Moramo da tretiramo umetnike kao radnike, a ne kao dekoraciju Odnos umetnost-novac obeležen je modernim mitom o siromašnom umetniku, koji se gadi materijalne kompenzacije za svoj rad. Ta zabluda sprečava da se umetnici posmatraju kao radnici koji zaslužuju da budu plaćeni.

Umetnost i novac: velika tabu tema. Umetnost, naučeni smo da verujemo, nema nikakve veze sa novcem, ne sme imati nikakve veze sa novcem, u dodiru sa novcem biva oskvrnjena, degradirana je i samom primisli o novcu.

Te ideje, današnje vjeruju, zapravo su relativno nedavno nastale. U renesansi, kada su se umetnici još uvek smatrali zanatlijama, niko  se nije premišljao o tome da li za umetnost treba da ti novac. Tek u modernom dobu javila se ideja da se umetnost i trgovina međusobno isključuju.

Kako su se tradicionalna ubeđenja izgubila tokom XVIII i XIX veka, umetnost je nasledila ulogu vere, postajući neka vrsta sekularne veroispovesti progresivnih klasa. Kao i religija pre nje, umetnost se sada smatrala superiornom u odnosu na svetovne stvari, a ne može se služiti i Bogu i mamonu.

Kako je bilo sa umetnošću, tako je bilo i sa umetnicima, novim sveštenicima i prorocima. Modernost nam je dala boema, izgladnelog umetnika i usamljenog genija, sliku i priliku blažene nekonvencionalnosti, monaške posvećenosti i izbora duhovnosti. Umetničko siromaštvo se smatralo glamuroznim, spoljašnjim znakom unutrašnje čistote.

Ovim idejama XX vek je dodao izrazito političku i specifično antikapitalističku dimenziju. Umetnost nije bila samo van tržišta; umetnost je trebalo da mu se suprotstavi: da se pridruži, ako ne i vodi, društvenu revoluciju, koja bi pre svega bila revolucija svesti. Tražiti prihvatanje od strane tržišta značilo je biti „kooptiran“; značilo je da jurimo za materijalnim nagradama, da želimo da se prodamo.

Takve ideje se podjednako zagriženo održavaju među laicima kao i među umetnicima – možda i više kod umetnika. Ne želimo da umetnici koje volimo razmišljaju o novcu, i ne želimo da razmišljamo o tome da oni razmišljaju o njemu. Umetnička dela zaista postoje u oblasti duha. U svojoj čistoti i nematerijalnosti, u intenzitetu njihovog bića, oni nam daju doživljaj rajskog vrta, tog neukaljanog stanja u kome verujemo da naše duše imaju svoj pravi dom.

Veliki broj ljudi koje sam intervjuisao su poverovali u mitove o izgladnelim umetnicima koji nikada ne razmišljaju o novcu i radije bi umrli nego da kompromituju svoje vizije zarad para.

I zato želimo da naši umetnici budu čisti kao i umetnost koju stvaraju. Želimo da se ponašaju kao da tržište, sa svojim zavrzlama, ne postoji. Ili je možda preciznije danas reći, kao da više ne postoji: kao da smo došli u stanje, nakon kraja kapitalizma, o kome mnogi sanjaju.

*

To su lepi ideali, ali su upravo to – ideali, koji kada stupaju u svet neminovno moraju da prave kompromis — makar samo sa drugim idealima, drugim vrednostima. Umetnost može da nastanjuje carstvo duha, ali umetnici ne. Oni imaju tela isto kao i dušu, a tela postavljaju svoje grube zahteve. Jednostavnije rečeno, umetnici moraju da jedu.

I tako, pošto novca u umetnosti zaista nema, to se prikriva: kroz poricanje, kroz licemerje, kroz otvorene laži. „Većina ljudi na Sandensu“, rekao mi je jedan reditelj dok sam radio istraživanje za svoju knjigu Smrt umetnika (The Death of the Artist), „ su nezavisni, a žele da postanu zavisni.”

„Važno je stvoriti iluziju da to nije biznis“, kaže anonimni autor u Sviđaju mi se tvoji radovi: umetnost i etiketa (pamflet koji je objavila nezavisna izdavačka kuća Paper Monument), „i da vaše relacije ne postoje da bi služile vašoj karijeri.”

Ako umetnici ne pričaju o novcu, to je često zato što radije ne bi da pričaju o svom novcu, posebno ako im to dolazi od roditelja ili supružnika. Sara Nikol Priket (Sarah Nicole Prickett) pričala je o raznim životima koje je otkrila kada je ušla u književni svet Njujorka, o pojedincima sa „tajnim novcem“ i „smirenim hladnim očekivanjima“.

Kada govorimo o novcu od nasleđa ili o konekcijama, ili o tome kako ste morali da se gurate, tražite veze i da se malo laktate – čini se kao da bi to potkopalo utisak da ste sve to zaslužili svojom sopstvenom neverovatnom posebnošću.

Umetnost je rad. Činjenica da ljudi to rade iz ljubavi, ili da bi se izrazili, ili iz političkih ubeđenja, ne čini to manje radom.

Glavne žrtve ovih zavera sa pobožničkim maštarijama su umetnici, tipično mladi, koji su previše naivni da bi prepoznali dvostruku igru. Ako su umetnici često naivni po pitanju novca, to je zato što im je rečeno da ne misle na njega. Ako su često bespomoćni kada je u pitanju stvaranje karijere, to je zato što im je naređeno da „karijeru“ smatraju prljavom rečju.

Veliki broj ljudi koje sam intervjuisao mi je rekao da su rano propatili, jer su poverovali u mitove o izgladnelim umetnicima koji nikada ne razmišljaju o novcu i radije bi umrli nego da kompromituju svoje vizije zarad para. I pošto pisci i drugi umetnici stvaraju iz nematerijalnih razloga, reče mi Mark Koker (Mark Coker), osnivač platforme za distribuciju e-knjiga Smashwords, „ti ljudi su zreli za eksploataciju“.

Ta eksploatacija može imati različite oblike: od potpune krađe, do samosabotaže, do monetizacije digitalnog sadržaja bez odgovarajuće nadoknade, do umetničkih organizacija koje nedovoljno plaćaju umetnike koji rade za njih, uključujući i one neprofitne. Ali u korenu te eksploatacije je percepcija da umetnici uopšte ne bi trebalo da traže novac – “da umetnost”, kako je to rekao jedan od mojih sagovornika, „treba da bude samo umetnost“.

*

Umetnost je rad. Činjenica da ljudi to rade iz ljubavi, ili da bi se izrazili, ili iz političkih ubeđenja, ne čini to manje radom. Niti činjenica da bavljenje umetnošću nije posao, stvar formalnog zaposlenja. Kuvari često rade to što rade iz ljubavi, ali niko ne očekuje da jede besplatno. Borci za građanska prava to rade iz političkih ubeđenja, ali dobijaju naknadu za svoje utrošeno vreme. Samozaposlenje je i dalje zaposlenje. Čak i ako nemate šefa, pa čak i ako ne mrzite to što radite, to je i dalje posao.

To što želite da budete plaćeni ne znači da ste kapitalista. To čak ne znači ni da pristajete na kapitalizam. To samo znači da živite u kapitalističkom društvu.

Ako je umetnost rad, onda su umetnici radnici. Većina ljudi ne voli ovo da čuje. Ne vole oni koji se bave umetnošću, jer to razvejava njihove romantizovane predstave o kreativnom životu. Ne vole ni umetnici, kako su mi rekli ljudi koji su pokušali da ih organizuju kao radnike. Oni takođe veruju u mitove; takođe žele da misle da su posebni. Biti radnik znači biti kao svi ostali.

Ipak, prihvatanje da je umetnost rad – u smislu da on zaslužuje nadoknadu – može biti ključni čin samoosnaživanja, kao i samodefinisanja. U svojoj knjizi S poštovanjem, novinarka koja je postala stolar, pa postala memoaristkinja Nina Meklaglin (Nina MacLaughlin) govori o tome kako je naučila da odbaci ideju kako su pohvala, pružanje prilika ili primećenost adekvatni oblici kompenzacije za pisanje, kao što ne bi bili ni kompenzacija za izgradnju kuće.

„Ljudi se pitaju kada vam je dozvoljeno da sebe nazivate piscem“, zaključuje ona. „Mislim da je možda odgovor kada uvidite da je to posao.”

Umetnost ima vrednost. Trebalo bi da ima i finansijsku vrednost. Ne, ljudi ne zaslužuju da budu plaćeni zato što rade nešto što vole – argument koji često čujete u vezi sa pitanjima poput piraterije i autorskih prava – ali zaslužuju da budu plaćeni zato što rade nešto što vi volite, nešto što drugi ljudi vole. Tako funkcioniše tržište, stavljajući cenu na druge oblike vrednosti. To što želite da budete plaćeni ne znači da ste kapitalista. To čak ne znači ni da pristajete na kapitalizam. To samo znači da živite u kapitalističkom društvu.

Umetnici se ne bave time da bi se obogatili. (A ako se bave, pa šta? Od kada su nečiji motivi razlog da se odluči koliko će biti plaćeni?) Jedini umetnici koji maštaju o bogaćenju su početnici i foliranti. Ostali znaju istinu: postati umetnik obično znači odabrati da se zarađuje manje nego što bi se inače zarađivalo.

Umetnici istrajavaju, uprkos finansijskim poteškoćama, jer im sloboda i ispunjenost vrede više od bogatstva. (Što takođe nije razlog da im se ne plaća.) Čak i u svojim karijerama, često donose odluke da ne maksimiziraju svoj prihod – da ne iskoriste prilike koje bi mogle biti lukrativne, barem u poređenju sa drugima, ali ne deluju baš interesantno.

Kada umetnici tvrde da treba da budu plaćeni, i plaćeni pošteno, to je zato što žele da zarade za život, a ne da se ubiju od para. Žele da imaju dovoljno da mogu da nastave da se bave umetnošću. Umetnici su poput drugih profesionalaca koji rade iz posvećenosti – nastavnici, socijalni radnici – i koji se odlučuju za zadovoljstvo ispred bogatstva. Ali i dalje moraju da plaćaju račune. Ne morate da radite nešto zbog novca da biste želeli da dobijete novac za to. Samo morate biti živi.

Tekst: William Deresiewicz
Izvor: lithub.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i listu od 10 pisaca koji su uništili ili tražili da njihova dela budu uništena, kao i esej Isaka Baševisa Singera “Kome treba književnost?”