Nikolaj Gogolj, najveći ruski humorističar, temeljno je zbunjivao svoje savremenike. Čudan, neobičan, otkačen, ćaknut, bizaran, uz mnoge druge reči koje ukazuju na zagonetnu nesvakidašnjost, ponavljaju se u opisima Gogolja. „Kakvo inteligentno, čudno i bolesno stvorenje!“ primetio je Turgenjev. Drugi veliki prozni pisac Sergej Aksakov govorio je o „nedokučivoj neobičnost njegovog duha“. Kada je Gogolj umro, pesnik Pjotr Vjazemski je uzdahnuo: „Tvoj život je bio enigma, kao što je tvoja smrt danas.“
Gogolj je, prema rečima drugog savremenika, ostao među „najneodnonetljivijimljudima na svetu“. „Reći da je Nikolaj Gogolj jedna od najkontroverznijih ličnosti ruske književnosti“, započeo je svoju kultnu studiju o piscu Viktor Erlih, „znači izneti jednu od retkih nekontroverznih tvrdnji koje se legitimno mogu dati o ovom izuzetnom piscu“. „Svi me smatraju zagonetkom“, primetio je Gogolj i nije bio ništa manje zagonetan sebi. Nadao se da će njegovo poslednje delo, drugi deo remek-dela Mrtve duše rešiti „zagonetku (njegovog) postojanja“, ali bilo mu je jasno da nije tako, pa je neposredno pred smrt veći deo rukopisa spalio u književnom auto-da-fé.
Gogolj je rođen, verovali ili ne, 1. aprila (20. marta po tada korišćenom kalendaru) 1809. godine u malom ukrajinskom mestu Soročinci. U skladu s time, i prezime „Gogolj“ bilo je podvala. Kada se njegov deda, Afanasij Janovski, oženio bogatom Kozakinjom koja je imala trista kmetova, Katarina Velika je upravo bila naredila da samo plemići mogu posedovati kmetove, pa je Janovski listao ukrajinsku istoriju dok nije „otkrio“ svoje poreklo od ratnika iz XVII veka, Ostopa Hohola (ili Gogolja na ruskom). Njegov unuk je rođen kao Nikolaj Gogolj-Janovski i kasnije je odlučio da zadrži samo izmišljeni deo svog prezimena.
Gogoljev otac, mali zemljoposednik koji je pisao loše komedije i radio kao svojevrsna dvorska luda za bogatog dostojanstvenika, umro je kada je Gogolj imao šesnaest godina. Biografi vole da se zadrže na Gogoljevoj previše zaštitnički nastrojenoj majci, koja mu je ne samo lažno pripisala bezbroj književnih dela (uključujući, na njegovu nesreću, i vrlo loša), već je bila uverena da je on izumeo parni čamac, železnicu i svaku drugu veliku tehnološku inovaciju tog vremena. Religija koju mu je prenela nije bila usredsređena na Boga već na đavola, a u Gogoljevim najboljim delima đavo se krije na najneverovatnijim mestima.
Život je, bojao se, bio ništa drugo do neprestana poshlost, reč koja, kako je Nabokov objasnio u svojoj divnoj knjizi Nikolaj Gogolj, znači nešto poput krajnje vulgarnosti, neublažene otrcanosti i puke grubosti.
U internatu, gde je bio poznat kao „misteriozni patuljak“ i bio, prema njegovim rečima, „sumnjičav prema svima“, započeo je svoje prvo delo, manirističku romantičnu pesmu Hans Küchelgarten. Po završetku studija, izgarajući od želje da „služi državi“, krenuo je u Sankt Peterburg, gde su se njegove veze pokazale bezvrednim, pa tako nije mogao da nađe bolje zaposlenje nego da bude službenik nižeg reda. Kada je o svom trošku objavio Hans Küchelgartena, dobio je samo dve kritike, i obe su ga sasekle. Njegova reakcija postavila je obrazac budućih razočarenja: uništivši svaku kopiju pesme koju je mogao da pronađe, pobegao je u inostranstvo u Nemačku.
Da bi platio putovanje, zadržao je novac koji je majka poslala da plati hipoteku na njihovo imanje u Ukrajini. Ne bi li se opravdao, napisao joj je pismo izmišljajući neuspelu romansu sa nepristupačnom „boginjom lagano odevenom u ljudsku strast“, eteričnim bićem „čiji se rasuti sjaj impregnira u srce“. Ali zašto ići u inostranstvo? U drugom pismu, u kojem je očigledno zaboravio šta je rekao u prvom, naveo je da traži lek za strašan osip. Sabravši dva i dva, njegova majka je zaključila da je dobio veneričnu bolest od neke kurtizane, što je bio zaključak utoliko čudniji jer je Gogolja čitavog života odbijala seksualnost.
Kada se vratio u Sankt Peterburg, dobio je manju državnu službu i, što je još važnije, upoznao je vodeće ruske pisce, uključujući Puškina, koji mu je (barem je Gogolj tako tvrdio) preneo zaplet Mrtvih duša i njegovu dramu – koju mnogi smatraju najvećom ruskom dramom – Revizor. Koristeći trend priča sa lokalnim koloritom, objavio je nekoliko dobro smišljenih ukrajinskih priča u kojima su predstavljene veštice, demoni i drski Kozaci. Ubrzo su usledila njegova najbolja dela – priče, drame i roman. Ne znam nijednu smešniju priču od „Priče o tome kako se Ivan Ivanovič posvađao sa Ivanom Nikiforovičem“, „Avenije Nevskog“, „Dnevnika jednog ludaka“ i njegove dve najbolje „Nos“ i „Šinjel“. Prema (neverovatnoj) anegdoti, kada se Revizor izvodio na sceni, prisutni imperator Nikolaj I, car koji najčešće nije imao smisla za humor, zahvalno je primetio: „Svi su dobili svoje sledovanje od njega, a ja više od svih“.
Predstava je bila uspešna, ali je Gogolj, očigledno šokiran nekim kritikama, ponovo pobegao u inostranstvo, gde je, osim dve posete Rusiji, boravio dvanaest godina. Bilo je to kao da beži od postojanja, ili bar od ruske egzistencije, kako ju je opisao. Život je, bojao se, bio ništa drugo do neprestana poshlost, reč koja, kako je Nabokov objasnio u svojoj divnoj knjizi Nikolaj Gogolj, znači nešto poput krajnje vulgarnosti, neublažene otrcanosti i puke grubosti, a sve to u kombinaciji sa simuliranjem ukusa i kulture. Gogolj: “Puškin bi mi uvek rekao da nijedan drugi pisac nije imao sposobnost da tako živo prikaže poshlost života, da da skicu poshlyj čoveka tako da trice koje bi lako mogle promaći nekom drugom, tu su toliko velike da ih niko ne može propustiti.”
Mrtve duše, koje je dovršio u inostranstvu, prikazuju svet prepun poshlosti i junaka toliko ispunjenih prazninom da, kako to njegov pripovedač slavno primećuje, smeh prelazi u suze.
Njegove poslednje reči – „Lestvice! Lestvice! “ – očigledno izražavaju njegovu celoživotnu želju da se uzdigne iznad onoga što pripovedač Mrtvih duša naziva „ljigavom tricama i kučinama koje su nam priklještile život“.
Posle ovih neverovatnih uspeha, dogodilo se nešto dovoljno čudno da stvori zaplet za jednu od njegovih priča. Godine1842–43. Gogolj je doživeo versku krizu i pisao pisma u kojima je kombinovao samoveličanje i mazohističko samognušanje, pa je zaključio da je pozvan da bude veliki moralni učitelj. U ovom raspoloženju objavio je skandaloznu knjigu Izabrani delovi iz prepiske sa prijateljima (1847), u kojima je propovedao da su socijalni uslovi, uključujući kmetstvo, bogomdani, da je rusko pravoslavno sveštenstvo „jedino u stanju da reši sve naše probleme” i da niko ne može biti spasen bez ljubavi prema Rusiji. Uveren u dubinu ovih banalnih ideja i u svoj stav hrišćanskog učitelja, pozvao je ljude da se uzdrže od postavljanja njegove statue nakon što umre i da mnogo čitaju njegova poučna pisma: „Teško onima koji ne slušaju moje reč! Ostavite neko vreme sve stvari, ostavite sve takve užitke koji vam golicaju maštu u časovima dokolice. Povinujte mi se.” Konzervativci i slovenofili bili su iziritirani jednako kao i radikali i zapadnjaci. Kao što su čitaoci primećivali od tada, čini se da se Gogolj pretvorio u jednog od svojih grotesknih likova.
Najuticajniji ruski kritičar, Visarion Belinski, bio je posebno razočaran kada se pokazalo da je autor kojeg je slavio kao veliku nadu ruske književnosti i za koga je pretpostavio da je radikalan, zapravo reakcionar. Njegovo otvoreno „Pismo Gogolju“ nazvalo je njegovog nekadašnjeg junaka „propovednikom sa kamdžijom, apostolom neznanja, braniteljem mračnjaštva“. Kada je Dostojevski uhapšen 1849. godine, jedna od optužbi protiv njega bila je da je puštao u cirkulaciju pismo Belinskog.
Da bi se iskupio za svoje neozbiljne komedije, Gogolj je pokušao da napiše drugi tom Mrtvih duša, u kome je trebalo da junak Čičikov propati i, došavši pod uticaj potpuno pozitivnih likova, počne da se menja. Ukoliko je prvi deo bio pakao, drugi deo je trebalo da bude čistlište, a možda bi čak postojao i raj. Nepotrebno je reći da Gogolj nije mogao da usmeri svoj genij u ovom pravcu. Mihail Bahtin nazvao je ovaj neuspeli pokušaj guranja satire tamo gde joj nije mesto „tragedijom žanra“.
Na svakom mestu, Gogolj opisuje svet žarkog besmisla. Stvari mogu izgledati fascinantno, šaroliko i beskrajno zanimljivo, kao što pripovedači njegovih priča ponekad sugerišu na početku, ali do kraja počne da isijava metafizička dosada sveta.
Ruski koreni američke kriminalističke pričeGogoljeva manija religioznosti se pogoršavala. Putovanje u Svetu zemlju nije ublažilo njegovu moralnu hipohondriju. Na kraju je pao pod uticaj fanatičnog oca Matveja, koji ga je nagovarao da napusti književnost kao nešto grešno. Nedeljama Gogolj nije jeo – Nabokov piše da mu se mogla napipati kičma kroz stomak – da bi umro dok su ga lekari mučili pijavicama koje su mu visile sa ogromnog nosa. Ovaj kraj je utoliko groteskniji jer je Gogolj bio opsednut nosom, frktanjem, kijanjem, dlakama, brkovima, mirisima svih vrsta i bezbrojnim ruskim idiomima koji podrazumevaju olfaktornost (Nabokov je za njih odvojio čitavu stranicu). Njegove poslednje reči – „Lestvice! Lestvice! “ – očigledno izražavaju njegovu celoživotnu želju da se uzdigne iznad onoga što pripovedač Mrtvih duša naziva „ljigavom tricama i kučinama koje su nam priklještile život“.
Budući da veliki deo Gogoljevog humora zavisi od lingvističke igre, pokazao se teškim za adekvatan prevod. Većina prevoda Mrtvih duša nije smešna, a šta je poenta čitanja komičnog romana koji nije smešan? Jedini izuzetak je briljantna verzija koju je pre više od sedamdeset pet godina uradio Bernard Gilbert Gurni (Bernard Guilbert Guerney), a koja je dostupna u reviziji Suzan Fuso (Susanne Fusso) od 1996. Na početku romana, junakov sluga,
(…) lakej Petruška se stade nameštati u malom predsoblju, vrlo mračnom ćumezu, u koji je već uvukao svoj šinjel i, zajedno s njim, nekakav svoj osobiti zadah, kojim beše zapahnuta i odmah zatim unesena torba s raznom lakejskom toaletom.[1]
„Razna lakejska toaleta“ je ono kako Gogolj često zvuči, ali u prevodu Džordža Rivija to je „vreća u kojoj je držao toaletni pribor i koju je doneo kasnije“, što uopšte nije smešno.
U njegovoj najzabavnijoj priči „Nos“, major Kovaljov se budi otkrivši da mu nedostaje nos – ne postoji ništa osim zaravnjanja tamo gde se nekada nalazio – pa kreće u potragu za njim. Utvrđuje da se nos nekako pretvorio u odraslog visokog zvaničnika, koji je očigledno imao dugu karijeru, što znači da je i prošlost promenjena. Priprosti major Kovaljov ne može da odluči kako da se obrati uvaženom nosu kojeg zatiče kako se moli „s najvećom pobožnošću“ u Kazanskoj katedrali. Kada Kovaljev konačno uspe da kaže da nos treba da zna gde mu je mesto, njegov bivši dodatak odgovara da ono što Kovaljev govori nema nikakvog smisla, što je najrazumnija rečenica u čitavoj priči. Tek na kraju pripovetke Gogoljev pripovedač ističe da su ovi događaji „zaista čudni“ – kao da nije previše siguran i želi da spreči sumnju.
(…)
Na svakom mestu, Gogolj opisuje svet žarkog besmisla. Stvari mogu izgledati fascinantno, šaroliko i beskrajno zanimljivo, kao što pripovedači njegovih priča ponekad sugerišu na početku, ali do kraja počne da isijava metafizička dosada sveta. Dok pripovedač u priči „Ivan Ivanovič i Ivan Nikiforovič“ napušta grad u kojem se istoimeni junaci godinama svađaju oko krajnje trivijalnosti, on ovako razmišlja:
Vlaga me probija do srži kostiju. (…) Opet ista polja, (…) pokisle čavke i vrane, monotona kiša, uplakano sumorno nebo: Dosadno je na ovom svetu, gospodo![2]
Piše:Gary Saul Morson
Izvor: nybooks.com
Prevod: Danilo Lučić
Ilustracija: Silvia Beneforti
[1] Prevod Milovan i Stanka Đ Glišić, izdavač: Laguna, 2018, Beograd, str. 29.
[2] Prevod: https://pdfcookie.com/documents/kako-su-se-zavadili-ivan-ivanovic-i-ivan-nikiforovic-x20g444k3yl3