Aleksis de Tokvil nije imao sreće kao putnik. Godine 1826, kada je imao dvadeset jednu godinu, na svom prvom putovanju van Francuske, brod kojim je krenuo za Palermo umalo je potonuo u snažnoj oluji kod italijanske obale. Pet godina kasnije, deset milja od Pitsburga u Pensilvaniji, parobrod kojim je Tokvil plovio zaista je potonuo u polusmrznutu reku Ohajo. Budućeg autora knjige Demokratija u Americi morao je sa hladnog grebena da spase drugi brod u prolazu.
Kako se uvek mučio da pronađe udoban smeštaj koji neće opteretiti njegove finansije, prve noći putovanja u London 1857. Tokvil je pronašao „užasno skup” smeštaj u ulici Albemarl, gde ga je usred noći probudila voda koja mu je lila na glavu kroz podne daske iz stana iznad: tokom velike oluje, komšija sa sprata je zaboravio da zatvori prozor.
Upozoravao je svoje čitaoce da njegovu knjigu o američkom političkom životu, objavljenu u dva toma između 1835. i 1840. ne treba čitati kao putopis. Ali osim što je bio aristokrata, liberalni teoretičar i političar, on je i dugo godina bio putnik – što je nešto što je podrazumevalo nemali rizik, kako zbog toga što je u njegovo vreme bilo nelagodnije i opasnije putovati, tako i zbog sopstvenog krhkog zdravlja, zbog kojeg je često prekidao putovanja i koje mu je konačno prekinulo život 1859. sa samo 53 godine.
Tokvilova putešestvija predstavljaju temu nove knjige Džeremija Dženingsa Putovanja sa Tokvilom van Amerike – u kojoj je, uprkos naslovu, pažnja posvećena i njegovom čuvenom putovanju u Ameriku, a koja se bavi njegovim manje poznatim putovanjima u Nemačku, Švajcarsku i Irsku, između ostalog. Cilj knjige je da se „Tokvih ozbiljno shvati kao putnik“, što dovodi do neslaganja iz perspektive Tokvilovih kritičara, koji tvrde – prema Dženingsu – da ovaj Francuz „ništa nije naučio na svojim putovanjima i da je najviše zainteresovan za mešanje sa društvenim elitama zemlje koju je posetio”.
Godine 2004. američki pisac Geri Vils je, na primer, mislio da Tokvil nije „ukapirao” Ameriku. Kritikujući nedostatak statistike u Tokvilovoj knjizi o Americi, Vils dodaje da ne voli autorovu „sklonost ka velikim pojednostavljenjima“. On je možda čitao Tokvila malo previše pažljiivo: Tokvil u knjizi primećuje da je među Francuzima „sklonost ka opštim idejama“ mnogo jača nego u Americi, gde preovladava nešto slično engleskoj sklonosti ka detaljima i praktičnim brigama. Kod Francuza je sklonost ka apstraktnom uopštavanju „tako žarka strast da se mora zadovoljiti u svakoj prilici”. Tokvil je, drugim rečima, pisao za publiku koja je želela da čita analize velikih razmera, a ne kompendijum slika o američkom industrijalizmu. U svakom slučaju, teško da ima smisla očekivati od pisca s početka XIX veka standarde današnje društveno-naučne literature sa recenzentima.
Tokvil, aristokrata u duši – uprkos svojim ozbiljnim liberalnim opredeljenjima – koji je voleo da se druži sa ljudima na sličnim pozicijama i bio pod njihovim uticajem, ipak je kod Dženkinsa opisan kao pronicljiv turista, čak i sveznajući ili potpuno nepristrasni. Amerikanci, primetio je, dele implicitnu veru u ljudsku savršenost i „priznaju da ono što im se danas čini dobrim može sutra biti zamenjeno nečim boljim što još uvek nije otkriveno“. Ova vrsta zapažanja je ono što Tokvila čini tako korisnim autorom: jezgrovito pogađanje ambivalentnosti američkog karaktera, istovremeno neiscrpno optimističnog i sa surovim nedostatkom lojalnosti.
Tokvil je isprva imao sumnje u izvodljivost i razboritost francuske kolonizacije – smatrao je da su Francuzi previše zadovoljan narod da bi postali avanturisti poput američkih doseljenika, i da francusko i arapsko stanovništvo nikada neće moći da živi u miru.
Uprkos optužbama da nije poznavao rapidnost društvenih promena, rastuću industriju i prateću društvenu nejednakost u Americi i Britaniji, Tokvilove posete Mančesteru i Liverpulu 1835. pokazuju da je obraćao pažnju na posledice industrijalizacije. U Mančesteru je prepoznao da je nova aristokratija stvorena iz industrije, da nije osećala da ima ikakve obaveze prema ljudima od kojih zavisi. Na engleskom selu, Tokvil je lako uvideo da je modernizacija pretvorila seljake u najamne radnike. Ova zapažanja, koja nisu povezana ni sa jednom širom ekonomskom teorijom, nastala su deset godina pre objavljivanja Engelsovog Položaja radničke klase u Engleskoj.
Pri kraju drugog toma Demokratije u Americi gde se opisuju njegova putovanja u Englesku, Tokvil kao da anticipira modernu državu blagostanja. „Država je [postala] gotovo jedinstveni iscelitelj svih muka“, zapisao je, što je posledica uspona novih, industrijskih klasa. To će, predviđao je, stvoriti „masu međusobno sličnih i jednakih ljudi koji će se beskrajno smenjivati“, dok žive individualističkim životom bez plemenitih težnji, tražeći samo da zadovolje svoja „mala i vulgarna zadovoljstva“, a sve to pod nadzorom „ogromne i tutorske sile”: države.
Kako je ironično da se Tokvilova košmarna vizija budućnosti sada čita kao nostalgični opis posleratnog buma, kada su omasovljena demokratska društva napredovala širom zapadnog sveta. Naš današnji svet je još uvek definisan individualnom potragom za vulgarnim zadovoljstvom, ali bez starateljstva sve praznije i praznije države.
Tokom njegovih putovanja, Tokvilova liberalna ubeđenja ponekad su ga dovodila do uznemirujućih zaključaka – ili je suprotno tome bivao selektivno preplavljen svojim nacionalnim ponosom. U svedočanstvu o američkim zatvorima koji su bili tobožnji razlog njegovog putovanja u SAD, Tokvil je pokazao da je uveren u prednosti malog broja zaposlenih, zahtevanje tišine i neprekidnog rada, kao i proizvoljnog telesnog kažnjavanja – što je sistem koji deluje i kažnjavajuće i potencijalno krhko. Tokvil je tvrdio da ga „nije očarala ta pogrešna filantropija koja bi (…) zatvor pretvorila u prijatan boravak“.
Tokvilovo najkontroverznije putovanje bilo je u Alžir, gde je posetio francusku koloniju 1841. i zatim ponovo 1846. Prema Dženingsovoj oceni, Tokvil je isprva imao sumnje u izvodljivost i razboritost francuske kolonizacije – smatrao je da su Francuzi previše zadovoljan narod da bi postali avanturisti poput američkih doseljenika, i da francusko i arapsko stanovništvo nikada neće moći da živi u miru. Ali Tokvil se vremenom udaljio od ovog razumnog utiska, postavši uveren da je kolonizacija neophodna kako bi Francuska sačuvala svoje mesto u hijerarhiji evropskih sila. Zatim je opravdavao brutalno postupanje francuske vojske – postavši još jedan učesnik onoga što Dženings naziva „stoletnom tragedijom” francuske kolonizacije Alžira.
Ako Dženingsova knjiga ima mana – osim činjenice da dugačke digresije o Tokvilovim glavnim delima nemaju mnogo veze sa temom knjige – to je da bi se mogle povući mnogo dublje veze između putovanja i centralnih preokupacija Tokvilove političke teorije.
Tokvilova Demokratija u Americi nije ništa drugo do vežba u monteskjeovskoj analizi zakona i običaja, u kojoj su se kao predmet analize koristile mlade Sjedinjene Države.
Veza političke teorije i putovanja nije mala tema. U svom najosnovnijem smislu, putovati znači susresti se sa drugim. Ovo može biti obespokojavajuće iskustvo – uvideti da negde drugde ljudi drugačije žive može dovesti do spoznaje da su neke stvari za koje se mislilo da su univerzalni ljudski instinkti ili prakse samo pojedinačni običaji. Ovakva spoznaja često dovodi do šireg pitanja o tome kako političke i kulturne institucije utiču na naše živote.
Nacionalna kultura i oslobodilačke borbe, govor Franca FanonaPrimeri putovanja koja pobuđuju razmišljanja o političkoj teoriji sežu barem do grčkog istoričara Herodota, koji je, na osnovu istraživanja tokom svojih putova po drevnom Mediteranu, opisao rasprave među pretendentima na persijski presto o komparativnim vrlinama različitih oblika vladavine. Politička filozofija u Atini nastala je iz života demokratskog grada-države, ali je mnogo dugovala fascinaciji čudnim običajima njene rivalske Sparte.
Ova veza između političkog mišljenja i kontemplacije o različitim kulturama – bilo lično ili samo kroz čitanje i pisanje – bila je podjednako jaka u francuskoj tradiciji političke misli, čiji je Tokvil bio poslednji veliki eksponent. Montenj u eseju o kanibalizmu iz 1580. godine, na primer, koji je zasnovan na izveštajima o praksama naroda Tupinamba u Brazilu, upotrebljava opažanja o praksama urođenika u Novom svetu kako bi kritikovao evropsko društvo. Razmatranja čudnih institucija i kultura Engleske trebalo je da pruže izvor stalne inspiracije i debate za filozofe prosvetiteljstva Voltera i Rusoa (kao i za Tokvila).
Ali kao što Dženings pominje, francuski pravnik i teoretičar Monteskje iz XVIII veka će biti najpribližniji model za Tokvila. Kod obojice je ključno za političku teoriju bilo proučavanje međuigre između zakona i moeurs (odnosno društvenih običaja, manira i morala). Načini na koje su njih dvojica uticali jedno na drugo su komplikovani. Zakon koji se nije slagao sa društvenim običajima često je postajao mrtvo slovo na papiru, ali ako bi novi zakoni uspeli da se održe, mogli bi dovesti do novih običaja. Da bi države opstale, trebalo je da postoji zdrava simbioza između ta dva, ali kako je to izgledalo razlikovalo se u zavisnosti od režima. Otuda je Monteskje u Duhu zakona (1748) opisao vrlinu kao neophodnu osobinu za ljude koji žive u republici, dok je čast (manje egalitaran kvalitet) bila suštinska za monarhiju.
Ključna stvar je bila da se uoči kako zakoni i običaji jedne zemlje skupa funkcionišu kao samostalni politički ekosistem. Nije preporučljivo kritikovati jedan aspekt pravnog sistema ili skupa običaja jedne zemlje, ili uvoditi takav element, a ne uzeti u potpunosti u obzir njegov odnos prema celini. “Praktično ne postoje političke institucije koje su same po sebi radikalno dobre ili loše“, pisao je Tokvil svom ocu iz Amerike: sve je zavisilo od toga kako se primenjuju.
Tokvilova Demokratija u Americi nije ništa drugo do vežba u monteskjeovskoj analizi zakona i običaja, u kojoj su se kao predmet analize koristile mlade Sjedinjene Države. U tom smislu, poznata Tokvilova tvrdnja da on inauguriše „novu nauku o politici za jedan potpuno novi svet“ bila je pogrešna. On je jednostavno primenjivao staru nauku o politici. Tokvilova briljantnost leži u njegovoj sposobnosti da usmeri diskusiju na ključnu temu – demokratiju – a da zatim ispituje delikatnu interakciju između, s jedne strane, demokratskih principa i zakona, a s druge strane, praksi koje su ih oblikovale, od svakodnevnih društvenih navika do administrativnih taktike i aranžmana.
Da li bi putovanja mogla pružiti nove uvide današnjim političkim teoretičarima – ako bi mogli da napuste seminarske slušaonice dovoljno dugo da odu u avanturu?
Osećaj da je knjiga prikazala nešto od Amerike – i modernosti – uprkos činjenici da njen autor nije imao nijednu od prednosti modernih društveno-naučnih pristupa, s pravom opstaje. Ali ona je svedočanstvo ne samo Tokvilovog talenta kao pisca i posmatrača, već i generativne snage metode koju je nasledio od Monteskjea.
Trebalo bi, dakle, da bude razlog za žaljenje što je Tokvil imao malo naslednika u velikoj tradiciji političke teorije zasnovane na, ili sprovedenoj kroz, posmatranje političkih praksi u drugim zemljama. Danas na odsecima za akademske političke nauke postoji formalno razdvajanje ta dva: neki naučnici proučavaju komparativnu politiku; drugi, političku teoriju. Ova formalna podela pruža pogrešan utisak da su to dva odvojena poduhvata kojima je najbolje baviti se odvojeno, a ne, kao što to pokazuju veliki politički teoretičari istorije, komplementarne aktivnosti kojima bi isti umovi trebalo istovremeno da se bave. Teoretičari politike XX veka, kao što je Džon Rols, najpoznatiji su po knjigama koje se malo bave opažanjima kako se vodi politika u svetu. Oblast antropologije je preuzela na sebe veliki deo odgovornosti za komentarisanje širokog spektra ljudskih praksi – ali na način koji je često odvojen od direktno političkih odnosa.
Postoje neki dobri razlozi zašto u poslednje vreme sve manje ljudi pokušava da kombinuje apstraktno političko rezonovanje sa posmatranjem običaja drugih zemalja. To zahteva generalizaciju, što je uvek opasno, jer sa sobom nosi rizik od stereotipa i nerazumevanja. A može i otvoriti vrata za brzoplete ocene da su neka društva bolja od drugih. Ali današnje društveno-naučne metode mogu pomoći da se lakomislene generalizacije zamene kritičkim zapažanjima – a Tokvilovo pravilo ispitivanja društava pod njihovim sopstvenim uslovima ostaje poučno (čak i ako ga on sam nije uvek poštovao).
Štetan porast rasističkih teorija početkom XIX veka je pomutio diskusiju o ovim temama takođe. Uzgred, ovo je fenomen na koji je Tokvil imao priliku da odgovori za svog života. Artur de Gobino, francuski aristokrata i nekadašnji Tokvilov sekretar, smatra se jednim od očeva naučnog rasizma. Kada je Tokvil postao svestan Gobinoovih teorija o inherentnoj rasnoj nejednakosti, žestoko je reagovao, nazivajući ih „lažnim“ i „pogubnim“ – ali ga je ipak preporučio, iako „mlako“ (prema biografu Olivijeu Zuncu) književno nameštenje. Čini se da je ovo bila samo jedna od epizoda kada je Tokvilova liberalna savest bila primorana da se povinuje zahtevima na lojalnost njegovom aristokratskom poreklu.
Da li bi putovanja mogla pružiti nove uvide današnjim političkim teoretičarima – ako bi mogli da napuste seminarske slušaonice dovoljno dugo da odu u avanturu? Još 1986. godine, francuski filozof Žan Bodrijar je objavio knjigu zasnovanu na njegovim putovanjima po Americi, koristeći zapažanja iz Los Anđelesa, Njujorka i Zapadne pustinje za polu-zaprepašćena, polu-oduševljena razmišljanja o moralu i politici u rastrojenom, kibernetičkom postmodernom svetu. Možda tradicija posmatranja stranih kultura kao prilike za promišljanje šire stvarnosti o čoveku i njegovom vremenu nije sasvim mrtva – pa čak ni tradicija po kojoj Francuzi u Americi vide kuću ogledala globalne budućnosti.
Tekst: Nick Burns
Izvor: newstatesman.com
Prevod: Danilo Lučić