Incidentna strana Nobelove nagrade

SHARE:

nobel

Nobelova nagrada jedna je od najprestižnijih u svetu. Međutim, čak ni ova najuštogljenija ceremonija ne prolazi bez neprijatnosti. Aftonbladet je sastavio spisak najgorih skandala tokom i posle dodele Nobelove nagrade.

Lupkanje po korsetu Selme Lagerlef
Kada mu je 1920. dodeljen Nobel, Knut Hamsun je bio bez prebijene pare. Njegova ushićenost što odjednom dobija ogromnu sumu novca bila je tolika da se postarao da to kako valja i proslavi. Na svečanoj proslavi Nobelove nagrade iste godine prvo je povukao jednog od članova Švedske akademije (u anegdoti se ne navodi koga) za zulufe. Zatim je odskakutao do Selme Lagerlef, lupio vrhovima prstiju po njenom korsetu i uzviknuo: „Zvuči kao zvono na bovi! Da se nisam izgubio na moru?“ Trinaest godina kasnije, 1943. godine, Hamsun je poslao svoju Nobelovu medalju kao poklon nacističkom ministru propagande, Jozefu Gebelsu. Povod za to je bila tvrdnja norveške književnice Sigrid Undset da su svi skandinavski nobelovci osim Hamsuna donirali svoje medaljone za pomoć Finskoj. Hamsun je Gebelsu saopštio da ne poznaje nikoga „ko je tako neumorno, godinu za godinom, pisao i govorio zarad Evrope i čovečanstva na tako idealistični način kao Vi, gospodine ministre“.

„Zver je izumela Nobelovu nagradu“
„Mogu da oprostim Alfredu Nobelu što je izumeo dinamit, ali jedino je zver ljudskog obličija mogla da izume Nobelovu nagradu.“ Te je reči, tvrdi se, izgovorio irski pisac Džordž Bernard Šo, iznerviran što ga je, nakon dobijanja nagrade 1925. godine, zasula ogromna količina pisama sa molbom za novac. On je novac od nagrade uložio u fondaciju čiji je zadatak bio da podstiče prevođenje švedske književnosti na engleski jezik. Mnoge je iznenadilo to što je uopšte i prihvatio nagradu, jer ju je prvo odbio uz reči „Nikada u životu! Ne želim je. Prošle godine nisam napisao nijednu knjigu – verovatno su mi je dodelili jer sam blagoizvoleo da prosim.“ On je ovo odlikovanje uporedio sa „pojasom za spasavanje koji bacaju plivaču tek pošto se bez ijedne ogrebotine domogao obale“. Na kraju ga je žena nagovorila da primi nagradu zato što je to videla kao veliku čast za Irsku.

Preljuba i skandal nisu zaustavili Mariju Kiri
Marija Kiri nagrađena je svojim drugim Nobelom 1911. godine, za hemiju. Pred samu cerenomiju dodele otkriveno je da već godinu dana ima ljubavnu aferu sa svojim oženjenim kolegom Polom Lanžvenom. Njegova napuštena supruga, ili Marijini akademski konkurenti, ispričali su ovaj trač francuskoj štampi, koja je na sav glas objavila priču. Pošto je Marija bila Jevrejka, posmatrana je kao strankinja koja iskušava i zavodi sirote zbunjene Francuze, iako je Lanžven tada već godinama živeo rastavljen od svoje žene. Švedska akademija za nauku, sačinjena u potpunosti od muškaraca, podsticala je Kirijevu da ostane kod kuće kako bi izbegla skandal. Ona se ipak pojavila – i oduševila svojom rečitošću pred okupljenim novinarima iz celog sveta. Posle dodele pala je u depresiju, zadobila probleme sa bubrezima, zbog čega je primljena u bolnicu. Većinu 1912. godine provela je u Engleskoj, kod jedne prijateljice, pre nego što se vratila u laboratoriju nakon skoro jednogodišnjeg odsustva.

Popio sve pare
Ruski pesnik Ivan Bunjin živeo je 1933. u egzilu u Francuskoj, kada je postao prvi Rus kome je dodeljena Nobelova nagrada. Tada je, međutim, nastala zabuna oko toga koliko je Bunjin zapravo poznat, jer je jedan novinar nazvao njegovu američku izdavačku kuću, Alfred Knopf , a taj razgovor je ovako izgledao:
„Želim da vam čestitam!“
„Za šta to?“
„Pa, on je jedan od vaših autora. Nobelovac, Ivan Bunjin!“
„Aha? A za šta ju je uopšte dobio?“
Bunjen je u to vreme bio veoma siromašan. Otišao je u Stokholm, pokupio pare, vratio se u Pariz i sve ih propio. Godinu dana kasnije, mediji su izvestili da je potrošio čitavu sumu.

Neprijatna nagrada za lobotomiju
Portugalski lekar Egas Moniz dobio je 1949. Nobelovu nagradu za fiziologiju za „otkriće terapeutskog značaja prefrontalne leukotomije u izvesnim slučajevima psihoze“. Moniz je sproveo prve lobotomije sredinom 30-tih, i ta je metoda postala širom zastupljena tokom 40-tih i 50-tih. Lobotomija podrazumeva hirurški zahvat pri kome se preseca veza između frontalnih moždanih režnjeva, ne bi li se olakšali teški simptomi kod ozbiljnih psihičkih oboljenja. Ispostavilo se pak da ova metoda može prouzrokovati promene ličnosti. To je i navedeno prilikom dodele nagrade 1949. godine, ali je zahvat ipak viđen kao napredak. Broj izvršenih lobotomija drastično je opao kada su tokom 50-tih razvijeni lekovi protiv psihičkih oboljenja kao što je šizofrenija. Sa vremenske distance, ova se Nobelova nagrada za „otkriće“ lobotomije doživljava kao neprijatna u njenoj istoriji. Iste te godine kada je primio nagradu, Moniza je upucao jedan gnevni bivši pacijent. Moniz je tada ostao paralizovan zbog čega je ostatak života proveo u kolicima.

Ljubavnice i bivše žene na proslavi
Italijanski pesnik Salvatore Kvazimodo poveo je 1959. sa sobom svoju ljubavnicu, a ne ženu, na Nobelovu svečanost. Zaduženi za raspored sedenja u Plavoj sali odjednom su se našli u ogromnom problemu, jer je bilo nemoguće odrediti koji joj status za stolom treba dodeliti. Još gore je bilo dvadeset godina kasnije, kada se pakistanski dobitnik nagrade za fiziku, Abdus Salam, pojavio ne samo sa ljubavnicom, već i sa svojom ženom. Na kraju je njegova žena dobila mesto za počasnim stolom, dok je ljubavnica smeštena za drugi sto. Godine 2002. američki dobitnik nagrade za nacionalnu ekonomiju odlučio je da u mu u pratnji na svečanosti ne budu samo žena i deca, već i dve bivše žene.

Zabranio Nemcima da prime nagradu
Nemački novinar i pacifista Karl fon Osecki dobio je nagradu za mir 1935. godine zbog toga što je razotkrio nemačko naoružavanje. Osuđen je za špijunažu i veleizdaju i proveo je 18 dugih meseci u zatvoru. Čitav niz poznatih ličnosti pokušao je utiče na Nobelov komitet da dodeli nagradu Oseckom, između ostalih i Albert Ajnštajn, koji je i sam napustio Nemačku po stupanju nacista na vlast. Knjige fon Oseckog spaljene su na lomači 1933. godine, a nemačka vlada je pretila norveškoj, smatrajući da bi nagrada za mir u rukama protivnika nacističkog režima bila „šamar nemačkom narodu“. Stoga se Nobelov komitet tek 1936. usudio da dâ nagradu Oseckom, ali retroaktivno, za 1935. godinu. Dobitnik je, međutim, bio previše bolestan da bi mogao lično da je primi, i u vreme dodeljivanja bio je zatočen u koncentracionom logoru. Hitler je bio razjaren zbog ovoga i od tada je zabranio Nemcima da primaju Nobelovu nagradu uopšte. Fon Osecki je, sa druge strane, potpao pod kandže jednog advokata koji ga je prevario za novčanu nagradu. U jednom intervjuu za američki Tajm 1937. ponašao se veoma čudno, hvalio nacistički režim i naveo da su mu na kraju dopustili da primi novčanu nagradu. Naredne godine preminuo je od posledica moždane upale.

Zahtev za diskvalifikaciju
Eivind Jonson i Hari Martinson podelili su nagradu za književnost 1974. godine. Jedini problem je u tome što su i sami bili članovi Švedske akademije koja dodeljuje nagradu. Nastupila je žestoka rasprava o diskvalifikaciji. U ostalim zemljama niko nije ni znao za ove pisce, a favoriti te godine bili su Grejem Grin, Vladimir Nabokov i Sol Belou. Sol Belou dobio je nagradu dve godine kasnije, mada je ugled Nobelove nagrade u tom trenutku bio donekle ukaljan. Švedska akademija je bila dosta kritikovana da je orijentisana ka Evropi i Švedskoj. Među nobelovcima ima više Šveđana nego Azijata.

Odbio nagradu
Filozof i pisac Žan Pol Sartr odbio je nagradu za književnost 1964. uz obrazloženje da „pisac ne sme sebi da dozvoli da se pretvori u instituciju, čak i u njenom najčasnijem obliku“. On je prvi dobitnik nagrade uopšte koji ju je odbio, što je tada sve krajnje iznenadilo i pokrenulo žučnu debatu. Kola priča da je pre toga napisao pismo Švedskoj akademiji u kome ih je obavestio da želi da bude ukonjen sa spiska nominovanih, ali je pismo navodno ostalo nepročitano. Kada je objavljeno da je dobio nagradu, Sartr se sakrio od medija u Elzasu, kod sestre svoje partnerke Simon de Bovoar, Helene. Priča se da se kasnije pokajao i zatražio da mu se isplati novčana nagrada, što je Akademija odbila da učini.

izvor: aftonbladet.se
(prevod: Milena Podolšak)