Vislava Šimborska: Kako da počnete da pišete (i kada da prestanete) Budući jedina žena u redakciji časopisa “Književni život”, Vislava Šimborska je duhovito i anonimno godinama odgovarala na pisma čitatelja i čitateljki

Nobelovka Vislava Šimborska (1923 – 2012) godinama je u rubrici “Književno poštansko sanduče” odgovarala na pisma čitalaca i čitateljki “Književnog života”. Jedna od najznačajnijih poljskih i evropskih pesnikinja 20. veka je te duhovite odgovore pisala anonimno, zaklanjajući se prvim licem množine, pošto je bila jedina žena u redakciji poznatog književnog časopisa. Izbor tih tekstova objavljen je nedavno u knjizi prevedenoj na engleski pod naslovom Kako da počnete da pišete (i kada da prestanete): Saveti piscima. Nekoliko odgovora Šimborske objavio je magazin “Lithab”, odakle ih ovde prenosimo.

***

Valdemaru iz Krakova

Naravno da možete iznenada da počnete da pišete posle četrdesete. To čak nije ni posebno kasno, s tim što za počinjanje u zrelom dobu važe drugačija pravila. Uspeh mladalačkih debija umnogome počiva na svežini mašte i još nesputanom pogledu na svet. Preovlađuju impresije, a ne refleksivnost; spontane opservacije su tu umesto uvida izvučenih iz teškom mukom izvojevanog shvatanja sveta. Sa druge strane, od kasnijeg debija očekujemo dodatne vrline: dobar deo ljudskog iskustva i – onda kada se ne radi o memoarima zasnovanim na činjenicama – pažljivo izgrađen književni ukus. Ukratko, osoba od četrdeset godina ne bi trebalo da piše kao da joj je sedamnaest, jer onda ni doba niti darovi uma neće doći do punog izražaja.

Za U. T. iz Krakova

Mladi muzičar pohađa konzervatorijum, mladi umetnik studira na akademiji, ali mladi pisac nema kuda da ode. Vi na to gledate kao na nepravdu. A nije tako. Škole za muzičare i slikare nude, prvo i pre svega, tehnička znanja kakva biste sami teško mogli da steknete za relativno kratko vreme. Šta bi to pisac trebalo da uči na svom institutu? Bilo koja obična škola je sve što je potrebno da bi povlačio olovku po papiru. U književnosti nema tehničkih tajni, barem ne takvih kakve ne bi mogao da savlada daroviti amater (pošto nema te diplome koja će pomoći netalentovanima). Pisanje je od svih umetničkih poziva najmanje profesionalno. Možete da prionete na pisanje sa dvadeset ili sedamdeset. Možete biti profesor ili autodidakta. Možete da nemate ni diplomu srednje škole (poput Tomasa Mana) ili da steknete počasne doktorate na više univerziteta (opet poput Mana). Put na Parnas otvoren je za sve. Makar principijelno, pošto geni tu imaju poslednju reč.

Za Eug. L. iz Inovroclava

Opet ta stara žalopojka o “mladosti”. Ovaj put bi trebalo da oprostimo autoru jer on još nije bio nigde, nije iskusio ništa vredno spomena, niti je pročitao sve što je trebalo. Takva priznanja otkrivaju uverenje (adolescentsko, stoga pomalo pojednostavljeno) da samo spoljašnje okolnosti stvaraju pisca. Da su njegovi kreativni kvaliteti derivat kvantiteta njegovih životnih avantura. A pisac se, zapravo, razvija iznutra, svojim srcem i umom: kroz urođenu (podvlačimo, urođenu) sklonost ka promišljanju, akutnu osetljivost na male stvari, začuđenost pred onim što drugi smatraju običnim. Putovanja u inostranstvo? Iskreno se nadamo da ćete putovati, ona se ponekad pokažu zgodnim. Ali pre nego što se zaputite na Kapri, predlažemo vam izlet do Volke. Ako se odatle vratite bez ičega o čemu biste mogli da pišete, onda nema tih Plavih pećina koje vas mogu spasiti.

Za Tede. iz Helma

Naravno, pravom talentu potrebni su saveti i smernice, posebno u početku. Ali te lekcije bi trebalo da dođu lako, skoro pa slučajno. Pravi osećaj za nešto estetski bolje ili gore, ono što je manje ili više važno, ono šta je uspelo ili neuspelo i zašto – to  jednostavno nije stvar načitanosti i upućenosti u različite “izme”. To je, pre svega, instinkt. Slobodni smo da to kažemo posle godina i godina zapažanja. Poneki komentar o bledoj metefori može da pomogne pesniku početniku da ne ponovi istu grešku. A nekom drugom neće pomoći ni da mu se priča letnji dan do podne. Isti taj instinkt će početnika privući onima koji znaju više od njega, prednjače iskustvom, osećajem i kulturom. Takvi ljudi mogu se naći gde god da ih potražite. Ne tražimo od vas da napustite vaše sadašnje prijatelje, nego jednostavno sumnjamo da su vam oni dovoljni. Iz vašeg pisma razabiramo da vam je srce možda puno, ali vam je glava još voljna da grabi.


Elžibeti iz Varšave

“Kako da naučim o poljskoj književnosti, posebno poeziji?” Ako nemate diplomu gimnazije, onda bi trebalo da izučite bar obavezan nastavni program iz književnosti i istorije. Uzimajte književne časopise. Posećujte književne večeri. Pratite tribine. Potražite prijatelje koji čitaju mnogo i raznovrsno. To je prilično prijatan način učenja, iako ne nudi rezultate odmah. Takav je život. Kratak, ali svaki detalj zahteva vreme.

Pročitajte i tekst o tome šta je Vislava Šimborska smatrala da čitanje čini za ljudsku dušu.
Priredio i preveo sa engleskog: Matija Jovandić
Izvor: lithab.com

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: