7 činjenica o životu Hansa Kristijana Andersena Malo toga znamo o životu Hansa Kristijana Andersena, jednog od najprevođenijih pisaca dečje književnosti, a taj život ponekad je bio surov poput izvornih verzija nekih njegovih bajki.

Danski pisac Hans Kristijan Andersen (1805-1875) poznat je širom sveta po svojim divnim knjigama, među kojima su Ružno pače, Palčica, Devojčica sa šibicama, Princeza na zrnu graška i mnogim drugim. Međutim, malo ljudi zna nešto više o čoveku koji stoji iza ovih poznatih bajki – čoveku koji je pretrpeo mnoge nedaće i, po nekima, svoj bol pretvorio u umetnost. Evo sedam činjenica o životu Hansa Kristijana Andersena i njegovoj zaostavšitini koja se može naći u svakom odeljku za dečju književnost.

1. Neke bajke Hansa Kristijana Andersena su autobiografske.

Prema proučavaocima književnosti, priča o Ružnom pačetu prikazuje Andersenovo osećanje otuđenosti. Kao dečaka zadirkivali su ga zbog izgleda i visokog glasa, zbog čega se često osećao izopštenim, da bi kasnije napisao priču o dečaku Hansu koga svi ismevaju. Poput ružnog pačeta, Andersen je tek kasnije u životu postao „labud“ – svetski poznati pisac sa prijateljima na visokim mestima. Andersen je čak priznao za Ružno pače: „Ova priča je, naravno, odraz mog vlastitog života“.

Takođe postoje dokazi da je Andersen svoje likove stavljao u očajne i bezizlazne situacije kako bi prikazao sopstvene lične traume, uključujući odrastanje u siromaštvu, gubitak oca i to što je nakratko morao da radi u fabrici sa 11 godina da bi izdržavao svoju majku. Pol Binding, književni kritičar koji je napisao knjigu o Andersenu, rekao je da dugovečna privlačnost njegovih priča prevazilazi njihovu autentičnost. „Istina, neke od najpoznatijih Andersenovih priča – Ružno pače, Limeni vojnik, čak i Mala sirena – jesu dramatizacije ili sublimacije njegovih sopstvenih nedoumica, ali ne bi ostavljale utisak na nas da nisu prevazišle lično – jezikom, opservacijama i detaljima, i intrigantnom, ali nenametljivom strukturom – da stoje samostalno kao savršeno izrađeni artefakti univerzalne lepote “, napisao je Binding za The Guardian.

2. Originalna verzija Male sirene Hansa Kristijana Andersena bila je mnogo depresivnija od Diznijeve verzije.

Andersenova priča o maloj sireni iz 1837. bila je daleko mračnija od Diznijevog filma prilagođenog za decu. U originalu (koji ovde možete besplatno pročitati), neimenovanoj sireni koja se zaljubi u princa pruža se šansa da dobije ljudski oblik, iako će živeti u večitoj agoniji i moraće da joj se odseče jezik. Cilj sirene – pored ljubavi – jeste da stekne besmrtnu dušu, što je moguće samo ako se princ zaljubi u nju i oženi je. Nakon što se princ oženi drugom ženom, sirena razmišlja da ga ubije, ali umesto toga prihvata svoju sudbinu i baca se u more, gde se rastvara u morskoj peni. Sirenu dočekuju spiritualna bića koja kažu da će joj pomoći da se popne na nebo ako 300 godina čini dobra dela. Dakle, eto, i to je nešto.

3. Loši prevodi možda su promenili sliku o Andersenu u inostranstvu.

Prema UNESCO-u, Andersen je osmi najprevođeniji pisac na svetu, odmah iza Lenjina. Iako su njegova dela prevedena na više od 125 jezika, nisu sva bila verno preneta. Od početka je bilo mnogo primera „loših prevoda“ koji su „uništili“ njegove originalne priče, prema piscima Dajen Kroun Frenk (Diana Crone Frank) i Džefriju Frenku (Jeffrey Frank) koji su priredili moderan prevod Andersenovih priča. Kao rezultat toga, Andersenova reputacija izvan Skandinavije „nije bila da je on književni genije već neobični pisac šarmantnih dečjih priča iz XIX veka“, napisali su Frenkovi.

4. Hans Kristijan Andersen iscrpeo je svu dobrodošlicu koju mu je ukazao Čarls Dikens.

Andersen je svog književnog heroja Čarlsa Dikensa upoznao na jednoj aristokratskoj zabavi 1847. Oni su ostali u kontaktu, a jednu deceniju kasnije Andersen je odseo kod Dikensa u njegovoj kući u Kentu. Poseta je trebalo da traje najviše dve nedelje, ali Andersen je na kraju ostao pet nedelja – na nesreću porodice Dikens. Prvog jutra, Andersen je objavio da je danski običaj da jedan od sinova domaćina obrije gosta. Umesto da mu ispuni želju, porodica mu je uvalila lokalnog berberina. Andersen je takođe bio sklon napadima besa, a u jednom trenutku se bacio licem na travnjak i jecao nakon što je pročitao naročito lošu kritiku jedne od svojih knjiga. Kada je Andersen napokon otišao, Dikens je napisao i okačio belešku na kojoj je pisalo: „Hans Andersen je spavao u ovoj sobi pet nedelja – što je porodici izgledalo kao pet godina!“ Dikens je prestao da odgovara na Andersenova pisma, što je zapravo okončalo njihovo prijateljstvo.

5. Hans Kristijan Andersen se užasavao toga da će biti živ sahranjen.

Andersen je imao mnogo fobija. Plašio se pasa. Nije jeo svinjetinu jer se plašio da će dobiti trihine, parazita koji se može naći u svinjama. Tokom putovanja držao je u koferu dugačak konopac, u slučaju da treba da pobegne od požara. Čak se plašio da će ga slučajno proglasiti mrtvim i sahraniti živog, pa je pre spavanja svake noći ostavljao obaveštenje na kojem je pisalo: “Samo izgleda da sam mrtav.”

6. Hans Kristijan Andersen je možda bio u celibatu celog svog života.

Iako je Andersen imao dug i ispunjen život, uvek je imao problema u ličnim odnosima i nikada nije doživeo kraj neke od svojih bajki. U različitim etapama svog života zaljubljivao se u brojne žene – a možda i nekoliko muškaraca, prema nekim tumačenjima pisama koja je pisao mladićima – ali njegova osećanja su svaki put bila neuzvraćena. „Verujem da nikada nije imao seksualnu vezu“, rekao je njegov biograf Bente Kjoel-bie za Dezert njuz. Iako se Andersen često smatra neukaljanim i čednim čovekom, požudne misli mu nisu bile strane. Kada je imao 61 godinu, prvi put je otišao u javnu kuću u Parizu i platio prostitutku, ali nije učinio ništa osim što je gledao kako se svlači. Posle druge posete „radnji koja je trgovala ljudima“, zapisao je u svom dnevniku: „Razgovarao sam sa [ženom], platio 12 franaka i otišao, a da nisam počinio sagrešenje, mada verovatno jesam u mislima“.

7. Hansa Kristijana Andersena u Danskoj smatraju “narodnim blagom”.

Danska vlada proglasila je Andersena „narodnim blagom“ kada je bio u kasnim šezdesetim, otprilike u vreme kada su mu se javili sindromi karcinoma jetre koji će mu na kraju oduzeti život. Vlada mu je naknadno isplatila novčanu naknadu i započela izgradnju statue autora u Kraljevskom vrtu u Kopenhagenu povodom njegovog 70. rođendana. Andersen je dočekao svoj rođendan, ali je umro četiri meseca kasnije. Više od jednog veka nakon toga u Kopenhagenu i dalje možete videti počast piščevom zaveštanju, uključujući drugu statuu Andersena duž ulice koja nosi njegovo ime (Bulevar H.C. Andersensa) i skulpturu Male sirene na pristaništu Langelinije. Znatiželjni takođe mogu da posete njegovu kuću iz detinjstva u Odenseu u Danskoj i muzej posvećen njegovom delu u istom gradu.

Pročitajte i 10 čitanjenica o Tolkinu, ili 25 činjenica o Džordžu Orvelu.

Piše: Emili Petsko
Izvor: mentalfloss.com
Prevod: Danilo Lučić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *