Preminuo Umberto Eko (1932-2016)

SHARE:

Romanopisac i intelektualac Umberto Eko preminuo je u 84 godini života. Eko, verovatno najpoznatiji po svom romanu “Ime ruže” iz 1980. godine, bio je jedan od najpoštovanijih mislilaca na svetu.

Umro je u petak uveče, nakon duge borbe sa rakom.

“Ime ruže” je bio prvi Ekov roman, ali do tada je radove bio objavljivao već 20 godina.

Ta knjiga je prevedena na preko 40 svetskih jezika i predstavlja skup svih glavnih dostignuća Ekovog akademskog rada kao semiologa. Postmodernistički triler sa misterioznim ubistvima i elementima gotike, “Ime ruže” uspešno kombinuje semiotiku, analizu biblijskih tekstova, srednjovekovne studije i književnu teoriju.

“Knjigama ne bi trebalo da se veruje, već da budu podvrgnute ispitivanju. Kada razmišljamo o knjizi, ne bi trebalo da se pitamo šta ona govori, već šta ona znači”, izjavio je jednom prilikom.

Svoj književni uspeh, paralelan sa akademskom karijerom, nastavio je romanima “Fukoovo klatno” (1988), u kome se radi o izgubljenom blagu sekte Vitezova Templara, “Ostrvo dana pređašnjeg” (1994), “Baudolino” (2000), “Praško groblje” (2010), roman o usponu savremenog antisemitizma, i “Nulti broj” (2015).

Italijanski premijer Mateo Renzi izrazio je svoje poštovanje prema Eku: “On je bio istaknuti primer evropskog intelektualca, jedinstven intelekt sa neumornom sposobnošću da predvidi budućnost”.

 “Ovo je veliki gubitak za kulturu, kojoj će nedostajati njegovo pisanje i njegov glas, oštre i snažne misli i njegova humanost”, dodao je on.

Eko je svojevremeno obrazlagao svoj pristup pisanju tokom intervjua u okviru Gardijanovog “Live event”-a u Londonu 2015. “Ja ne znam šta čitalac očekuje”, rekao je on tada.

“Mislim da Barbara Kartland piše ono što čitaoci očekuju. Verujem da bi pisac trebalo da piše ono što čitalac ne očekuje. Problem nije u tome pitati ih šta očekuju, nego promeniti ih… proizvesti onu vrstu čitaoca koji je potreban određenoj priči.”

Eko je rođen 5. januara 1932. u Alesandriji, u italijanskoj severnoj pokrajini Pijemont, a pohađao je katoličku Salezijansku školu. Razvio je interesovanje za srednjovekovnu filozofiju i književnost, pa je to i studirao na Univerzitetu u Torinu tokom 50-ih. Negde u to vreme je okrenuo leđa katoličkoj crkvi.

“Prvi kvalitet poštenog čoveka je prezir prema religiji, koja bi trebalo da nas plaši najprirodnije stvari na svetu, što je smrt, i da nas tera da mrzimo najlepšu stvar koju nam je sudbina dodelila, što je život”, naveo je jednom prilikom.

Najpre je radio u italijanskoj medijskoj kući Rai, a nakon toga je počeo da drži predavanja na univerzitetu koji je završio. Ekova prva knjiga – koja je zapravo bila njegova produžena doktorska disertatcija – objavljena je 1956.

Godine 1959. postao je urednik u izdavačkoj kući Bompiani, gde je počeo da razvija svoje semiološke teorije. U studiji “Otvoreno delo” (1962), izneo je svoju centralnu teoriju da je svako delo sastavljeno od beskonačnog broja znakova, čime postaje otvoreno za beskonačan broj mogućih interpretacija.

Godine 1963, Eko se pridružio Grupi 63, italijanskom avangardnom pokretu sačinjenom od umetnika, muzičara i pisaca koji su želeli da stvore nove forme književnog i umetničkog izražavanja. Članstvo u ovoj grupi je bilo veliki podsticaj za njegove dalje radove.

Od 1992. do 1993. u okviru programa profesure “Čarls Eliot Norton”, držao je predavanja o poeziji na Harvardu. Bio je profesor na Univerzitetu Bolonja. Jednom je naveo da je pisanje romana za njega samo hobi: “Ja sam filozof; romane pišem samo vikendom.”

Imao je počasne doktorate preko 30 univerziteta na svetu. Bio je poliglota i bio je počasni predsednik Međunarodnog centra za semiološke i kognitivne studije u San Marinu, kao i član Uneskovog Međunarodnog foruma.

Bio je oženjen Renatom Ramge, profesorkom komunikologije i dizajna, sa kojom je imao ćerku i sina. Živeo je između Milana i svoje vikendice u blizini Riminija.

Njegovo porodično prezime Eko navodno potiče od akronima na latinskom jeziku ex caelis oblatus, “dar sa neba”, koje su njegovom dedi dodelili gradski zvaničnici.

izvor: theguardian.com