Korespondencija: Brem Stoker i Volt Vitmen U novoj biografiji autora "Drakule" Dejvida Skala "Nešto u krvi" prvi put su objavljena pisma koja su razmenili Brem Stoker i veliki pesnik Volt Vitmen.

Ova prepiska preuzeta je iz knjige Dejvida Dž. Skala “Nešto u krvi” (Something in the Blood), a u pitanju je biografija Brema Stokera. Pismo je prvi put štampano u ovoj knjizi. Stoker, ganut knjigom “Vlati trave”, bio je vatreni ljubitelj Vitmana – on i njegovi vršnjaci sa koledža Triniti nazivali su sami sebe “voltvitmenovci”. Svoje prvo pismo velikom pesniku je dugo čuvao u svom stolu, skupivši hrabrosti da ga pošalje tek nakon četiri godine.

Dablin, Irska, 18. februar, 1872

Ako ste čovek kakvim vas smatram da jeste, svideće vam se što ste dobili ovo pismo. Ako niste, ne interesuje me da li će vam se svideti ili ne, samo vam tražim da ga bacite u vatru, ne pročitavši ni red dalje. Ali verujem da će vam se svideti. Ne mislim da postoji živ čovek, čak i vi koji ste iznad sitničavih predrasuda, koji ne bi voleo da dobije pismo mlađeg čoveka, stranca, sa druge strane sveta – čoveka koji živi u atmosferi predrasuda spram istina o kojima vi pevate i načina na koji ih pevate. Ono što mi mi pada na pamet jeste da li postoji čovek koji bi imao smelosti da spali pismo u kome oseti čak i najmanji atom interesovanja, bez da ga je pročitao. Verujem da biste vi to učinili, kao i da vi sami verujete da biste to učinili. Možete ovo spaliti sada i testirati samog sebe, a sve što ću vas pitati, zarad mog truda pisanja ovog pisma, kojim možete zapaliti lulu ili ga upotrebiti za neku drugu, još neplemenitiju svrhu, jeste da me na bilo koji način obavestite da li su moje reč ispitivale vaše nestrpljenje. Bacite ga u vatru ako želite – ali ukoliko učinite to, propustićete zadovoljstvo iz sledeće rečenice, koja bi trebalo da bude o tome kako ste pokorili jedan nedostojni impuls.

Čovek koji je siguran u svoju snagu može da obodri sebe jednim bravo, ali čovek koji ume da piše, onako kako ste vi pisali, najiskrenijim rečima koje su ikada potekle sa usana smrtnika – čovek za koga je otvorenost Rusoovih “Ispovesti” zapravo zatvorenost – ne treba nimalo da se plaši za svoju snagu. Ako ste već dovde stigli, pročitajte pismo, a ja osećam da, pišući vam, razgovaram sa vama. Da sam s vama licem u lice želeo bih da vam stisnem ruku, jer osećam da biste mi se svideli. Želeo bih da vas zovem druže i da s vama ragovaram na način na koji ljudi koji nisu pesnici retko razgovaraju. Mislim da bi se čovek najpre postideo, jer ne može se u trenutku prekinuti sa navikom uporedne uzdržanosti koja mu je postala druga priroda; ali znam da mi ne bi trebalo dugo da postanem prirodan pred vama. Vi ste pravi čovek, kakav bih i ja želeo da postanem, tako da bih vam bio kao brat i kao učenik prema svom učitelju. U ovim vremenina, nijedan čovek ne postaje dostojan svog imena bez truda.  Vi ste zbacili svoje okove i krila su vam slobodna.

Ja sam, još uvek, okovan – ali nemam krila. Ukoliko ćete i dalje čitati ovo pismo, trebalo bi da vam kažem da nisam spreman da se “svega odreknem”, što se tiče reči. Jedino čega sam spreman da se odreknem su predrasude, i pre nego što sam vas upoznao ja sam počeo da izbacujem svoj tovar, ali ima ga još uvek. Ne znam kako ćete primiti ovo pismo.  Nisam vam se obratio ni jednom određenom formom, pošto sam čuo da u izvesnoj meri ne volite konvencionalne forme pisma. Pišem vam, jer se razlikujete od drugih ljudi. Da ste isti kao ostali, ne bih vam pisao uopšte. Pošto je to već tako, moram vas zvati Volt Vitmen, ili vas nikako drugačije neću zvati – i odabrao sam ovo potonje. Ne znam da li vam je neobično da dobijate pisma od potpunih stranaca koji vam čak nisu ni književna sabraća, pa da vam zato pišu. Ako je ovo tačno, onda vas sigurno strašno muče pismima i meni je žao što sam vam napisao ovo. Tvrdim, međutim, da mi se sviđate – jer vaše reči jesu vaša duša i čak i ako ne pročitate moje pismo, moj užitak njegovog pisanja neće biti ništa manji. Šeli je pisao Vilijamu Godvinu, pa su postali prijatelji. Ja nisam Šeli, i vi niste Godvin, tako da se jedino nadam da ću vas jednog dana lično upoznati i stisnuti vam ruku. Ako to ikada učinim, biće mi to jedno od najvećih zadovoljstava u životu…

Do vas sam došao na sledeći način. Osvrt na vaše pesme pojavio se pre dve godine u magazinu Temple Bar. Bacio sam pogled na njega i njegove tvrdnje uzeo kao konačne, pa sam vam se smejao sa mojim prijateljima. Govorim ovo na svoju sramotu, ali bez žaljenja, jer me je to naučilo jednoj lekciji koju ću koristiti do kraja života – bez da sam ikada video vaše pesme. Pre više od godinu dana čuo sam dva čoveka na koledžu kako pričaju o vama. Jedan od njih je imao vašu knjigu (Rosetijevo izdanje) i čitao je naglas neke delove, kojima su se obojica smejali. Odabrali su one odeljke koji su najviše strani britanskom uhu i ismevali ih. Odjednom mi je sinulo da sam bio prestrog prema vama. Uzeo sam primerak knjige, poneo ga kući i čitao ga do duboko u noć. Od tada, moram da vam se zahvalim na mnogim srećnim satima, jer sam vaše pesme čitao do kasno, iza zatvorenih vrata, i čitao sam ih na obali mora gde sam mogao da gledam oko sebe bez da igde vidim trag ljudskog života, osim brodova na moru: i tu sam se zaticao kako se budim iz sanjarenja, sa otvorenom knjigom pred sobom. Volim svu poeziju, i pred visokim mislima oči mi zasuze, ali ponekad, neka vaša reč ili fraza me odnesu iz ovog sveta i smeste me u savršenu zemlju, okruženu stvarnostima više nego i jedna druga pesma. Prošle godine sam sedeo na klupi jednog letnjeg dana, čitajući vaš predgovor “Vlatima trave”, onako kako je odštampan u Rosetijevom izdanju…

Jedna misao mi se javila i bavio sam se njom nekoliko sati – “brodovi istrošeni vremenom kako ulaze u nove luke”, vi koji ste napisali ove reči znate ih bolje od mene: i vi koji pevate o svojoj zemlji napretka ove reči mogu imati značenje koje ja samo mogu zamisliti. Ali budite sigurni u ovo, Volte Vitmenu – da je čoveku koji je upola mlađi od vas, koji je odgajan konzervativno u konzervativnoj zemlji, i koji je vaše ime uvek čuo kroz suze mnogih koji vas pominju, ovde srce poskočilo ka vama, preko Atlantika, a njegova duše je otekla od reči, ili radije od misli. Bilo bi nadmeno od mene da vam citiram koje vaše misli najviše volim – ali sviđaju mi se sve i zasiguno osećate da čitate iskrene reči nekoga ko saoseća sa vama. Vidite, nazvao sam vas vašim imenom. Bio sam veoma iskren prema vama – rekavši vam o sebi više nego što sam ikada ikome rekao. Nećete se ljutiti na mene jer ste pročitali sve ovo do sada. Nećete mi se smejati, jer sam vam napisao sve ovo. Nije bio bez napora moj početak obraćanja i nemam želju da stanem, ali ne smem vas više zamarati. Ako biste poželeli još nešto, jer imate veliko srce, koliko bi mi zadovoljstva donelo kada bih vam još pisao. Kako je mila stvar jednom snažnom, zdravom čoveku, sa ženskim pogledom i dečijim željama da oseti kako može da se obrati čoveku koji može biti, ako želi, i otac, i brat i supruga njegovoj duši. Mislim da se nećete smejati, Volte Vitmenu, niti me prezreti, ali u svakom momentu vam hvala za svu ljubav i simpatiju koju ste mi pružili.
– Brem Stoker

Ulica Stivens 41, Kambden
Džerzi
Sjedinjene američke države
6. mart, ‘76

BREM STOKER, – Dragi moj mladiću, – vaša pisma su bila veoma dobrodošla – dobrodošla meni kao Osobi i kao Autoru – ne znam kome više. Toliko ste dobro učinili što ste mi pisali nekonvencionalno, tako sveže, tako muževno, i strasno takođe. Ja se, takođe, nadam (iako nije verovatno) da ćemo se jednog dana lično upoznati. U međuvremenu, šaljem vam svoje prijateljstvo i zahvalnost.

Pismo Edvarda Daudena u kome se, između ostalog, nalazi i vaša pretplata na novo izdanje moje knjige je upravo stigla. Uskoro ću poslati ekspresno knjigu na njegovu adresu. Upravo sam mu pisao.

Moje fizičko stanje je u rasulu – bez sumnje permanentno – od paralize i drugih oboljenja. Ali sam na nogama i spreman, i svakog dana izlazim po malo, živim ovde veoma povučeno, ali srčano i u dobrom raspoloženju. – Pišite mi ponovo.
– Volt Vitmen

izvor: theparisreview.org
(prevod: Danilo Lučić)