Giljermo del Toro: Frankenštajn je zlikovac koji u sebi nosi čistotu Kada adaptirate roman, ljudi koji ga vole moraju da osete da je njegov duh prisutan, ali želite i da ih zadivite novom pričom, kaže režiser Giljermo del Toro o svom filmu "Frankenštajn".

Giljermo del Toro je još u detinjstvu bio opčinjen Frankenštajnom Meri Šeli. Priča o čoveku koji se igrao Boga i o njegovom složenom stvorenju (p)ostala je trajni uticaj na ovog filmskog stvaraoca.  Zaista, on je tokom najvećeg dela karijere otvoreno govorio o želji da roman prenese na film, a jezgro te želje može se nazreti u ostvarenjima kao što su Hronos, Blejd II, Grimizni vrh, Oblik vode i Pinokio. Sada se san koji je nastajao 30 godina najzad ostvaruje: del Torova operetska vizija Frankenštajna okupila je Oskara Ajzaka, Džejkoba Elordija i Miu Got oko tour de force bajke o ljudskoj potrebi da premaši granice mogućeg, kao i o tome šta je to što tera srce da zakuca i da se slomi.

Mora da je čudan osećaj kad govorite o tome kako ste snimili ovaj film, nakon što ste godinama pričali da ćete ga snimati.

Jeste to jako čudno. U filmu ima replika koju sam napisao za sebe i ona se obistinila: „Kad sam stigao na kraj sveta, horizonta više nije bilo, a dostignuće se učinilo neprirodnim“. A imao sam i najjači pospartalni period posle ovog filma. Nikad nisam doživeo ništa slično. To obično traje nedelju dana, a meni je trajalo skoro celu godinu. Moj dobar prijatelj Dejvid Kronenberg mi je pre mnogo godina rekao: „Moraš da se uplašiš dovoljno da opet postaneš mlad. Kada snimiš film za koji osećaš da se njime nešto zaključuje, uradi posle toga nešto sasvim drugačije“. I pokušavam to da uradim, ali još ne uspevam da se orijentišem. Sećam se kad sam pisao scenario za Grof Monte Kristo, pa sam pokušavao da zamislim kako bi, posle toliko godina provedenih u zatvoru, izgledala osveta. I pomislio sam: praznina. On bez te osvete ne bi mogao da razume svet. Tako se i ja osećam.

Što je, pretpostavljam, prilično bizarno reći ljudima.

Mislim, i uzbuđen sam, ali jedina stvar s kojom to mogu da uporedim – iako zvuči nepravedno – jeste trenutak kada vam neko u porodici umre. Kao da neko uzme kutlaču i zahvati parče kosmosa. Takav je to osećaj. Kada nekoga izgubite, a ne želite da obrišete njegov broj iz telefona. Osećaj je: kako da ovo zadržim i nikada ga ne pustim? Ironija je u tome što je iskustvo snimanja ovog filma bilo isto onoliko dobro, ako ne i bolje, nego što sam ikada zamišljao. Nema razočaranja. Mislim da upravo to doprinosi osećaju praznine.

Zanimljivo je što ste pomenuli Kronenberga, jer sam prvi put razgovarala sa njim pre nekoliko meseci, i pričali smo o tome čega se čovek liši kada snimi film, i o načinu na koji film ode u svet, pa nad njim pomalo izgubiš kontrolu. Zato što ljudi reaguju i preuzmu ga na neki svoj način. On je rekao: „Ne vredi brinuti oko toga, jer zapravo i nemaš kontrolu nad tim.“ Imam utisak da je za vas to ipak ličnije.

Do neke mere. Dejvid je rekao nešto jako lepo jednom kad sam ga intervjuisao: „Filmski stvaralac mora da ima dve kože – tanku za umetnost i debelu za promociju i sudbinu filma. Znate, ako publici ili kritičarima u tom trenutku vaš film ne bude po volji, naučio sam za sve ove godine da to nije kraj. Đavolja kičma prošla je skoro nezapaženo, a mnogima je, pa i meni samom, sada među omiljenima. Dakle, imate vremena. Postoji nešto što se zove druga šansa.

Istorija Frankenštajnovog stvorenja je istorija nerazumevanja ili pogrešnog predstavljanja. U filmu Džejmsa Vejla je stvorenje loše prošlo, a vaše Stvorenje je mnogo nežnije.

Mislim da je Boris Karlof uneo u njega dosta krhkosti, lepota je izvirala iz Karlofa i iz načina na koji ga je igrao. Čuvena anegdota kaže da je, u sceni u kojoj Stvorenje ubija Mariju kraj reke, Karlof bio užasnut i pokušavao je da pronađe način da opravda i umanji krivicu stvorenja. To je bio veliki kamen spoticanja između njega i Vejla. Frankenštajnova nevesta [Vejlov nastavak iz 1935. godine] mnogo je satiričnija, zajedljivija i vejlovskija, ali je Karlof uneo mnogo patosa u tu ulogu.

Vaši filmovi uvek pokazuju mnogo ljubavi prema čudovištima, naravno.

Da, moj način razmišljanja je evoluirao u tom smislu da sam nekada snimao basne u kojima su ljudi bili loši, a čudovišta dobra, nesposobna za bilo šta osim nevinosti. Ali od Oblika vode, kada stvorenje na kraju zaista ubije Majkla Šenona, pa do Aleje noćnih mora, gde je heroj zapravo zlikovac, i sada ovog filma, gde je heroj opet zlikovac… Znate, čudovište zaista ubije šest mornara i jednog lovca. I bezbroj vukova.

Nije savršen.

On nije krhko, malo, klonulo stvorenje. Pomislio sam: možemo li da se razumemo čak i kada činimo užasna dela? I možemo li u tome pronaći oproštaj? Da bih to postigao, prvu polovinu posvećujem Viktoru, a drugu polovinu filma Stvorenju, a trudim se da obe te celine protkam sa malo bajkovitih elemenata, uključujući i to da Stvorenje životinje uvode u svet oko njega.

On je kao Snežana sa svim tim njegovim prijateljima životinjama.

U svet ga uvode gavrani, koji su bili na bojnom polju među leševima. Zatim jelen, pa miš, pa vukovi. Skoro da mu govore: „Vidi, svet je ovakav kakav je. I divno i strašno mesto u isto vreme“. A onda Viktor, kome Stvorenje na kraju kaže: „Za tebe sam ja rugoba; za sebe sam ja jednostavno ja“.

Izgleda da vam se tokom filmske karijere Frankenštajn ispoljavao na razne načine: u Hronosu, u Mimikriji i, naravno, u Obliku vode. Čak i u Pinokiju. U Helboju takođe. Da li vam je to pomoglo ili odmoglo pri pravljenju Frankenštajna? To što ste stalno snimali deliće te priče?

Pa, kada adaptirate roman, ljudi koji ga vole moraju da osete da je njegov duh prisutan, ali u isto vreme želite da ih zadivite novom pričom. U prvih 10 minuta ljudi treba da kažu: „Ovo nije onaj Frankenštajn kakvog znam. Ostaću da vidim šta će biti“. To smo uradili sa Pinokijem tako što smo ga smestili u Musolinijevu Italiju. Mogao sam da vežbam sa Nomakom u Blejdu II, u susretu čudovišta i njegovog oca, gde on pita: „Zašto si me ovakvog stvorio? Zašto si me odbacio?“ Ali ovo je praroditelj, ovo je velika opera. Ovo je Pučinijeva verzija tih priča. Hteo sam da bude veličanstven, lep i spektakularan, ne samo po veličini i zamahu, već i u pokušaju da se Stvorenje interpretira onako kako to niko nije uradio. Džejkob unosi čistotu.

On je veličanstven. U vašoj verziji priče javlja se detinja priroda Stvorenja. Čak i onda kada nauči mnogo o svetu, zadržava tu nevinost i radoznalost.

Da. Znate, film je izgrađen kao krug. Počinje zorom iza kapetana, a završava se zorom pred Stvorenjem. Jedan stoji leđima okrenut suncu, drugi mu je okrenut licem. Taj krug se javlja u vizuelnim motivima filma. Krugovi su na prozorima, ogledalima, oknima… Idealno je da glumac koji igra Stvorenje može da ga vodi od bebe do odraslog čoveka, do potpuno formiranog ljudskog bića koje donosi nesebičnu odluku. Upravo to sam pronašao u Džejkobu.

Nevinost Stvorenja se, čini mi se, veoma odražava na Elizabet. To kako ga ona potpuno prihvata pri prvom susretu podseća me na to da mi, prema biološkom imperativu, zapravo nemamo mnogo urođenih strahova kao ljudska bića. Većina naših strahova je naučena i nasleđena iz iskustva i od društva. Mislite li da je detinja priroda u Elizabet i Stvorenju povezana sa tim što je ovo priča sa kojom ste se prvi put sreli i na nju reagovali kao dete?

Mislim da je Stvorenje iz Frankenštajna deci odmah privlačno zato što je džin i autsajder. Ne uklapa se u svet, baš kao što se ni vi ne uklapate u svet kad ste dete. Odmah vam se javi empatija i simpatija prema njemu. Ono što sam želeo bilo je da Elizabet odmah prepozna sebe. Mnogi ljudi i dalje ne mogu da dopuste da u ženstvenosti ima bilo kakve grotesknosti ili nesavršenosti, ali je u stvarnosti ona čudovišna. Elizabet je umorna od toga da se oseća čudno. Kada govori o leptiru, ona, naravno, govori o sebi: kakvo jadno stvorenje, bezvoljno, čudno i ujedno lepo. Mislim da takav sentiment mnogi od nas nose u mladosti, ali mnogi i pronađu srodne duše. Odjednom prepoznate sebe u tuđoj umetnosti. Ona vidi to stvorenje i kaže: „Ovo je čisto“. On nosi istu čistotu u svojoj srži kao i ona.

I ulogu ste pisali imajući Miu na umu.

Ono što je prelepo kod Mie… Sećam se da mi je Kejt Houli, naša kostimografkinja, pomalo zabrinuto rekla: „Moramo da nađemo nekoga da je nauči da se kreće u toj haljini kao osoba iz viktorijanskog doba, jer se oni nikada nisu kretali ovako“. A ja sam joj rekao: „Ne spominji joj to. Sviđa mi se to što se kreće kao obična osoba u toj haljini“.

A to je i bajka. U bajci možete sebi dopustiti određeni stepen nepreciznosti koju u istorijskoj drami ne možete, jer će ljudi reći: „Ne, to nije tačno“.

Da, zaista smo želeli da evociramo ideju o Londonu 1970-ih, sa novim boemima, šljokicama, dendijima… Nisam hteo da imate osećaj da gledate verziju Frankenštajna u stilu Merčant – Ajvorija, iako ih obožavam. Oskar unosi tu energiju Mika Džegera, Zigija Stardasta, on je superzvezda. Njega uvek vidim kao deo ansambla. To je je glumac koji, kada nosi ceo film, kao u U glavi Luina Dejvisa ili Frankenštajnu, to onda bude pravi blagoslov. Ali ova modernost je moderni Prometej. A postoje stotine i stotine i stotine interpretacija Frankenštajna, a ako uračunate i one gde je to bočna priča, ima ih još više, poput Blejd Ranera.

Piše; Hana Strong
Izvor: Little White Lies
Prevod: M. Jovandić