“Želela sam da umrem”: Nikad do kraja razrešena misterija iz života Agate Kristi Agata Kristi je na vrhuncu svoje spisateljske karijere "nestala" u decembru 1926. godine, a potraga za njom trajala je 11 dana. Šta se zaista dogodilo?

Agata Kristi, još slomljena zbog majčine smrti i neposredno posle svađe sa mužem, sela je u automobil i, dok se besciljno vozila ophrvana suicidnim mislima, doživela je nesreću. Automobil je ostavila na litici, a ona se obrela u banjskom hotelu gde se prijavila pod lažnim imenom. Istoričarka Lusi Vorsli, autorka upravo objavljene knjige Agata Kristi: Krajnje prepredena žena, preispitala je legendu prema kojoj je najpoznatija autorka krimića na svetu iz osvete mužu zbog preljube lažirala sopstvenu smrt da bi on bio optužen da ju je ubio.

Agata Kristi mirmo je sedela u vozu kada je čula kako joj neko nepoznat izgovara ime. U tom vagonu, rekla je, “dve žene su pričale o meni, obe sa primercima mojih džepnih izdanja u krilu”. Nisu imale predstavu ko je njihova saputnica i nastavile su da razgovaraju o najpoznatijoj spisateljici na svetu. “Čujem”, rekla je jedna od tih dama, “da pije ko smuk”.

Dopada mi se ova priča jer sažima mnogo toga iz života Agate Kristi. Obe su imale džepna izdanja. Pa naravno. Kristijeva je napisala više od 80 knjiga, a više od njenih prodavala su se samo Šekspirova dela i Biblija, to je već kliše. A ona nije bila samo romansijerka. Ostala je i najizvođenija dramska spisateljica u istoriji. Bila je toliko uspešna da ljudi na nju gledaju kao na instituciju, a ne samo kao na osvajačicu novih polja. A bila je i jedno i drugo.

Zatim, u tom je vagonu je nedremano prisutna i sama Kristijeva, i to neprimetna. Da, lako je bilo prevideti je, kao što je to slučaj sa svakom ženom kad zađe u sredovečnost. Ali ona je svesno igrala na tu činjenicu da je delovala tako obično. Bio je to javni imidž koji je pažljivo skrojila da bi iza njega sklonila svoje pravo ja.

Da su je žene u vozu pitale šta je po zanimanju, rekla bi da se ne bavi ničim. Kada bi se u zvaničnim obrascima zahtevalo da upiše čime se bavi, žena za koju se procenjuje da je prodala više od dve milijarde primeraka knjiga upisivala je “domaćica”.

Uprkos njenom ogromnom uspehu, zadržala je poziciju autsajderke i posmatrača. Sklanjala se od sveta koji je pokušavao da je definiše.

Kada sam pričala ljudima da pišem o Kristijevoj, često bi prvo što bi me pitali bilo šta se dogodilo u 11 dramatičnih dana 1926. godine kada je “nestala” na vrhuncu svoje spisateljske karijere, pokrećući lov za njenim beživotnim telom širom zemlje. Ta misterija od tada opseda njene fanove.

Pre toga je Kristijeva već bila slavna. Ubistvo Rodžera Akrojda, njeno genijalno remek-delo, samo što je bilo objavljeno, a njen književni agent navaljivao je na nju da napiše nastavak. Njene su fotografije bile u Dejli mejlu, novi ugovor sa izdavačkom kućom Vilijema Kolinsa i 500 funti akontacije za prava na objavljivanje serijala Čovek u smeđem odelu, čime je plaćen automobil moris kauli.

Ali pre decembra 1926. godine počele su nevolje u njenom braku sa Arčijem Kristijem. Ona sama je, pisala je kasnije, bila “na rubu nervnog sloma”. Par se preselio u veliku kuću sa 12 soba u Saningdejlu, u Berkširu, koju su nazvali Stajls, ali je Arči često bio odsutan, a Agata je tamo postajala sve nesrećnija. Arčijeva hladna reakcija na smrt njene voljene majke (nije čak otišao ni na sahranu) zategla je niti njihove veze do pucanja, a onda je Arči priznao i da je zaljubljen u drugu, mladu ženu po imenu Nensi Nili, i zatražio je razvod.

Često se tvrdi da se Kristijeva krila ne bi li optužili njenog muža da ju je ubio. Da li je to istina? Često se spominje i to da Kristijeva nije progovarala o tom čuvenom incidentu do kraja života. Ali to nije tačno, sakupila sam iznenađujuće brojne izjave koje je zapravo davala o tome.

Ono što je Kristijeva rekla zvučalo je, nažalost, kao da je iz nekog od njenih romana, u kojima bi se s vremena na vreme ponavljao zaplet zasnovan na “gubitku pamćenja”. Ali njeni autobiografski zapisi sve vreme imaju tu romanesknu tendenciju. Što ne znači da laže.

“Samo sam želela da mom životu dođe kraj”, objasnila je. “Cele te noći sam vozila bez cilja… U glavi mi je bila neodređena ideja da sve okončam. Vozila sam automatski niz puteve koje sam znala… do Mejdenheda, gde sam gledala u reku. Pomislila sam da skočim, ali sam shvatila da znam suviše dobro da plivam da bih se udavila… onda nazad ponovo u London, pa do Saningdejla. Odatke sam otišla u Njulends Korner”.

Bila je umorna; bila je duboko potresena. Na kraju je sprovela nejasan plan koji joj je obuzimao misli prethodna 24 sata.

“Kada sam stigla do dela puta za koji sam mislila da je blizu kamenoloma koji sam videla tog popodneva, skrenula sam kolima niz brdo ka njemu. Pustila sam volan i ostavila kola da rade. Kola su naletela na nešto, poskočila i iznenada stala. Poletela sam preko volana i udarila glavom o nešto”.

Kola Kristijeve zatečena su zaglavljena u živicu, a prednji točkovi bili su “preko ivice majdana krečnjaka”. Da nije bilo živice, “kola bi preletela preko i smrskala se u komadiće”. Izgleda da je šokirana Kristijeva shvatila da je, šta god da se dogodilo, život vredan življenja.

I tako je, ošamućena i potresena, ali živa, izašla iz kola. Ugruvana, sa povredama glave i grudi, hodala je kroz zimski pejzaž kao da sanja. Bila je preporođena. “Sve do tog trenutka bila sam gospođa Kristi”, objašnjava. Sada je zbacila sa sebe prošlost kao zmijski svlak. Samo je tako mogla da preživi. Ostavila je svoja kola i odšetala iz svog starog života. Bio je to potez koji je ostavio njenu porodicu, prijatelje i policiju potpuno zbunjene.

Dugo su ljudi koji su istraživali nestanak Kristijeve naginjali nekoj od dve verzije. Jedna je da je nakon nezgode počela da proživljava svojevrsno stanje pogubljenosti i kratkoročnog gubitka sećanja, stanje izazvano traumom i stresom, u kom bukvalno zaboravite ko ste. Alternativna verzija je da je to glumila, pa čak i pokušala da smesti Arčiju da ju je ubio. Samo jedno je sigurno: u subotu, 4. decembra 1926. godine, kao i nekoliko dana posle toga, Kristijeva je doživela potresnu epizodu mentalnog poremećaja, izazvanu traumom zbog gubitka majke i pucanja braka. Ostala je bez svog načina života i ličnog ja.

I u šta da poverujemo? Kristijeva je izjavila da je tog nedeljnog jutra, dok je policija pregledala njeno napušteno vozilo, “izgubila pamćenje”. Kasnije je, uz pomoć psihoterapeuta, počela da mozaiku dodaje  delove koji su joj iščileli iz sećanja. “Sećam se da sam stigla na veliku železničku stanicu”, prisetila se na kraju, “i da sam se iznenadila kad sam shvatila da je to Voterlu”. “Čudno je”, rekla je, “da me se službenici na železnici nisu prepoznali, pošto sam bila sva blatnjava i lica umrljanog krvlju sa rasekotine na šaci”.

Um Agate Kristi počeo je da štiti sam sebe od dalje patnje stvarajući novi identitet. “Sada sam u svojoj glavi postala gospođa Tereza Nili iz Južne Afrike”, kaže ona. Neko ko je nosio isto prezime kao Arčijeva ljubavnica, neko ko dolazi sa onog mesta na kom su Arči i ona bili srećni. “Ne možete da ispišete svoju sudbinu”, govorila bi Kristijeva godinama kasnije, “ali sa likovima koje stvorite možete da radite šta god hoćete”. I tako je sebe pretvorila u novi lik, lik sa kojim je mogla da radi šta god hoće. A najviše je želela da pobegne od nepodnošljivog života gospođe Kristi.

“Tereza Nili” otišla je na Kings Kros i kupila kartu za banjsko odmaralište Harogejt.

Zimska obdanica mora da je zgasnula do trenutka kada je voz stigao tamo. Uzela je taksi do hotela, očigledno nasumično odabranog, po imenu “Hidropatik”. Uvek joj se dopadala anonimnost u hotelima, često bi u njima odsedala, sama, i tamo pisala.

Kristijeva je došla bez kofera, ali se izgovorila time da je nedavno došla iz Južne Afrike i da je svoj prtljag ostavila kod prijatelja. Predstavila se kao gospođa Tereza Nili, a u knjigu gostiju upisala se uobičajenim rukopisom. Gospodin V. Tejlor, menadžer hotela, kasnije je pričao da je gošća uzela “dobru sobu na prvom spratu, sa toplom i hladnom vodom”. Cena od sedam gvineja za nedelju dana nije je pokolebala. “Delovalo je da je imala novca koliko god je htela”.

Sobu u kojoj je Kristijeva boravila sređivala je mlada sobarica Rozi Ešer, a izgleda da ju je ona pomno posmatrala. Ešerova je primetila da “gospođa Nili” jedva da je išta ponela sa sobom. Ali je očajnički želela da joj se život odvija uobičajenim tokom. Silazila je na večeru i čak odlazila i na plesne večeri. Gosti, takođe nazivani i “pacijentima”, prihvatili su ovu sredovečnu ženu bez pratioca. “Plesao sam sa gospođom Kristi te večeri kad je stigla. Igra čarlston, ali ne baš dobro”, ispričao je kasnije jedan od njih.

Izgleda da je Agata Kristi uživala u svom životu od danas do sutra. Njena sobarica primetila je da je u nedelju, kada je policija češljala Sari Daunz u potrazi za njom, ili njenim telom, ona “spavala do 10, doručkovala u krevetu, a onda izašla”.

U ponedeljak ujutru, primetila je Ešerova, Kristijeva je tražila “londonske novine uz doručak u krevetu”. Teško je bilo izbeći priču o nestanku gospođe Kristi, ali je ona nekako uspela da to saznanje ostavi po strani. Počela je da se oprema novom garderobom. Kasnije tog dana, nakon posete prodavnicama, počeli su da stižu paketi u njenu sobu: “nov šešir, kaput, večernje cipele, knjige i časopisi, olovka i voće i razne potrepštine za toalet”.

Ljudi su primećivali da obično drži knjigu u ruci. Otišla je u biblioteku V. H. Smit u Parlament stritu, gde je bibliotekarka “razabrala iz njenog izbora da su joj po ukusu senzacionalistički i detektivski romani”.

Te večeri je Kristijeva sišla na večeru u pristojnoj večernjoj haljini i sa novom “prefinjenom ešarpom”. Osoblje hotela ispričalo je da je “stekla brojne prijatelje”. Igrala je bilijar i čak glasno pevala. Gospođica Korbet, hostesa u hotelu, primetila je da je na novoj ešarpi “gospođice Nili” još bila prikačena cena od 75 šilinga. “Je l’ to vaša cena”, pitao ju je jedan od gostiju. “Mislim da vredim više od toga”, bio je njen odgovor.

Ljudi u “Hidrou” počeli su da podozrevaju ko je zapravo bila “gospođa Nili”. Na kraju krajeva, u utorak, 7. decembra, njen portret se pojavio na naslovnoj strani Dejli ekspresa. Sličnost je bila nesumnjiva. “Četiri dana nakon što je došla, žena mi je rekla: ‘Ubeđena sam da je ono gospođa Kristi!'”, prisećao se menadžer hotela. Gospodin Tejlor pomislio je da je to što je njegova žena rekla “apsurdno”, ali nije ona bila jedina koja je to prokljuvila.

Sledećeg dana je Vestminsterska gazeta izveštavala da je najmanje 300 pozornika i specijalnih policajaca uključeno u potragu u Sariju. Oni su bili uvereni da tragaju za beživotnim telom.

Ali Kristijeva je bila u svom svetu. Život je sada bio mnogo bolji. “Kao gospođa Nili sam bila veoma srećna i ispunjena”, rekla je kasnije. “U Harogejtu sam svaki dan čitala o nestanku gospođe Kristi… Smatrala sam da se glupo ponela”, rekla je. Jedan gost sećao se da je rekla i da je “gospođa Kristi krajnje prepredena osoba. Ne mogu da se bavim njom”. Pored toga, prema njegovom svedočenju, Kristijeva je počela da pokazuje i znake mentalnog rastrojstva: “Stavila bi ruku na čelo i rekla: ‘To je do moje glave. Ne sećam se”.

U međuvremenu je Arči, zabrinut i užasnut što će štampa otkriti njegovo neverstvo, napravio strašnu grešku. Nesmotreno je dao intervju Dejli mejlu. Nadajući se, verovatno, da će tako skrenuti pažnju sa Nenci Nili, spomenuo je kao mogućnost da je njegova žena namerno nestala.

“Moja supruga”, rekao je novinaru, “razmatrala je mogućnost da nestane svojom voljom… kovanje plana o nestanku vrtelo joj se po glavi, verovatno za potrebe onoga čime se bavi. Lično mislim da se dogodilo upravo to”.

I potom se branio od optužbi da je bio loš muž: “Apsolutno su netačne pretpostavke da je bilo ičega i nalik razmiricama ili svađi između moje supruge i mene u petak ujutru… Izričito odbacujem svakva naklapanja u vezi sa tim”.

Čitaoci mora da su pomislili da se previše bunio.

U subotnje jutro, 11. decembra, Telegraf je objavio veliki oglas da će uskoro početi da objavljuju serijal Ubistvo na terenu za golf. Najavljen je na sva zvona kao delo “Agate Kristi, romansijerke koja je nestala”. Ovo su očigledno bile reči izdavača, a ne same Kristijeve. Ali čitaocima bi se i dalo oprostiti što su pomislili da autorka na neki način pokušava da unovči to što je ponovo u žiži interesovanja.

Samoj autorki dojadilo je čitanje novina. U “Hidrou”, u nedeljno jutro, nijedne novine nisu odnete gore u sobu. U utorak je Dejli mejl objavio uvodnik. Ako je Kristijeva živa, pisao je autor teksta, “mora da je svesna da izaziva intenzivnu strepnju kod svojih rođaka i velike troškove javnosti” svojim “bezosećajnim izmotavanjem”.

Na štetu trajne reputacije Agate Kristi, mnogi njeni biografi, posebno muškarci, duboko su se priklonili onom narativu policajaca i novinara koji su onomad sve to pretvorili u senzaciju. “Namerno je sve to priredila – činjenice prosto to vrište – da bi njenog muža osumnjičili za ubistvo”, navodi jedan od pisaca.

Ta ideja se odatle proširila i na filmove i romane. Oni umereniji su je etiketirali kao ženu koja je pogrešila zbog razumljive želje za osvetom. Kod onih ekstremnijih, posebno u igranom filmu Agata, snimljenom 1979. godine, predstavljena je kao neko ko želi da ubije Nensi Nili. I tako je ovekovečena nepravda.

Vreme je da se učini nešto radikalno: da se čuje šta Kristijeva kaže, da se shvati da je doživela širok spektar iskustava nesrećno označenih samo kao “gubitak pamćenja” i, što je možda najvažnije, da joj se poveruje kada kaže da je patila.

Bez znanja policije i javnosti koja je tragala za njom po Sariju, stvari su se u Jorkširu lagano pomerale ka raspletu. Te nedeljne večeri su dvojica muškaraca otišla u policijsku stanicu u Harogejtu i rekli da sumnjaju da je gospođa Kristi odsela u hotelu u kom rade.

“Nestanak” Agate Kristi imao je odjek kakav jeste 1920-ih godina zbog konteksta u kom je stvorena nova vrsta medijski slavne ličnosti. Nije ona sama od sebe postala autor(ka) – slavna ličnost. To je možda ispalo slučajno, a svakako je bilo veoma neprijatno, ali se istovremeno namestilo i kao postolje za njen ogroman uspeh.

Piše; Lusi Vorsli
Izvor: Gardijan
Preveo: Matija Jovandić