Violen Uisman: Moji roditelji bili su izuzetni pripovedači Violen Uisman govori o tome kako je prenela iskustvo iz stvarnog života sa majkom u svoje delo, kao i o knjigama koje su joj omogućile da dovede u pitanje identitet žene.

Šta vas je prvo inspirisalo da napišete Kraljicu u bekstvu?[1]

Roman je, kako i sam naslov nagoveštava, o majci ili, tačnije, o mojoj pravoj majci. Kao njeno dete sam se trudila da shvatim njeno mentalno oboljenje, njeno nasilje, njenu neukrotivu ljubav. Kao spisateljica sam želela da prekomponujem složena i nestalna osećanja koja sam i dalje nosila u sećanju. Kroz fikciju sam htela da vratim majčino mesto u svetu u kom se ona neprekidno osećala neprilagođeno. Oduvek sam želela da napišem knjigu o svojoj majci, ali sam tek kada sam i sama postala majka uspela u tome, odnosno shvatila kako to da uradim.

Uloga majke u društvu postavljena je tako da se podrazumeva da ona neograničeno, bezuslovno voli i brine o drugima, čak i onda kada je u tome onemogućena, bilo iz psiholoških ili političkih razloga. „Majke uvek podbace“, mudro je primetila Džeklin Rouz. Ali njihov neuspeh bi trebalo prihvatiti kao datost pošto se majkama nameću previsoki ili nedostižni standardi.

U književnosti sam našla načina da istražim složenost ovih pitanja iz dva perspektive: iz ugla deteta i iz ugla majke. Htela sam da ponovo prikažem svoju majku, onako kako sam je videla kroz našu filijalnu vezu, ali i onako kako je vidim sada, kao odrasla osoba.

Dokle vam sežu najranija sećanja na čitanje?

Nemam živopisnih sećanja na čitanje iz ranog detinjstva. Roditelji mi nikada nisu čitali, ali su oboje bili izuzetni pripovedači. Majka je sestri i meni izmišljala priče za laku noć, složene pripovesti koje su mogle da traju danima. Ali uglavnom su naši roditelji pokazivali izvanredan dar za solilokvijume. Retko su im bili potrebni podsticaji da nastave, njihovi monolozi su jednostavno mogli da traju satima. I, začudo, moje najranije sećanje na čitanje vezano je upravo za taj glas, za njihov glas. Sećam se da sam čitanje, ili knjige, otkrivala kao mesto gde možeš da nađeš na takav glas koji priča priču, bez ikakvog podsticaja.

Koji autori su najviše uticali na vaše delo?

Naslov mog romana na francuskom [Fugitive parce que reine] pozajmljen je iz jedne rečenice Marsela Prusta. Prustov pristup romanu kao načinu da se opišu tajanstva uma i nepredvidivosti srca, kao način da se uhvati vreme, bio je od ogromne pomoći.

Margerit Diras sam čitala u kasnom tinejdžerskom uzrastu, i njene sirove, ogoljene rečenice – sasvim suprotne Prustovom raskošnom stilu – ispunile su me osećajem mogućnosti. Ona je bila spisateljica koja me navela da poželim da pišem, i učinila je da osetim da to možda i mogu.

U novije vreme je američki romanopisac i pesnik Ben Lerner sasvim jako uticao na moj rad. Njegova definicija fikcije kao forme kroz koju se organizuje stvarnost poslužila mi je kao važan primer onoga što sam se nadala da ću ostvariti. U njegovim romanima se osećam kao kod kuće, što mi pomaže da shvatim kako da sastavim svoje.

Recite nam koja knjiga vam je promenila život.

Kao tinejdžerka sam pročitala biografiju francuske vajarke Kamil Klodel. Klodelova je bila čuvena po tome što je bila ljubavnica Ogista Rodena, što je mentalno obolela i umrla je u duševnoj bolnici za vreme Drugog svetskog rata. Moja majka se jako poistovećivala sa njom. Mora da sam slučajno naletela na knjigu u jednoj nezavisnoj knjižari kod nas u kraju. Ne sećam se da ju je iko preporučio, a i nije to baš bilo štivo za tinejdžere. (Nedavno sam je ponovo pročitala: provokativna je!) Knjigu je napisala žena, govorila je o ženi, a i sam naslov je: Žena. Možda ta knjiga i nema književnih vrednosti, u nekom estetskom smislu, kakve imaju mnoge druge za koje bih rekla da menjaju život, ali me je baš ona osvestila u pogledu mog pola i pitanja ženskog identiteta, tako da mi je zauvek promenila pogled na sebe i na svet.

Koji je najbolji savet za pisanje koji ste ikada dobili?

Margerit Diras je pred kraj života objavila knjigu Pisanje, u kojoj opisuje svoj zanat. Nije to priručnik u smislu “kako pisati”, pre je niz refleksija o tome kako ona piše. U toj knjizi kaže da pisati znači prihvatiti tamu, zagrliti nepoznato; prihvatiti sumnju. To me užasno zastrašuje, a istovremeno me i osnažuje.

Koju knjigu niste završili?

Mnogo je knjiga koje nikada nisam završila. Među njima je Elizabet Kostelo Dž. M. Kucija. Pročitala sam je skoro celu u jednom dahu tokom božićnih praznika, u krugu porodice. Biće da su me pozvali da pomognem oko večere baš par stranica pre kraja; nikad je više nisam uzela u ruke. Ne mogu da objasnim zašto, ali sam se vezala za pomisao na to ostavim knjigu nedovršenom. Smatram da je ideja nedovršenosti bogat i moćan koncept i u umetnosti; volim način na koji isijava beskrajne mogućnosti.

Izvor: thebookerprizes
Preveo: M. Jovandić

[1] Knjiga, u francuskom originalu pod naslovom Fugitive parce que reine, na engleskom je, u prevodu Lesli Kami, objavljena kao The Book of Mother (Knjiga o majci); kod nas je, u prevodu Ljubice Đurić sa francuskog, objavljena pod naslovom Kraljica u bekstvu u izdanju beogradskog Kontrasta 2024. godine (prim. red)