi dolazak”

SHARE:

jejts 2

Jedan skorašnji naslov u novinama Russia Today kaže da Evropa “tetura ka tenzijama i ratu”. Naslov bestselera Roberta Borka govori da Sjedinjene Države “teturaju ka Gomori”. Nova knjiga V.K. Harisa, profesora engleskog, tvrdi da “Teturanje ka gejteizmu”.

Jedina stvar koja danas ne tetura ka ničemu jeste “gruba zver” u Jejtsovoj pesmi “Drugi dolazak” iz 1919. iz koje potiče ova fraza: “No kakva se to gruba zver, svoj čas dočekav, Vuče k Vitlejemu, da se u njemu rodi?”

Ali Jejtsova zver, treba naglasiti, ne propada niti umire u svom teturanju, kao što mnogi misli da nam ovi stihovi govore; već se ona tetura u mirnom, posvećenom progresu ka svom cilju. U pitanju je zapravo užasavajuć prizor: narator pesme nagoveštava da zver dolazi da ostavi za sobom neviđenu pustoš.

 “Drugi dolazak” je verovatno najtemeljnije poharano umetničko delo na engleskom jeziku. (Možda je jedino Makbetov poznati monolog blizu drugog mesta.) Otkad je Činua Ačebe citirao Jejtsa u svojoj knjizi Sve se raspada iz 1958, a Džoan Didion uzela stih za ime svoje knjige Teturanje ka Vitlejemu deceniju kasnije, na desetine, ako ne i hiljade su ispratile ovaj uzor, od video igara, preko hevi metal albuma, do pornografije. Ove reference su stvorile jedan zatvoreni krug, navodeći još više pisaca da u ovoj pesmi potraže za sebe inspiraciju. Ali koliko njih je pesmu shvatilo kako treba?

Ona ovako glasi:

Turning and turning in the widening gyre
The falcon cannot hear the falconer;
Things fall apart; the centre cannot hold;
Mere anarchy is loosed upon the world,
The blood-dimmed tide is loosed, and everywhere
The ceremony of innocence is drowned;
The best lack all conviction, while the worst
Are full of passionate intensity.

Surely some revelation is at hand;
Surely the Second Coming is at hand.
The Second Coming! Hardly are those words out
When a vast image out of Spiritus Mundi
Troubles my sight: a waste of desert sand;
A shape with lion body and the head of a man,
A gaze blank and pitiless as the sun,
Is moving its slow thighs, while all about it
Wind shadows of the indignant desert birds.

The darkness drops again but now I know
That twenty centuries of stony sleep
Were vexed to nightmare by a rocking cradle,
And what rough beast, its hour come round at last,
Slouches towards Bethlehem to be born?

———————————————————
Kružeć i kružeć u sve širem luku
Soko ne čuje više sokolara.
Sve se razliva; središte popušta;
Puko bezvlašće preplavljuje svet,
Kulja krvomutna plima, na sve strane
Obred nevinosti davi se u njoj;
Najbolji ni u šta ne veruju, dok se
Najgori nadimaju od žestine.
Besumnje, na pomolu je neko otkrovenje;
Besumnje, na pomolu je Drugi Dolazak.
Drugi Dolazak! Tek što reč izustih,
A grdna slika iz Spiritus Mundi
Već vid mi muti: u pesku pustinje
Lavlje obličje sa glavom čoveka,
I okom praznim, ko sunce okrutnim,
Kreće lene sapi, dok svuda okolo
Teturaju se senke gnevnih ptica.
Opet pade tama; ali ja sad znam:
Dvadeset vekova tvrdog sna
Pretvori u mòru škripa kolevke;
No kakva se to zver, svoj čas dočekav,
Vuče k Vitlejemu, da se u njemu rodi?

Pesma se nikada nije pridružila drugim čestim tekstovima u školskim udžbenicima, kao što je Ne odlazi nežno u tu blagu noć ili Gavran – niti je citirana u filmu Društvo mrtvih pesnika. Ako bi društveni naučnici poželeli da prikažu pisce i bendove koji su pokupili ove redove, ne bi bilo puno onih koji bi rekli da su ih našli u Jejtsovim sabranim delima, ili u starom izdanju magazina The Dial (američki magazine koji je izlazio 1840 do 1929 i bio glasilo transcedentalista, prim. prev.)

Jejts je počeo da piše pesmu u januaru 1919, po završetku I svetskog rata, ruske revolucije, i političkih previranja u njegovoj rodnoj Irskoj. Ali prva strofa prikazuje mnogo više od političkog nemira i nasilja. Njena nervoza se tiče društvenih bolesti modernog doba: prekid sa konceptom tradicionalne porodice i društvenih struktura, kolektivni gubitak vere, a sa tim, i zajednički osećaj za ikakvu svrhu; osećanje da stara pravila više ne važe i da nema ničega što bi ih zamenilo. Ovo je identična vrsta očajanja koju vidimo kod, recimo, Ivana Karamazova.

Naravno, istorija XX veka će postati mnogo užasnija nakon 1919, kao što pesma i predviđa. Narator sugeriše da će se nešto poput hrišćanskog “drugog dolaska” uskoro desiti, ali umesto mira na Zemlji, doneće užas. Što se tiče zveri koja se tetura, najbolje objašnjenje nije da je u pitanju određeni politički režim, ili sam fašizam, već šira istorijska sila, koja obuhvata tehnološko, ideološko i političko. Jedan vek kasnije, možemo videte tu zver u atomskoj bombi, Holokaustu, Staljinovom i Maovom režimu, sa svim svojim oblicima sistematske grozote.

Ačebeova knjiga Sve se raspada, prva koja je pozajmila stihove iz Drugog dolaska, mudro izvrće
pesmu: ovde je afrička nacija u opasnosti, a gruba zver je Zapad. Ačebeov nigerijskih ratnik suočava se sa proterivanjem iz sopstvenog sela i pritiskom hrišćanskih misionara koji ugrožavaju plemenski način života; i on izvršava samoubistvo.

Ali esej Didionove Teturanje ka Vitlejemu čak je i bolje: čak se i njena struktura poklapa sa pesmom. Didion zauzima isti stav kao Jejtsov narrator, opisujući društvene katastrofe i osećajući da je centar počeo da popušta. Didion je pisala iz San Franciska, “gde su društvene hemoragije počele da se pojavljuju”, “gde se nestala deca okupljaju i zovu sebe hipicima”. Ona govori o dezorijentisanoj mladosti koju je tamo srela, uključujući i petogodišnju Suzan koju majka hrani esidima i pejotama. Ona smatra da se hipici bore sa “društvenom atomizacijom”, za koju su krivi njihovi roditelji. “U jednom trenutku između 1945. i 1967. nekako smo uspeli da ispustimo da kažemo toj deci koja su pravila igre koju sticajem okolnosti igramo”, napisala je.

Nakon velikog uspeha Didionove, izdavači su shvatili da mogu da primene Jejtsove stihove na skoro svaku knjigu koja se bavi konfuzijom i neredom. Odatle ime za memoare Elin Saks iz 2008. godine Središte popušta: moj put kroz ludilo, koji se bave njenom borbom sa šizofrenijom. Iako se ove Jejtsove reči poklapaju sa osećanjima Saksove, “središte” koje se ovde pominje nije moralni autoritet zapadnjačkog sveta, nego osećanje stabilnosti jedne osobe. Onda je nastao trend da najrazličitije knjige – od umetničkih, političkih, alternativne istorije, popularne istorije, reportaže, religioznih, memoarskih – kao da je sve više tih sokolova koji ne mogu da čuju svog sokolara.

Veze sa Jejtsovom pesmom još više slabe kada se uvuku u stripove, jeftine romane, TV i muziku. Izraz “širenje luka” sam po sebi je bio neiscrpan izvor. U stripu o Betmenu pod tim imenom, koji je napisao režiser Kevin Smit, devojka akcionog heroja ga zove Didi (Deedee), misleći na prvu noć koju su proveli zajedno (“stigli smo do dvocifrenog broja”). Oni bivaju uskraćeni za tu bliskost kada zlikovac Onomatopeja preseče grkljan ženi, a Betmen odlepi. Čista anarhija zaista.

Širenje luka je takođe i ime romana Roberta Parkera u kojem detektiv pokušava da povrati snimak seksualnog odnosa žene predsedničkog kandidata. Takođe, ne zaboravimo epizode istog imena u “Andromedi”, “Sinovima anarhije” i crtanom filmu “Ben 10”.

A i u vreme samizadata, izraz “gruba zver” se ponovo rodila: od zbirke kratkih priča Seta Čembrlena Kakve grube zveri (“Bilo je kasno uveče kada sam se vratio kući i zatekao triglodita u mom kupatilu”, tako počinje jedna od priča), pa do romana H.R. Najta Kakva gruba zver (u kojoj ser Artur Konan Dojl i Hari Hudini udružuju snage kako bi razotkrili spiritualistu koji je najrazvratniji čovek u Londonu).

Možemo reći da se ovaj ciklus preuzimanja oteo kontroli – podsmevajući se manjim rok zvezdama i piskaralima koji su iskasapili pesmu u delove, razvlačeći ih za svoje naslove bez da su se potrudili da ih razumeju uopšte. Ačebe i Didion su ovoj pesmi odali dužno poštovanje, ali Kevin Smit nije.

Ali zašto ne bismo za promenu slavili ovaj trend? Jejtsovi stihovi funkcionišu i van svog konteksta zato što su sklopovi reči sami za sebe briljantni. Čak i to “teturanje ka”, koje je verovatno najuporebljavanija fraza od svih iz pesme, sačuvala je svoju zlokobnost i posle svih ponavljanja. Očekivali bismo da ta gruba zver počne da hramlje kao čudovište iz horor filma, ili ubica u Nema zemlje za starca (koji je, naravno, svoj naslov preuzeo iz još jedog Jejtsovog dela “Jedrenje u Carigrad”). Ali to hramanje je svestan čin; teturanje nije. Mi čak ne možemo da zaključimo ni da li ova zver ima svoju volju. Glagol naglašava misteriju i jezu.

Čak i ako niko više ne čita poeziju, “Drugi dolazak” je dokaz da savršena pesma i dalje može da postane viralna, onako kako se to događalo pre digitalnog doba: postala je deo kulture. Ma koliko bile traljave, pogrešne upotrebe ovih stihova predstavljaju odavanje počasti.

Tekst: Nik Tabor
Prepev pesme: Milovan Danojlić
Prevod: Danilo Lučić
Izvor: theparisreview.org