Robert de Niro je pristao zato što je bio fan Pajtonovaca, Gilijam je dao ulogu i svojoj ćerki, ali se ona ošišala u znak protesta, a Prajsu je bila potrebna perika pošto je prethodno igrao fratra sa obrijanim temenom, piše Kris Brojton, novinar Gardijana, koji je razgovarao sa režiserom i glavnim glumcem o snimanju distopijske crne komedije Brazil.
Teri Gilijam, režiser
Imao sam tu viziju u kojoj se sa radija čuje egzotična muzika na plaži prekrivenoj ugljenom prašinom, inspirisanu posetom gradu čelika Port Talbotu. Isprva mi je na umu bila Maria Elena Raja Kudera, ali sam je kasnije promenio sa Aquarela do Brasil Arija Barosa. Ideja o nekome ko na ružnom, deprimirajućem mestu sanja o nečemu punom nade dovela me je do Sema Laurija, čoveka uhvaćenog u zamku sveta birokratije koji beži u fantaziju.
Brazil često opisuju kao “futurističku distopiju”, ali sam pokušao da jasno istaknem da se prošlost, budućnost i sadašnjost međusobno prepliću. Nisam pročitao 1984, ali mi je sadržaj knjige bio poznat. Isprva sam čak razmišljao da film nazovem Hiljadu devetsto osamdeset četvrta i po.
Na scenariju sam radio sa Čakom Alversonom i Čarlsom Mekionom, ali je tek Tom Stopard na kraju sve to sklopio u celinu. U originalnom scenariju bilo je mnogo više fantastičnih scena, ali posle 12 nedelja snimanja postalo je jasno da ćemo debelo probiti budžet i da će nam film na kraju trajati pet sati. Zatvorili smo radnju na nedelju dana i to vreme sam proveo cepajući svoje omiljene delove iz knjige snimanja.
Džonatan Prajs kao Sem ostavlja bez daha: smešan je, očajan i dirljiv, a fizička pojava mu je izuzetna. Volim glumcima da ostavim prostora da se igraju, da nas sve iznenade i Brazil je pun divnih, raskošnih ličnih pečata, poput onog kad Ijanu Holmu kiksne zglob pošto mu zatraže da potpiše ček ili celog spektra reakcija koji je Ketrin Pogson sažela u par sekundi nakon što Sem pričepi nogu Širli.
Koristili smo mnogo već gotovih lokacija. Ogromna soba za mučenje bila je u rashladnom tornju krojdonske elektrane, a presvučeni mlin postao je Odeljenje za dosijee. Pri tim brzim kadrovima u prostoriji sa službenicima je nošenje širokougaonog objektiva značilo da treba da priđem još bliže statistima nego što to deluje na ekranu. Dobro su, srećom, uspevali da izbegnu da ih udarim.
Hteo sam da Lint, lik koga igra Majkl Pejlin, bude ambiciozni porodični čovek nesvestan velikog bola koji nanosi, jer mučenje je njegov posao. Scena u kojoj ga Sem iznenađuje u kancelariji nije uspevala sve dok nisam uveo i jedno od Lintove dece: jukstapozicija sa njim kako se igra sa svojom ćerkicom je sve promenila. Tu devojčicu igrala je moja ćerka, Holi, koja se drugog dana snimanja bunila pošto nismo uspeli da završimo na vreme. Čak je ošišala sebi šiške u pokušaju da naruši kontinuitet.
Sećam se da mi je neki šef bioskopa rekao da su mu se u Brazilu najviše dopale kape i šeširi. Naš kostimograf, Džim Ejčeson, briljantno je pronalazio čudnovate stvari, pa je cipela-šešir koji je nosila Ketrin Helmond bio zaista pravi, Skjaparelijev. Zapravo i ne izmišljam mnogo, samo prenosim neobične detalje koje sam spazio u stvarnom životu. Pas sa zadnjicom ulepljenom trakom još je jedan takav primer, to sam zaista video na londonskim ulicama.
Roberta de Nira predložio je producent, Arnon Milčen, a ispostavilo se da je Bobi veliki fan Pajtonovaca. Iako je njegov lik, Tjutl, relativno mala uloga, on je u stvari heroj, jer je jedina osoba koja nešto postiže. Rekao sam mu: “Ti si vodoinstalater, ali bih hteo da taj posao tretiraš kao da je operacija na mozgu”. I on je stvarno našao u Njujorku jednog neurohirurga i sedeo je pred operacionom salom pripremajući se za ulogu, iako su, kada vidite Tjutlove ruke pri baratanju opremom, te ruke moje.
Božić se činio kao sjajno doba godine da se tada odigrava film, jer tu su pokloni za šefove, čestitke svim ljudima, ironični kontrast turobnoj stvarnosti u tom svetu. Hapšenje gospodina Bjutla deluje šokantnije i užasnije u krugu porodice, sa božićnim pesmama koje dopiru iz pozadine; rasuta dokumentacija koja lebdi po vazduhu nakon što je Ministarstvo dignuto u vazduh je kao vejanje snega; a šta ima bolje od onoga kada se zamenik ministra informisanja gospodin Helpman pojavi u Semovoj tapaciranoj ćeliji obučen u Deda Mraza?
Džonatan Prajs, glumac u ulozi Sema Laurija
Kada me danas zaustave na ulici, to skoro po pravilu budu ljudi koji me pamte iz Igre prestola, Džejmsa Bonda ili Brazila. Ta prva dva pogledao je gazilion ljudi, ali mislim da je, što se Brazila tiče, to tako jer je jako uticao na one koji su ga gledali.
Related
Zamjatin, boljševici i distopija: Kako je nastao roman „Mi“Teri me je prethodno pozvao za Vremenske bandite, ali ja tad samo što sam završio igranje Hamleta u Rojal kortu i bio sam skroz švorc, pa sam prihvatio drugi poziv, za film o pljački pod nazivom Rupa (Loophole, 1981), za koji su bolje plaćali, ali je nestao bez traga.
Pošto nije zlopamtilo, Teri me je dve godine kasnije pozvao za Brazil. Pročitao sam scenario i odmah sam znao da je to nešto što apsolutno moram da uradim. Terijeva žena, Megi, radila je šminku za film, čuvala je kutiju punu starih perika iz Montija Pajtona, što se pokazalo korisnim na probnom snimanju, pošto sam upravo bio završio sa igranjem sveštenika Martina Lutera i ostalo mi je obrijano teme.
Arnon Milčen (producent) nije hteo da ja igram Sema, bio je prilično odlučan u vezi s tim. Teri je zakazao sastanak koji je tekao jezivo sve dok Robert de Niro nije ušetao sa svojim tad još malim sinom Rafaelom. De Niro je upro prst u mene i rekao: “Je l’ znaš ko je ovo? To je gospodin Dark!” Rafael se istog časa trgnuo i sakrio mu se iza nogu. Gospodin Dark je lik kojeg sam igrao u Nešto zlo ovamo ide Reja Bredberija i očigledno sam bio upečatljiv. Posle sastanka me je Teri pozvao kući da mi kaže da sam dobio ulogu. “Bobiju se sviđaš”, rekao je. “A ako se sviđaš Bobiju, sviđaš se i Milčenu”.
Bio sam na snimanju četiri meseca, skoro svakog dana, dok su svi ti gostujući glumci dolazili i odlazili – Bob Hoskins i Derik O’Konor, Pejlin i De Niro – i to je održavalo energiju.
Brazil sam video kao način da venčam svoja iskustva iz pozorišta sa filmom. Snimio sam ranije nekoliko filmova sa Stivenom Frirsom kad mi je rekao da od lica napravim crno platno. Mislio sam da je to ono što radite za film. Sa Terijem je bilo suprotno, posle svake snimljene scene je govorio: “Daj još!” Jako malo krupnih planova ima u Brazilu, skoro sve je bilo snimano široko, cela figura. Podsticali su me da govorim celim telom.
Mnoge scene u kojima Sem ponire u kostimu anđela urađene su sa modelima od 13 inča, ali sam uspeo i da malo letim na žicama. To je uglavnom bilo zabavno, ali ume da bude i bolno. Visio bih sa plafona studija i vikao: “Možemo li da počnemo? Ovo je agonija!” A Teri bi mi doviknuo: “To ti je kazna za ono što si mi odbio Vremenske bandite!”
Osim toga, i klaustrofobičan sam. Postoji scena gde me grabi velika metalna ruka pod slojevima i slojevima kostima i počeo sam da paničim. Imali smo medicinsku sestru na snimanju koja mi je dala malo valijuma. Ako primetite da u nekim kadrovima delujem pomalo bezizražajno, to je zato.
Teri i ja nismo saglasni samo oko kraja: on misli da je optimističan, ja da je užasan, sušti košmar. Ali u tome je delom i lepota filma, u tome što je otvoren za različita tumačenja. Mislim da je odjavna špica bila i prvi put da sam pevao na ekranu. Od tada, šta god da radim, ako mogu da dobijem neku pesmu, to ću i da uradim.
Izvor; The Guardian
Preveo; Matija Jovandić