[alert type=”e.g. warning, danger, success, info”]Ovogodišnji laureat NIN-ove nagrade Dejan Atanacković je ovo priznanje dobio za svoj prvi roman, što nije česta pojava u istoriji ove nagrade. Stoga, pitali smo smo dvojicu ninovaca iz relativno skorašnjeg perioda srpske književnosti, koji su takođe bili debitanti kada su nagrađeni najprestižnijom domaćom književnom nagradom, šta o njoj misle danas, kako je na njih uticala i šta misle o ovogodišnjoj odluci žirija. Vladirmi Arsenijević je ovo priznanje dobio 1994. za roman “U potpalublju”, a Goran Gocić 2013. za “Tai”.[/alert]
– Kakvi su vaši utisci povodom ovogodišnjeg izbora romana koji su bili u užim krugovima, kao i o dobitniku nagrade Luzitaniji?
Vladimir Arsenijević: Ne mogu da kažem da sam baš u detalje pratio čitav tok ovogodišnjeg izbora za NIN-ovu nagradu ali ono što sam primetio jeste da se, pored ogromne produkcije romana, u širem krugu našao jedan broj novih autora i svežih, interesantnih poput Bojana Krivokapića, Dragoslave Barzut ili Bojana Marjanovića. Što je svakako dobro za nagradu poput NIN-ove koja bi morala uvek iznova da neprestano radi na osvežavanju i redefiniciji sebe same. Jednako tako i pobeda jednog debitantskog dela autora koji ne dolazi iz tzv. “književnih krugova” takođe daje dodatnih razloga za uverenje da je NIN-ova nagrada i dalje, uz sve probleme kao i polemike i diskusije koje se u javnosti iz godine u godinu oko nje stvaraju, nešto na šta i u budućnosti valja računati.
Goran Gocić: U Srbiji je svako stručan ne samo za fudbal, geostrategiju i gubljenje vremena, već za sve oblasti. Izbor za Ninovu nagradu, međutim, može da komentariše samo uzak krug specijalista koji pažljivo prati produkciju iz godine u godinu. Znam da većini sunarodnika činjenica da nisu čitali neku knjigu nije prepreka da je kude, hvale, ocenjuju, rangiraju. Ali samo onaj ko pročitao većinu od 150–200 romana, koliko se godišnje u nas objavi, ima uvid.
Nisam još čitao Luzitaniju, ali sam radoznao. Pročitao sam komentare članova Ninovog žirija i nisam saznao ništa o prošlogodišnjim naslovima. Zašto su romani ispovedni? Zašto je malo pisaca levičara? Zašto se romani ne objavljuju leti? To je bio nivo argumentacije. Ako tako govore eksperti za književnost, šta onda očekivati od laika nego da psuju, kunu i odgovorno tvrde da je DB umešala prste.
– Šta za vas znači institucija nagrade, a naročito nacionalne nagrade kakva je NIN?
V.A: Nagrade postoje i postojaće i to je sve. Lepo je dobijati ih, ali život je veoma moguć i bez njih. Mislim da negativan stav o nagradama govori u prilog pretpostavci da ih neko ko ih tako energično odbija zapravo potajno priželjkuje. Moj je stav prema nagradama, s druge strane, u potpunosti ambivalentan. Bio sam zahvalan kad sam kao početnik dobio NIN-ovu nagradu, jer sam mogao da procenim moć koju ona ima, naročito za mene kao pisca koji je tad bio praktično anoniman, i da je iskoristim za sebe. Naravno tada su okolnosti ipak bile značajno drugačije nego danas ma šta da o tome tvrdile sve naše žalosne sove i to je takođe uticalo na odjek koji je ta dodela u tom trenutku imala. Ja sam do danas njen najmlađi dobitnik, ali, na svu sreću, više nisam i jedini debitant koji ju je dobio. Na izvestan način, energija koja je stvorena tada, pre pune 23 godine, traje do danas.
G.G: Pisac može da izigrava budalu i tako stiče publicitet. To je legitimno, ali nije elegantno, pa se malo kolega odlučuje na takav korak. Ili može da se „bavi“ politikom, što je možda najbrža prečica do publiciteta; mediji vole komentare tekućih zbivanja. Pisac može da se eksponira i u revijalnim televizijskim emisijama ili hvali sam sebe na društvenim mrežama, ali ta masa neplaćenog rada ga pre ili kasnije delegira među pajace. Kritičar ili izdavač mogu da reklamiraju pisca i to naoko deluje kao gospodsko rešenje, ali publika je razvila imunitet i podozriva je čak i kad su u pitanju dobronamerne preporuke. Kad se sve sabere, nagrade su praktično jedini dostojanstven način da se skrene pažnja na knjigu.
– Kako je na vas uticala pažnja javnosti i slava koja se stiče dobijanjem ovakvog priznanja?
V.A: Naravno da sve to mora da počne i da opterećuje nakon izvesnog vremena. Na mene se, čini se zauvek, prilepio taj epitet “najmlađeg dobitnika” i ne odlazi nikuda. Neki ljudi, koji književnost prate od nagrade do nagrade, čak i ne znaju da sam napisao bilo šta drugo izuzev romana “U potpalublju”. Uprkos čestom mišljenju, nisam ljubitelj žirija i ne dobijam nagrade, ali to ne umanjuje moju želju za pisanjem. Možda čak naprotiv. NIN-ova nagrada je, pored toliko toga dobrog – a roman “U potpalublju” je pune dve godine bio na samom vrhu liste najprodavanijih naslova u Srbiji, predstava po motivima iz knjige osvojila je Sterijinu nagradu, a sama knjiga je prevedena sad već na više od dvadeset jezika – stvorila i popriličan pritisak i zaista je trebalo proći kroz pakao svih obaveza i kroz drugi pakao izrazite i naglo stečene samosvesti pa onda sesti i raditi na rukopisu druge knjige. To nije bilo lako i zato sam roman “Anđela”, originalno objavljen 1997. godine, ponovo napisao i objavio prošle godine pod delimično izmenjenim naslovom, “Ti i ja, Anđela”.
G.G: Pažnju medija je teško svesti na zdravu meru: ili ste Novak koji ne može da sedne u kafić a da se oko njega ne okupi armija, ili vas niko ne zarezuje. Ali ako vam neko od Ninovih laureata – s izuzetkom Kiša i Milisava Savića – kaže da ne mari za tu nagradu, taj laže. Ako vam prozaista koji je nije dobio kaže da je ne priželjkuje, ni taj nije iskren. Zavisim od milosti publike i imponuje mi svaki kompliment, a kamoli najviša nagrada u kategoriji, ugled koji nosi, plaćena turneja po regionu i minimum 10 000 prodatih knjiga.
Related
Šta čitaju oni koji pišu: Vladimir Arsenijević– Da li mislite da se nešto značajno promenilo u tradiciji i prirodi ove nagrade od kada ste je vi dobili, i ako da, na koji način?
V.A: Mislim da nije. To je nagrada koja diše i leluja u zavisnosti od književne produkcije, političkog trenutka i sastava žirija. Takva je, šta ćemo.
G.G: Kriterijumi se neprimetno menjaju sa svakim novim žirijem. To sam osetio na svojoj koži: moj prvi roman je osvojio tri visoke nagrade i inicirao mini-kult, a drugi, srodan u stilu i blizak u kvalitetu, malo je ko primetio i neće dobiti ni diplomu mesne zajednice. Ekstremi koje izaziva moje pisanje me donekle i zabavljaju. Uspeh čini da vas jedni neumereno hvale, želeći da vaš uspeh podele, dok vas drugi iz istog razloga potcenjuju i vređaju, trudeći se da vam taj uspeh ospore. Ova druga polovina je po prirodi stvari agresivnija.
– Šta biste poručili Dejanu Atanackoviću?
V.A: Ne znam imam li pravo da mu poručujem bilo šta. Upravo čitam Luzitaniju i divim se bogatstvu njegove imaginacije kao i njegovoj književnoj veštini. Siguran sam da je nagrada ovog puta otišla u prave ruke. A to što je čovek debitant, ne znači ništa pošto, za razliku od mene kada sam je dobio, barem nije klinac.
G.G: Čestitao bih Atanackoviću. Samo hrabro, Dejane, Ninova nagrada Vam je kao venčanje: ono najbolje će brzo proći.
Pitanja: Danilo Lučić
Foto: Vladimir Arsenijević – alchetron.com / Goran Gocić – Stefana Savić, preuzeto sa prosefest.rs