Žuta knjiga, Vajld i zadovoljstva: Za i protiv dekadencije Umetnost dekadencije zagovarala je da se život živi do krajnjih granica, što je opasan, ali i vredan izazov ako se pravilno shvati, piše profesorka Kejt Hekst.

Negde na sredini romana Oskara Vajlda Slika Dorijana Greja (1891) lord Henri daje Dorijanu žutu knjigu. Čudna je to knjiga: roman bez radnje, a “težak miris tamjana kao da se upio u stranice da bi mučio mozak”. Očaran, on ga čita kao “nekakvo sanjarenje, bolest sanjanja, a to ga učini nesvesnim smiraja dana i senki što su ispuzale”. Poput lika iz tog romana, a uz Henrijev podsticaj, Dorijan se upušta u neprestanu potragu za uzbuđenjima. Putuje svetom tragajući za rimokatoličkim obredima, parfemima sa istoka, muzikom dalekih plemenskih naroda, renesansnim tapiserijama i gubi se u zamišljanjima greha svojih predaka čija nečista krv teče njegovim venama.

Dorijan se raduje svakom novom osećaju sve dok mu ne dojadi, a onda se ponovo uzbuđuje novim senzualnim iskustvom sve dok i njega ne iživi. Njegova težnja za snažnim senzacijama postaje prljava i nihilistička. U nastojanju da iskusi sve, po cenu gubitka svih onih koji ga vole, Dorijanu na kraju ne preostaje ništa. On je kvintesencijalni dekadent, a Slika Dorijana Greja je, odmah nakon što je objavljena, bila istovremeno hvaljena i ismevana kao oličenje fenomena nazvanog “dekadencija”.

U svom najekstremnijem obliku, dekadencija je neprekidno stremljenje jakim senzacijama, takvo da često leluja na ivici skandala, a ponekad je i prekoračuje. Kada je Dorijan Grej korišćen kao dokaz na suđenju autoru 1895. godine, u najsenzacionalnijem procesu te decenije, moralizatori su protestovali protiv takozvanog dekadentnog pokreta.

Izraz dekadencija je poslednjih nekoliko decenija prilagođen marketinškim potrebama da bi opisao trenutke ugađanja samom sebi kakvi se mogu platiti – kutija tartufa prelivenih čokoladom ili popodne u spa-centru u lancu srednje skupih hotela. Međutim, pošto je postala konzumeristički proizvod, dekadencija je uskraćena za svoja sasvim moderna pitanja o mestu koje uživanje zauzima u našim životima i potencijalu da nam zauvek promeni vrednosti, a ta pitanja je važno postavljati.

Dekadentni pokret počeo je da se širi iz Pariza sredinom 19. veka. Pisci koji su taj termin prvi definisali i nosili ga kao bedž bili su pankeri avant la lettre koji su se osvrtali na Rimsko carstvo propalo u apatičnu, degenerisanu civilizaciju kao presedan sopstvene epohe. Poezija Šarla Bodlera u Les Fleurs du Mal (Cveće zla, 1857) dočarala je perverzno uživanje u svedočenju truljenja svuda naokolo.

U romanu À rebours (Nasuprot, 1884) Žorisa-Karla Uismansa glavni lik se povlači u vilu da bi u samoći doživeo niz senzualnih iskustava. “To što ona želi”, pisao je francuski novinar Anatol Bažu o dekadenciji 1887. godine, “to je život; ona je žedna intenziteta života oblikovanog napretkom, potrebno joj je da se napije time… i da zatreperi”.

Pošto se dekadencija preselila u Britaniju 1860-ih godina, to nastojanje da se stvari nateraju da “zatrepere” postalo je odgovor na nova i goruća pitanja koja su zadirala duboko u duhovne osnove zapadnog društva. Vilijam Tomson objavio je svoju teoriju entropije 1850. Čarls Darvin objavio je Postanak vrsta 1859. i Poreklo čoveka (1871). U Esejima i osvrtima (1860) sedmorica uglednih pripadnika Crkve Engleske dovela su u pitanje pravovernost Anglikanske crkve. Aleksander Bejn osnovao je 1876. godine časopis Majnd posvećen psihologiji. Njihova dela postavila su nebrojena pitanja naučnoj misli i izazova religijskoj veri.

Međutim, prema dekadentima, sva ta pitanja i izazove spaja jedan egzistencijalni problem: da li je, u ogromnom vremenskom rasponu, pojedinac samo prolazno zrnce kao što evolucija i entropija impiliciraju; da li su migracije u urbana područja raskinule društvene i porodične veze kojima je određeno kako bi ljudi trebalo da žive; da li sumnja u istinitost doktrine Engleske crkve otvara krupnija metafizička pitanja na kakva se ne može odgovoriti. Ako smo sami sebi nepoznati zbog nesvesnih nagona koje ne možemo da razumemo, kako se to navodi u teorijama iz domena psihologije u nastanku, kako da onda život učinimo smislenim? Ova pitanja važna su i danas mnogima od nas.

U svom ozloglašenom Zaključku iz Studija iz istorije renesanse (1873), knjizi koja niti je istorija niti je mnogo o renesansi, Volter Pejter postavlja to pitanje. Propovedajući iz ruševina starih ubeđenja, on objavljuje da “užasna kratkoća” života i njegovi neprestano promenljivi uslovi mogu da izrode živahnu novu svest za koju je svaki trenutak vredan sam po sebi. Pejter ukazuje da: “Goreti uvek tim blistavim sjajem, održavati taj zanos, uspeh je u životu… Jer umetnost vam iskreno predlaže da ne pružate ništa drugo do najboljeg svojim prolaznim trenucima i to jednostavno radi tih trenutaka samih”.

Ovde je Pejter sav ustreptao. Njegov izvrsna pretpostavka je da život ne može da bude vrednovan po razumu, vrlini, dužnosti, vrednom radu ili ljubaznosti, pošto su te vrednosti zasnovane na klimavoj veri u Boga i društvo. Umesto toga, život bi trebalo vrednovati i zasnivati oko “momenata” jakih senzacija; momenata ekstaze spasene od realnosti konačnosti naše sudbine i – besmisla.

Često citirani Pejterov Zaključak imao je potencijala da bude i oslobađajuć i opasan. Međutim, neposredno po objavljivanju bio je skandalozan. Jer, on Dekartovo cogito ergo sum menja u sentio ergo sum, i njegov filigranski, kitnjasti prozni stil stavlja senzualno uživanje, a ne realizam, u samo jezgro. Oksfordski biskup održao je propoved protiv Zaključka, upozoravajući da bi on mogao da učenike odvede na “jadnu stranputicu”. Imao je pravo; verovatno i jeste. U nameri da učini smislenijim život pojedinca, ophrvanog uslovima modernog života, Pejterovo stanovište stvara nove probleme. Kad stremljenje zadovoljstvima postane životni imperativ, da li preterano uživanje znači neizbežan kraj? Ako je čovek merilo svih stvari, da li je sa osećajem, a ne razumom u njegovom jezgru moguće ponašati se umereno?

Pejter nije želeo skandale, tako da je 1877. povukao Zaključak iz drugog izdanja Renesanse, ali uzalud: on je već počeo da živi svoj život. Ili, tačnije rečeno, vodio je višestruke umetničke živote. Priča Dorijana Greja samo je jedna verzija onoga što je moglo da usledi. Kad lord Henri podstrekava Dorijana da živi za užitke, on ugrubo prenosi Zaključak, ali Pejterov nagoveštaj ekstaze samo je uvid u to kako bi izgledalo kad bi joj se čovek prepustio, dok nam Dorijan Grej pokazuje šta bi se dogodilo kada se nikada posle toga ne bi sabrao.

Dorijanova verzija dekadentnosti hranila je maštu ljudima kada je dekadencija postala razmetljivo otmen duh vremena, s tim što to otmen valja shvatiti kao funkcionalnu reč. U dekadentnom stilu sažet je stav da se do uzbudljivih doživljaja dolazi po svaku cenu. U romanima poput Slike Dorijana Greja to je poprimilo oblik kataloga fetišizovanih opisa radi prenošenja uzbuđenja na čitaoce.

U životu, pošto se dekadencija proširila u bezobličnu posvećenost uživanju radi uživanja u različitim privilegovanim grupacijama, tipičan primeri bili su engleski romanopisac Ronald Firbank, koji je kupovao pregršti egzotičnog cveća, ili rimski bazen u dnevnoj sobi Pole Negri u Holivudu. A zašto da ne? Lord Henri rekao bi da na kraju ništa nije važno: nebesa će prazno ječati, tlo pod nogama nam se nikada neće smiriti, dobre stvari neće potrajati, dok je, u središtu svega toga, krhki smrtnik zaražen i truo, proklet na večnu smrt.

Pošto smo suočeni sa takvom sudbinom, navodno nam je potreban novi hedonizam. Da li bi, onda, trebalo da mu pribegavamo do usta punih tartufa u bazenu spa-centra ili da se do kraja ponašamo kao Dorijan Grej?

U dekadentnoj umetnosti kao i u dekadentnom životu stil i zadovoljstvo bili su isprepleteni sa živim osećajem zaludnosti života. Slikarsko čudo od deteta Obri Birdsli je nenadmašan primer: prikazivao je trenutke orgijastičkih terevenki jakim crno-belim površinama, inspirisan japanskim duborezima. U Vrhuncu (1893) Saloma se sprema da poljubi odrubljenu glavu Jovana Krstitelja. Dok lebdi u vazduhu sa njegovom glavom primaknutom svojoj, ona otelotvorava bestidnu seksualnu požudu i anticipira njeno ispunjenje.

Nije ovde opsceno samo to šta Birdsli prikazuje, nego i kako to radi. Figure su iskarikirane, nacrtane su ironično ekonomičnim sladostrasnim potezima koji razdvajaju umetnost od stvarnog sveta. Stabljike biljaka bockaju vodu prizivajući aluzivnost kakvog školarca, dok krv teče iz glave kao vijugava traka u lokvu ispod. U pozadini se na oblaku pojavljuje stilizovano paunovo perje kao simbol suvišne lepote.

Ljudi na Birdslijevim slikama znaju ono što viktorijanci nisu hteli da priznaju: mi smo senzualna stvorenja, a naša tela su instrumenti požude. Takva stilizovana predstava pravi od greha nestašluk, gurajući u stranu etičke norme bez iole griže savesti. Birdsli je otišao i dalje sa svojim ilustracijama iz 1896. za Aristofanovu skarednu komediju Lizistrata. One su otvoreno pornografske, predstavljaju preterano velike penise u erekciji i žene koje se dodiruju i međusobno se maze. Opscene su. Smešne su. Da li su odvratne? Mnogi viktorijanci su mislili da jesu. Ali naga tela, predstavljena Birdslijevim čisto crnim linijama, nose jednostavnost koja ukida cenzuru morala, ili bar to pokušava, dok ekstravagantno detaljno prikazane zavese i čarape pozivaju posmatrača da uživa u erotičnosti.

Dekadentni stil zahvatao je širok opseg, ali je sve išlo ka tome da podbada moralističke pretenzije viktorijanskog doba i to tako da je prestup delovao zabavno. Pošto je Birdsli bio umetnički direktor žurnala Žuta knjiga, njegova vizuelna rešenja naslovnih strana bila su štampana na drečavo žutoj podlozi. Boja je bila ambivalentni simbol uzbuđenja i truljenja: žutilo bolesti i francuskih romana (među kojima je i knjiga koja je promenila život Dorijanu Greju), ali i suncokreta i šartreza.

Uporedo sa Birdslijem, Vajld je uneo dekadentni stil i njegov etos u duh vremena. “Valjalo bi saosećati sa radošću, lepotom, bojom života”, piše on u komadu Žena bez značaja (1893). “Što se manje govori o bedi života, to bolje…”. Vajldovi epigrami su, poput Birdslijevih ekstravagantnih, nestašnih linija, zavodljivi. Njihov stil mami nas da napustimo vrednosti za koje smo mislili da ih se držimo tako što se slobodno poigrava opšteprihvaćenim normama i mudrostima.

Ti epigrami ubrzo postaju trend. Prvi kompendijum, nazvan Oskarijana: Epigrami, objavljen je 1895. Usledile su bezbrojne zbirke i imitacije. “Savest je neposredna smetnja, dok su ideali šarmantno odugovlačenje”, napisao je budući scenarista Ben Heht u debitantskom romanu Erik Dorn (1921). U filmu Nisam anđeo (1933) Me Vest kaže Keriju Grantu: “Kad sam dobra, onda sam jako dobra, kad sam loša, onda sam još bolja”. A u memoarima Dendi u podzemlju (2007) engleski umetnik Sebastijan Horsli savetuje: “Problem sa tim da nikad ništa ne radite je, vidite, u tome da nikada ne možete da uzmete slobodan dan”.

Za Horslija, kao i za Dorijana i Vajlda, imperativ zadovoljstva je i stil pisanja i stil života. A to se ne završava dobro. U primeru iz književnosti, Dorijan, ošamućen hibrisom, prekraćuje sebi život, sam, u sramoti. Većini čitalaca promiče pouka romana, ali nečasna smrt protagoniste oslikava potencijalno destruktivne krajeve dekadencije. Samoponištenje možda i nije najgori od njih. U pokušaju da unesemo stila u razorne egzistencijalne teskobe, zalog je naša ljudskost: Dorijan nije samo mrtav; on je nevoljen.

Slično tome, učenje lorda Ilingsvorta o uživanju može isprva da zavede publiku u Ženi bez značaja, ali se ispostavlja da je on nitkov koji bezočno uništava živote ljudi koji bi ga voleli i koji bi mu doneli veće radosti od senzualnih užitaka za koje živi. U međuvremenu, Horsli je bio autodestruktivni dendi, a to što je živeo za droge i seks bila je strategija izlaska na kraj sa skoro nepodnošljivom traumom iz detinjstva. “Da li sam bio povređen”, pita nakon što ga je bliski prijatelj ignorisao, a pre nego što usledi ciljani epigram: “Bio sam zaista uznemiren. Nema ničeg goreg od toga nego da te ne pozovu na žurku na kojoj vas neće videti mrtvog”.

Vrcavost je nepopustljivi štit koji Horsli koristi da bi se nosio sa emocijama, a to donekle rade i mnogi od nas. Ako to postane način života, takav da se oseća samo na površini i na vrhovima ljudskog doživljaja, on može da postane seks bez ljubavi, ukus bez hrane, vickastost koja zauzima mesto iskrenosti iz straha od razotkrivanja.

Kada je dekadencija ispunila prodavnice u čitavoj šaradi stilizovanih dezena i motiva, njen rizik i egzistencijalna dimenzija pragmatično su gurnute u drugi plan. Londonski Liberti štampao je na tkaninama dezen paunovog perja. Žuto platno postalo je popularni izbor za šivenje haljina, kao reakcija na skromnost pastelnih boja. Strogo govoreći, dezeni Vilijama Morisa na tkaninama i prostirkama nisu bili dekadentni, ali je Vajld savetovao, prema Morisu, da ljudi “ne bi u svojim domovima trebalo da imaju ništa što ne umeju da koriste ili ne veruju da je lepo”.

Dakle, Morisovi pojednostavljeni cvetni motivi procvetali su u dekadentnoj sklonosti ka razmetljivoj lepoti. Poruka je bila jasna: za one koji nisu zapravo hteli da žive brzo i umru mladi dekadencija je mogla da bude upakovana kao žeton uz koji bi kupci mogli da je nakratko isprobaju “samih tih trenutaka radi”. Paunovo perje, zajedno sa orhidejama, žutom bojom i Birdslijevim oštrim jednostavnim crnim potezima simbolizovali su erotičnost, skrnavljenje i – kroz ukidanje pretrpanog realizma visoke viktorijanske umetnosti – modernost.

Stripovi Džordža di Morijea za časopis Panč satirisali su trend: u “Neumesnom pitanju” kicoški obučeni mladić stoji usred egzotičnog cveća, kitnjastih tapeta i zavesa i, ruku položenih na srce, govori svojim gostima: “Nadam se da sam ispunio ovu sobu ničim drugim do najsavršenijim lepim stvarima…” U tom trenutku prekida ga “Prostodušni Čuvar” i, gledajući po sobi, pita ga: “A šta ćete onda da uradite sa ovim?”

Prostodušan možda i jeste, ali Čuvar kaže upravo ono što su Di Morije i drugi ugledni, ozbiljni viktorijanci mislili. Ne samo ozbiljni, nego i konvencionalni. U plišanom sakou, u pozi sa izvijenim kukovima, kicoš je feminiziran. Vajldu i drugim muškarcima koji se nisu uklapali u rigidno viktorijansko društvo dekadentni stil nudio je alternativne načine da se bude muškarac, zasnovane ne samo na praktičnosti i hrabrosti da se zadrži pokeraški hladno lice, prikazanoj u avanturama iz Dečakove sopstvene priče, nego i na uživanju, kreativnosti i na po meri krojenim odelima, simbolu seksualne različitosti kao “gej” ili “kemp”. Bila je to preteča koncepta onoga šta čini otmenog gospodina, a i početak društvene revolucije koja se proširila kroz kemp u 20. veku.

Među nama su odjekivali Žuta knjiga i Obri Birdsli… Svinburn je često recitovan. Ponosili smo se time što se ne plašimo reči, ne šokira nas piće i ne stidimo se ‘dekadencije’ i ‘kockanja’, za razliku od drugih ljudi, rekla bih

Za Panč su dekadentni stilovi bili pretenciozni i kvir, ali ne postoji tako nešto kao loš publicitet, pa su dekadencija i slični koncepti postali popularni. U trenucima uspona Novog ženskog pokreta 1880-ih, dekadentni stilovi i motivi postali su i deklaracija da je moguć i drugačiji način da se bude žensko. U kratkoj priči “Žuta soba za prijeme” (1892) Mone Kejrd junakinja zbunjuje i uzbunjuje potencijalnog prosca razmetljivim enterijerom: sopstvenom primaćom sobom.

U vreme kada su žene idealizovane kao “anđeli u kući” Kejt Šopen opisuje fantaziju žene za zadovoljstvom nakon duvanskog dima u “Egipatskoj cigareti” (1900). Lejdi Dajana Kuper, jedna iz grupe londonskih mladih aristokrata boema iz 1920-ih, pisala je o nesmanjenoj privlačnosti takvih stilova: “Među nama su odjekivali Žuta knjiga i Obri Birdsli… Svinburn je često recitovan. Ponosili smo se time što se ne plašimo reči, ne šokira nas piće i ne stidimo se ‘dekadencije’ i ‘kockanja’, za razliku od drugih ljudi, rekla bih”.

U nadolazećem dobu kulture konzumerizma svako je mogao da kupi osećaj da se razlikuje od drugih ljudi, da se razuzda u svetu senzacija i izvrsnog ukusa. Birdsli je direktno uticao na art deko dizajn, a kada su se zaljuljale 1960-e, njegov stil ponudio je šemu za to kako umetnost i način života mogu da idu ruku podruku u kontrakulturi namenjenoj masama mladih. Kreacije Entonija Litla za modnu kuću Biba bile su inspirisane Birdslijevim dvobojnim ilustracijama, a Džon Pirs kreirao je ležerne sakoe i blejzere od morisovske tkanine za Granny Takes a Trip, butik na Kings roudu u Londonu.

Oni su, sa svojim krupnim cvetovima boje zlata izvezenim na zelenom lišću, bili simbol post-LSD psihodelije. Džordž Harison iz Bitlsa je imao jedan takav. Aluzije na izobilje dekandencije su podsticali suvlasnici Granny Takes a Trip Najdžel Vejmaut i Šila Koen, koji su u radnji držali kompletno izdanje Žute knjige, a iznad vrata Vajldov citat: “Treba ili biti umetničko delo ili umetničko delo nositi na sebi”. U vreme kada su se Birdsli i Vajld pojavili na omotu albuma Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band, koji su za Bitlse dizajnirali Piter Blejk i Džen Hauvort 1967. godine, oni su već bili ikone buntovne omladine.

Za one poput Di Morijea i ne tako retkih intelektualaca u sledećem veku uglađenost dekadenata deluje frivolno, a za neke od njih je to i tačno. Povrh svega, Vajldovo hapšenje zbog “dela odvratne nedoličnosti” sa muškarcem i njegovo suđenje u Old Bejliju 1895. godine delovalo je kao potvrda za ono što je društvo odavno sumnjalo: dekadencija je preterano ugađanje samom sebi i perverzija. A nije bila, bar ne nužno. Ali Vajldov Dorijan Grej je iskorišćen kao dokaz protiv njega na sudu i pisac je osuđen na dve godine zatvora.

Odlučiti se za tartufe umesto za odiseju u potrazi za užicima je nemerljivo sigurnije. Međutim, da bi se zaista shvatila dekadencija potrebno je pronići dublje od stila i gnušanja i ozbiljno prihvatiti njenu sumnjičavost prema vrednostima kojima smo privrženi. Razdvajanje stila od realizma i konfekcijskih vrednosti nosi u sebi potencijal da kreativno omete način na koji mislimo o sebi i o onome što nam je vredno. Nudi nam da “sasvim zatreperimo” i preti da nas gurne preko ivice. U tome je njena opasnost, ali i vrednost.

PIše: Kejt Hekst
Izvor: Aeon
Preveo: Matija Jovandić