Zašto filmski negativci uvek piju mleko? Od Frankenštajna do Hansa Lande, mleko na ekranu otkriva poremećenu nevinost, pretvara svakodnevni napitak u sredstvo moći i signalizira prelomni trenutak u kome lik pokazuje svoju pravu prirodu.

Bilo da je reč o Aleksu Dilaržu iz Paklene pomorandže (1971), Hansu Landi iz Inglourious Basterds (2009), Houmlenderu iz The Boys (2019–) ili Antonu Čigurn iz No Country for Old Men (2007) – ne može se poreći da postoji nešto zlokobno u likovima koji na ekranu piju mleko.

Najskoriji lik koji se priključio ovom nizu jeste Viktor Frankenštajn, onako kako ga je zamislio Giljermo del Toro u novoj Netfliksovoj adaptaciji romana Meri Šeli iz 1818. godine.

Na prvi pogled, Del Torov Frankenštajn je zlostavljano dete koje se pretvorilo u uzbuđenog pronalazača. Međutim, njegova ambicija se veoma brzo pretvara u okrutnost onog trenutka kada ne uspe da prepozna inteligenciju u svom stvorenju – na isti način na koji njegov sopstveni otac nije uspeo da prepozna njegovu.

Pijući mleko, Frankenštajn signalizira da je istovremeno i zapostavljeno dete i odrasli čovek sposoban da isto takvo zapostavljanje nanese drugima.

Slika nevinosti

Kako je ranije tvrdio Metju Bomont, profesor engleske književnosti:

mleko je tečnost koja se, u simboličkom smislu, na prvi pogled vezuje za nevinost i čistotu.

Za Viktora, čiju obožavanu majku smrt odnosi na porođaju dok je on još dete, izbor mleka se može shvatiti kao želja da bude majčinski zbrinut. Ipak, njegov mlađi brat Vilijam, koji odrasta od rođenja bez majke, nikada se ne prikazuje kako pije mleko.

U jednoj sceni, Vilijam Frankenštajn, njegova verenica Elizabet i njen ujak sede s Viktorom za stolom. Njih troje piju crveno vino, dok Viktor srče svoje mleko i govori o planovima da iz smrti stvori život.

U ovom slučaju, trop „onaj koji pije mleko“ sugeriše publici da ne bi trebalo da veruje naizgled nevinoj osobi na ekranu.

Frankenštajn u Del Torovoj zamisli možda je najgora verzija tog lika koju sam ikada videla. On je očigledno lud, i u toj ludosti je okrutan, čak i kao dete. Zbog toga naše uobičajene veze između mleka i nevinosti postaju zamršene u susretu s njegovim karakterom.

I ja pijem mleko. Pa zašto mi se onda stomak okreće dok gledam Frankenštajna kako se naliva njime, dok ostali likovi pijuckaju vino?

Uživanjem do uništavanja

U svom eseju „Vino i mleko“ iz 1972. godine, francuski književni teoretičar Rolan Bart tvrdi da je mleko simbol snage.

Upoređujući mleko s vinom, koje Bart naziva „galvanskom supstancom“, on piše:

mleko je u suprotnosti s vatrom po molekularnom sastavu, po kremastoj i otud umirujućoj prirodi površine. Vino sakati, ono je hirurško, ono menja i porađa. Mleko je kozmetičko, ono vezuje, okrepljuje, oporavlja. Pored toga, njegova čistoća je povezana sa dečjom nevinošću, zalog snage, snaga koja se ne iscrpljuje i ne nječi, nego je mirna, bela, sjajna, sasvim jednaka realnom.[1]

Nisu svi likovi koji piju mleko zli. Uzmimo blesavog i simpatičnog Džoija Tribijanija iz Friendsa, koji tvrdi – i potom dokazuje – da može da popije galon mleka za manje od minuta.

Skoriji primer je miniserija Fellow Travelers (2023), u kojoj ljubavnik kaže liku koga igra Džonatan Bejli, Timu: „ćuti i pij mleko“, što on rado i čini. Mleko zaista ostaje simbol nevinosti kada ga vidimo u rukama takvih likova.

Međutim, rekla bih da, ako je mleko simbol nevinosti, onda onaj ko ga pije ne može sam biti nevin – ili bar ne može ostati nevin – jer se njegovo uživanje u toj supstanci (i simbolu) može tumačiti i kao njegovo uništavanje.

U ogromnoj većini slučajeva, kada se mleko pije na ekranu, pred nama se odigrava igra moći i kontrole. U filmu Babygirl (2025), na primer, lik Nikol Kidman dobija čašu mleka koju je za nju naručio mnogo mlađi, ali dominantni ljubavnik – kao test njene pokornosti.

Tu je i primer glumca Kristofa Volca, koji tumači možda najčuvenijeg mlekoljupca u istoriji filma – nacističkog „lovca na Jevreje“ Hansa Landu – u Tarantinovim Inglourious Basterds (2009).

U jednoj od početnih scena, Landa sedi za stolom Perijea Lapadita i, iako mu domaćin nudi vino, on traži čašu mleka. Nekoliko minuta kasnije, naređuje svojim ljudima da pogube gotovo celu jevrejsku porodicu koja se krije ispod poda.

U nedavnom intervjuu za Jutjub kanal Mythical Kitchen, Volca pitaju šta on misli da „čini negativca koji pije mleko tako jedinstveno zastrašujućim?“ On odgovara:

Ne gledam na te stvari na taj način… Razmišljam samo ovako: ovo je lik, i sada pijem čašu mleka, a taj razmak između to dvoje je ono što pregovaram. I to je sve.

Zvuči mi kao nešto što bi neki mlekoljubac rekao.

Tekst: Fiona Wilkes
Izvor: theconversation.com
Prevod: Danilo Lučić

Pročitajte i intervju sa Giljermom del Torom o njegovoj adaptaciji Frankeštajna, kao i listu od 10 činjenica o romanu Frankenštajn Meri Šeli.

[1] Rolan Bart, Mitologije, “Karpos” (prevod: Andrija Filipović), Loznica, 2013, str. 69.