Od svih poslova koje je uvažena prevoditeljica Larisa Volohonski odbila, samo je jedan tekst fizički uklonjen iz njenog stana u ulici Vila Poarije u Parizu. “Nosite to nazad”, rekla je. “Oslobodite me njegovog prisustva.” Ukleta knjiga je bila Plava svinjska mast (1999) Vladimira Sorokina, nekima poznatog kao ruski de Sad, a odbojnost koju je Volohonska osetila bila je za očekivanje. Proći će dvadeset godina pre nego što drugi prevodilac, Maks Loton, priredi prevod osam Sorokinovih dela, neobjavljenih na Zapadu, uključujući Plavu svinjsku mast, u kojoj klon Hruščova sodomizuje klon Staljina. Što se tiče Sorokinove zločestosti, ruski građani mu ne praštaju mnogo više od Volohonske. Proputinova omladinska grupa bacila je kopije njegove knjige u ogromni lažni toalet podignut ispred Boljšoj teatra, a Sorokin je kasnije bio pod istragom zbog pornografije.
Stvar sa toaletom je bila na mestu, jer je Vladimir Sorokin opsednut sranjem. Njegov opus je za ljubitelje Kronenberga, uvrnute ljubitelje C i D horor produkcije, gonzo tvrdoglavce koji stidljivo drže kopije Golog ručka sa savijenim ušima ili bilo kog „ozbiljnog čitaoca“ koji zna ko je Gijota. Sam romanopisac, pobožni katolik, primetio je da se zbog protesta ispred Boljšoj teatra osetio kao da je uvučen u jednu od svojih priča. Zaista, u Sorokinovom romanu Norma, jednoj od njegovih direktnijih kritika sovjetske propagande, građani jedu izmet koji je izdala vlada a isporučen je u malim paketima; u kratkoj priči Nastja devojku pojede njena sopstvena porodica; u romanu Srce četvorice, prvom Lotonovom prevodu, četiri protagonista završavaju sabijeni u kockice i odbijaju se preko jezera od smrznutih ljudskih ostataka.
Da se poslužim Sorokinovom omiljenom književnom tehnikom, novim čitaocima bih opisao njegova brda kao sa Bošovih pejzaža, prošarana rekama sperme i izmeta, na čijim obalama ljudska i ne baš ljudska bića izvode svaku košmarnu varijaciju izopačenosti i truljenja.
vinjete se ugrađuju u kakofoniju glasova koji dokazuju Sorokinovu fascinaciju izrazima do te mere da jezik sam izražava potrebu za bilo kakvom konvencionalnom narativnom niti.
Vladimir Sorokin je diplomirao inženjering na Ruskom državnom univerzitetu za naftu i gas Gubkin 1977. Napustio je inženjerstvo, i umesto toga pekao zanat kao ilustrator na andergraund art sceni koja je pulsirala ispod sovjetske Moskve tokom 80-ih. Na Sorokina je posebno uticao pokret Sots Art – moskovska parafraza Endija Vorhola i pop arta – u kojem su ruski vizuelni umetnici doveli socrealističke forme i ambleme do apsurda. Sorokin u svom prvom romanu Red, napisanom u celosti u dijalogu, primenjuje ovu tehniku na književnost. Roman opisuje Sovjete a la Čekajući Godoa koji beskonačno čekaju na proizvod o kojem ništa ne znaju, a njihov govor se osipa u foneme i prazne stranice. Zabranjen u SSSR-u, Red je prvi put objavljen u Francuskoj 1985. godine, stavljajući Sorokina na dugačku listu ruskih disidenata sa kojima se Zapad prvo upoznao. Tek za vreme Gorbačovljeve “glasnosti” i “perestrojke”, Sorokinovi romani, zajedno sa drugim dugo zabranjenim disidentskim tekstovima – Arhipelag Gulag Aleksandra Solženjicina, Rekvijem Ane Ahmatove – smeli su da budu legalno objavljeni u Rusiji. Ali dok je Sorokin napisao bezbroj knjiga koje dekonstruišu sovjetsku retoriku i grubo se rugaju ruskim političarima, u njegovim romanima nećete pronaći glasnogovornika sa bocom votke koji potanko zalazi u ono o čemu autor polemiše. Zato što Sorokin pripada tradiciji političkog disidenta isto koliko i tradiciji formalnog šaljivdžije i književnog teroriste.
Maks Loton je opisao Sorokinov rad kao „šok tretman“ za rusku maštu koja se predugo marinirala u autoritarnoj ideologiji. Sada su Dalkey Archive Press and NZRB Classics navukli svoja zaštitna odela kako bi američkim čitaocima pružili osam tih Sorokinovih „tretmana“ koje je teško shvatiti isto koliko ih je i nemoguće razvrstati. Autora često nepažljivo trpaju skupa sa postmodernistima, maksimalistima, šok-džokerima —zapadnjački konkurenti bi bili Volman ili Pinčon, ili Miler ili Balard — ali ipak se on ne uklapa u tu konkretnu grupu Gospode Napasti, jer njegovi su romani takođe naoružani žanrom. Ledena trilogija i Dan opričnika, na primer, često se klasifikuju kao naučna fantastika. Ali dok je Ledena trilogija isključivo futuristička, Dan opričnika se odvija u okruženju koje je srednjovekovno. Knjiga prati podanika — opričnika, nazvanog po telesnoj gardi Ivana Groznog — koji godine 2028. siluje i pljačka u ime Rusije kojom vlada car. Ovo carstvo distopijske fantazije, koja se bavi ruskom državom koja nazaduje kroz vreme, prožima mnoga Sorokinova dela. On to naziva svojim „novim srednjim vekom“.
Telurija, koju je ovog leta objavio NIRB Classics (tekst je objavljen 2022. prim. prev.), još jedan je roman smešten u ovom materijalizovanom Mračnom dobu, što je postavka koja obuhvata najmanje pet njegovih knjiga i koju karakteriše opšti poliglosički kolaps, regresivne političke strukture, sajberpank tehnologija i alternativna znamenja kao što su Veliki ruski zid. Za razliku od Dana opričnika, koji se ograničava na Rusiju, Telurija se događa na međunarodnoj sceni, odvijajući se nakon što je Sveti rat između hrišćana i talibana razbio Evropu, Rusiju i Zapad u različite, ksenofobične feudove, sve naseljene čudnim, fentezi likovima: divovima koji se nazivaju „biguni“, sićušnim ljudima koji se nazivaju „mališići“ i hibridima ljudi i životinja poznatim kao „zoomorfi“. Jezička situacija je isto tako luda. Postoji ruski proletarijat, ruski puristi; mešavine francuskog, nemačkog i kazahstanskog; ruski jezik izmešan sa kineskim. “Na ruskom!” — uzvikuje rjazanski knez svome sabratu aristokrati. „A ne na postsovjetskom pidžinskom dijalektu našeg velikog jezika! Bilo nam je potrebno trideset godina da se vratimo izvoru. Ordo ab chao. Država je jezik“. Ono što je zajedničko svim ovim šarolikim sajber kulturama je zavisnost: prodorna, smerna žudnja za telurijum, narkotičnim metalom koji kod onih koji ga koriste izaziva hiper realistične vizije. Na telurijumskom tripu možete sresti bilo koga, živog ili mrtvog. Puni ste gordosti i samopouzdanja. Ali supstanca je retka i često fatalna. Može se „testirati“ samo uz pomoć specijalizovanog stolara koji zabija ekser napunjen drogom direktno u vaš mozak.
Telurijin formalni izum ukazuje na duboko sorokinovsku ideju da bilo koje književno ograničenje, konvencija ili pravilo može da stvori tlačiteljsku ideologiju.
Za razliku od, recimo, Srca četvorice – varvarske varijante sovjetskih arhetipova sa slikovitim scenama silovanja i zlostavljanja dece – Telurija je jedna od Sorokinovih nežnijih priča. Pa ipak, to nije roman kome se lako može prepričati radnja. Unutar pedeset nepovezanih poglavlja, nijedan govornik ili narativni tok se nikada ne pojavljuju dvaput; vinjete se ugrađuju u kakofoniju glasova koji dokazuju Sorokinovu fascinaciju izrazima do te mere da jezik sam izražava potrebu za bilo kakvom konvencionalnom narativnom niti. Pokušaji epistolarnosti, televizijski transkripti, poglavlje koje imitira Ginsbergov Krik („Video sam najgore umove moje generacije koje je Telurijum istrgnuo iz crnog ludila…“) i poglavlje napisano na staroslovenskom, koje je Loton pametno preveo na pseudo Stari engleski. Likovi obuhvataju princeze, kentaure, robote i filozofa sa psećim licem koji ždere strvinu sa bojnog polja. Ali najnezaboravniji pripovedač, za ovog čitaoca, mora biti odbegli penis – u žargonu romana, “transgenični falusni organizam” – koji se kotrlja niz holove zamka koji odjekuju, u pokušaju da pobegne iz harema princeze od Šlezvig-Holštajna , čiji su vaginalni sokovi podrobno opisani. Za ovo konkretno glavolomno poglavlje Loton je veoma prikladno našao inspiraciju u Selinovom Putovanju na kraj noći.
Sve ovo govori: Sorokin je smešan. Njegova fantazmagorična tapiserija vrvi od bizarnih libidinalnih energija koje ne ostavljaju ništa neoskvrnjenim, čak ni Platona, na kojeg je naleteo jedan srećnik na telurijumu:
Sa Platonom nije mogao da nađe zajednički jezik, već su se dugo mučno i bez reči ljubili…
Ovaj šizofrena uobrazilja nije bez smisla. Prvobitno objavljen 2013. godine, neposredno pre nego što je Putin anektirao Krim, Telurijin formalni izum ukazuje na duboko sorokinovsku ideju da bilo koje književno ograničenje, konvencija ili pravilo može da stvori tlačiteljsku ideologiju. Bilo bi nedovoljno nazvati roman samo postmodernim tekstom, ili samo naučnofantastičnim. Poput svog psolikog žderača strvina, Sorokin prebira po kosturima koji ukrašavaju jezivo bojno polje istorije njegove zemlje i baca ih u Telurijinu antiutopiju, gde se najpoželjniji tehnološki uređaj naziva, nezamislivo, „pametne pantalone“. Dijegetički prodor feudalne (čitaj: mongolske, romanovske) i generalno presovjetske energije u svet Telurije dovodi do toga da Sorokinova mitologija nije isključivo beg u fantastično. Mislim na naročito halucinogeno poglavlje u kojem se gej par (od kojih jedan ne može da prestane da uzvikuje „Strava!“) predozira teluriumom u svojevrsnom Staljinovom Diznilendu. Oni umiru u mermernoj kadi, sveže obrijane glave da bi se podvrgli operaciji unošenja narkotika, tela odevenih u odeću sa „delikatno izvezenim staljinističkim simbolima“. Izazovna slika, da, ali što se tiče toga šta to govori o komunizmu, nemam blage veze. Ovo je radikalna disidentska poza koju Sorokin zauzima. On se igra sa figurama i epohama, a istovremeno ne govori ništa koherentno o njima. Nije ni čudo što su Sovjeti bili prestravljeni! Šta to znači da klon Hruščova tuca klon Staljina? I zašto je Sorokin toliko fiksiran na sve iz srednjeg veka, uključujući Ivana Groznog i Gospodara prstenova? Hrišćanski ratnici u Teluriji osuđuju „Talibanskog Saurona”; a u intervjuima za IRL-a, Sorokin – vrhovni čarobnjak bukvalizovane metafore – spominje „zadah“ mračnog doba, „srednjovekovni miris“ koji mu nagriza nos u Putinovoj Rusiji.
Sorokin ne može direktno da se ruga Putinu, bez rizika od cenzure, ali uspeva.
Lav Tolstoj o prevaziđenosti države i antidotu za nasiljeSorokin je nenamerno dao odgovore na ova pitanja u nedavnom tekstu za Gardijan motivisan Putinovom invazijom na Ukrajinu. „U Rusiji je moć piramida“, izjavio je, slika koja će biti poznata svakome ko pročita njegovu ubedljivu gogoljevu pripovetku „Crvena piramida“, koju je takođe preveo Loton i objavio u Njujorkeru. Još jedan primer Sorokina koji niže meso na metaforu; priča prati dečaka koji saznaje istinu o Rusiji od bezličnog čoveka na železničkoj stanici. Na Crvenom trgu je crvena piramida, kaže misteriozni čovek, i emituje crvenu buku. U intervjuu za Gardijan Sorokin je govorio o inspiraciji za priče i prisećao se svoje mladosti u SSSR-u: „Iz tekstova u tim novinama zaista je dopirao izvesni urlik, iz te kolektivne staljinističke paranoje, urlik koji je sebi postavio jedan cilj — da slomi svaku individualnu ličnost i potčini je kolektivnoj volji“. Ova piramida koja urla, čini mi se, uopšte nije metafora za Sorokina, već materijalni orijentir njegovog šireg mističnog diskursa. U ovom članku, on navodi da je piramidu prvi izmislio Ivan Grozni u šesnaestom veku — a ne boljševici! — i da ona opstaje do dana današnjeg, a njena podla frekvencija sada proizilazi iz osmeha Vladimira Putina. Koji se, objašnjava Sorokin, vremenom izdeformisao srednjovekovnim energijama piramide na potpuno isti način na koji je Frodo, u kritičnom trenutku na Ukletoj planini, zakolutao očima i poludeo, i na kraju otrovan prstenom. Dok je invazija na Ukrajinu konačno učinila da se signal za uzbunu zbog piramide može čuti i u ostatku svetu, Vladimir Sorokin ga je sve vreme slušao kako cvili. Osmislio je Teluriju kao sajber-feudalnu mešavinu ne da bi se bavio bilo kakvim žanrovskim tropom, već zato što je crvena piramida rođena u mraku. Samo će potpuni raspad Ruske Države utišati njene urlike, kaže Sorokin. Tako je u Teluriji Rusija rasparčana na mnogo manjih crvenih piramida („PodMoskovlje“, „Sjedinjene Države Urala“, „Kraljevstvo Rjazanj“ itd.) čijim se crvenim kricima lakše može upravljati.
Da bi voleo Sorokina, čitalac mu se mora u potpunosti prepustiti, bez pomaganja i olakšica. I sam sam se lomio oko Telurije sve dok nisam zaboravio na svaki osećaj za pravac i pustio da jezik radi sa mnom šta hoće. Mnogi kritičari su promašili poentu kada su pisali za autorove uobrazilje da se „teško podnose“ (Sorokinova pošalica) ili se žalili na njegovu nemilosrdnu opscenost. Sorokin je u suštini duhovni pisac, čije antene hvataju ono što bi mnogi zapadni pisci možda odmah odbacili – ergo, harem falusa – ni na trenutak ne posumnjavši da moć jezika ima Janusov lik. On nije odan Rusiji, već je njegova odanost ruska. To je ono što je tako napadno kada čitate Teluriju; Maks Loton je kao rođen za Sorokina. Neprevodiva vulgarnost i neologizmi, slogani i idiomi izvučeni iz različitih epoha mučeničke ruske istorije, sve napisano u izobilju stilova koje je Loton nekom magijom uneo u sve, od akcionih sekvenci u stilu Makartija,
A roboti su stvarno blizu. Nesnosno sijaju na suncu.
preko akceleracione liturgije,
Po milosti Suverenog vrhovnog menadžera, ad majorem Glorije, KPSS i svih svetih, za sreću naroda samo voljom Gospodnjom, po nalogu svetskog imperijalizma, po zahtevu prosvećenog satanizma, paljenjem rusko-pravoslavnog patriotizma…
do drame u kojoj pesnik sa psećom glavom glođe ekser od teluriuma dok jede mozak.
ROMAN. Vi ste . . . m-m-m . . . provokator . . . vi ste . . . m-m-m . . . opasan neohegelijanac . . . ti . . . uf, kako je ukusno. . . au! (viče i prestaje da jede.)
Sorokin ne može direktno da se ruga Putinu, bez rizika od cenzure, ali uspeva. U monologu princa od Rjazanja skrivena je priča o postsovjetskom lideru koji sprovodi potragu za nacionalnom idejom. Putinova marioneta pada na „veliki, plemeniti i ispravni ruski jezik“ kao savršena ideološka mreža za zamku ruskog naroda. Kao protivotrov ovom lingvističkom zatvoru, Telurija oslobađa leksičku anarhiju. Vladimir Sorokin se zaklinje na vernost jeziku tako što ga potpuno poništava.
Tekst: Allison Bulrger
Izvor: wordswithoutborders.org
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o antirealizmu Sorokina i sukobu sa režimom koji mu je pomogao da postane pisac.