Vinaver, Popa i Pavlović o Momčilu Nastasijeviću Naši veliki književni stvaraoci Stanislav Vinaver, Vasko Popa i Miodrag Pavlović su u ova tri kratka teksta esejističke forme o Nastasijeviću dali svoje sažete, inspirativne poglede na domete i kvalitete njegove poezije.

Stanislav Vinaver

On je bio svetac srpskoga jezika i srpskoga književnoga izraza. U traganju za izrazom potreban je podvig celokupnoga bića. Potrebna je neka vrsta samerljivosti svih mnogobrojnih nervnih trzaja. Potrebno je čuti kako se stvari zglobljavaju. Potrebno je saglasiti se sa naglaskom koji je iskrsao – čim se nasluti, jer je posle dockan. Naša su čula neizmerno tanana. U običnom životu mi ističemo samo nekoliko čulnih doživljaja. Umetnost nije na visini čula. Koliko čulnih doživljaja ima! Koliko ih je iščezlo i bez imena! Pa tek prelepa veza i saglasnost između jedne zatalasane oblasti i drugog okružja, koje je talas primilo! Mali i veliki istorijski i vremenski stilovi uproste slutnju i svedu njen značaj. Ali svetac, podvižnik, mučenik i tragač, koji tek ide da osvoji i omogući stil, sav je naježen od čekanja, od saznanja, od čulnog podrhtavanja. Uz to dolazi i doživljaj jezika, koji se na mahove poklapa sa čulnim podatkom, na mahove razmimoilazi. I sama neizražljivost postaje putokaz.

Dokle tobožnji realisti stenografski ređaju slučajne okorele obrate kao da oni stvarno nešto znače, jer su izrečeni baš tim redom, Nastasijević vidi u izrazu dublju suštinu, koju treba dokučiti kao konačni blagoslov. On oseća uvek odgovornost dozivača. Dozivač pak Nastasijević ima pored osećaja velike odgovornosti i strpeljivu vedrinu matematičara, koji se smeši na ljusku i ljušturu kada ova bunca, da je zarobila živu formulu što u njoj peva. Njegov izraz mora da iznađe što je najnesvodljivije čoveku i događaju što ih čak nadmašava značajem i slutnjom. Nastasijević je znao gde se roji i iskri prava stvarnost. U njegovoj rečenici najviše je ozarene stvarnosti čija je svaka čestica dovoljna da pruži smisla i svesti tamnom i gluhom vapaju vekova, koji nisu našli oblik i lutaju prokleti, dok se ne ovaplote.

Nastasijević, do kraja pesnik i do kraja vidioc, sluti da su svugde na redu i u toku sile tajne i tajanstvene, i da one kreću vasionu i čoveka. Ponekada ih je nalazio u najobičnijoj narodnoj mudrosti, prezrenim i olako odbačenim sujeverjima. A ponekad i u dubinama samoga jezika koji se otkriva u retke časove pravim pesnicima, kao i srce kosmosa.

Velika se zloupotreba čini sa pojmom i sila javnih i sila tajnih. Mesto sila vidljivih pod čijim bi uticajem svet bio pomeran i nošen dobijamo sile romantične, unapred pretpostavljene, kao početna hipoteza u koju se ne sumnja. A koliko je u njima tek etičkoga kalupa! Mi vidimo sve kao posledicu njihova rada, mi doživljavamo njihov rad – ali gde su one? Zloupotreba se još više čini sa silama tajnim. Njih pojedini pisci zamišljaju kao još većma proste i još banalnije direktne, neiscelno određene i gotovo računski vidljive. Koliko li je zloupotrebe sa uprošćenim moralnim silama koje bi imale samo da dovrše ono što grube materijalne sile ne mogoše do kraja izvesti. Takve bi „tajne“ sile bile samo jedan korektiv sila javnih, njihova poslušna i nemušta dopuna.

Veliki duhovni napor Nastasijevića bio je: da dovede u sklad u svome biću slutnju koja nije od ovoga sveta sa saznanjem koje je potpuno razložno. Osećajući odgovornost i za naslućeno, a kamoli za izraženo i doslućeno – on nije mislio da je oslobođenje od tobožnjih materijalnih sila u tome što ćemo ih se odreći, prigrlivši ma koje prosto tumačenje koje ih ne priznaje. Ništa nije lakše nego odbaciti bilo san, bilo javu. Ništa nije lakše nego lebdeti i privolevati se jednome od dva carstva. Pravo zrelo rešenje jeste tražiti njihov sklad, i kako se pomeraju suštine – jedna prema drugoj. I videti u koliko je to isto, ili je ostvaren neki interval, neki zev, neki razmak: kao neophodni predah i jaz između stvari. Kako lako realisti odbacuju najprisnije iskustvo duše i treperenja iz kojih smo sazidani i satkani, a u ime uprošćene i ukalupljene stvarnosti! A kako opet olaki sanjari otklanjaju teške i nelagodne uzruje svakidašnjeg života, pa tavore neodgovorno i neodređeno, bez mere i kroja i sklada!

Nastasijević je u naslućenoj istini duha tražio i istinu svakidašnjice. Utvrđivao je da li su istovetne. On je mnogo učio, mnogo čitao, mislio i eksperimentisao. On je snevao svoju javu, on je kontrolisao svoj san. A ono što je u tolikom kolebanju i podudaranju napisao ostaje sigurna i izborena mera našeg jezika i doživljaja i kao naša zaskočena stvarnost. Ovom stvarnošću merićemo naše stvari kada se budu pojavljivale, da vidimo u koliko jesu, a u koliko nisu, jer je osnova i vrhovni smisao umetničkog stvaranja: da se otme svest o punoj egzistenciji.

1938.

Vasko Popa

I

Gledam njegova pesnička znamenja: vidim visoko u vazduhu, nad krovovima poleglim po utrini, lobanju od cveća, od đurđevaka, ljiljana, dafina. S potiljka je obasjavaju zraci sunca koje je već zašlo ili se još nije rodilo, i očne duplje su joj pune zlatne svetlosti. Oko cvetne lobanje obleće krilata frula.

II

Iskopao je frulu koja je od stoletnog ćutanja u zemlji procvetala. Nad zemljom, u njegovim rukama, frula se pokazala krilatom: nije joj, izgleda, bila daleka tajna kojoj je težio. Spalio je tamu svoga mesa, pošao je putem probuđenog čarobnog poja i uz put se s njim, u bolu i vidovitosti, poistovetio. Gde bi mu se ukazao radosni kraj puta, video bi da mu je tu tek bolni početak. Video je: tajni se možeš predati, ne možeš je otkriti, možeš postati njen deo, ne možeš je saznati.

Pratile su ga njegove slike, slutnje, reči, dokle je koja mogla. Malo je živih slika izišlo iz predela koji se ne mogu okom pregaziti, malo se slutnji vratilo iz daljina koje se ne mogu stopalom dodirnuti, malo je reči izronilo iz dubina koje se ne mogu iskazati. Jedino ono što je preživelo uveo je u pesmu, da je gradi i da joj građa bude. I samog je sebe živog u njene temelje uzidao.

Obreo se sa svojom pesmom u jednom opakom i naopakom svetu. Osetio mu je sve ljute obruče, obišao mu sve oslepele vidokrugove, uhvatio se u sva njegova kola, tamnovilajetska kola naopaka. Kapija sopstvene tuge bila je tu jedini izlaz, propast jedini spas.

Usred te strahote, usred te gluhote, ućutkao je svoje reči: odvikao ih da govore o drugim rečima. Navikao ih da dejstvuju: vratio im je moć preobražavanja života koju su imale na dan svoga rođenja. Dejstvovao je i čarodejstvovao svojim stihovima. Svojom neobjašnjivom pesničkom smernošću pretvarao je pad u uzlet, bol u svetlost, nestajanje u nastajanje.

Istakao je svoju pesmu svu od dobrote koju, kao svilu iz predanja, nijedan mač ne seče. Pevao je u tom tamnom svetu, ali mu je pesma nemilosrdne lepote i pomalo setna sjaja odjekivala i izvan njegovih zidina, negde pre njegovog početka i posle njegovog kraja.

III

Propevao je jezikom vekova naših koji nisu došli do reči. Umio se na vilinskim izvorima narodnog pesništva, ogledao se u nebeskim i podzemnim vodama književnosti naše starostavne i usmenog, umotvornog govora narodnog. I drevnosti, živoj sahranjenoj, i poniženoj savremenosti obraćao se, da bi mu se objavile čini iskonskog i večitog jezika mladosti. Te čudotvorne snage što još leže u bezdanu našeg samozaborava preselio je iz davnina u buduća vremena. U tekućim vremenima im, izgleda, nije bilo mesto.

Preporođenim slovom letopisaca i zemlodelaca obdelavao je uklete parloge na koje se odavno niko nije usudio da stupi. Sricao je svoju tek stvorenu životodavnu azbuku i imenovao sudnje plodove koji su mu se pod rukom rađali: nage su to reči za nagu dušu.

Svaka je njegova pesma ikona našeg devičanskog maternjeg jezika. Njoj se ne može prići samo očima. Muti se pogled od njenog strogog, zelenog zlata. Usne se same pomiču i, kao opčarane, izgovaraju stih po stih. I jedino se tako, živim glasom u kome se još jednom otelotvorio mađijski poj, ulazi u njegovu pesmu.

Bio je to veliki pesnik naš. Veliki svetski pesnik našeg jezika. Ime mu je svemoguća smernost. Ime mu je pesma svetlozarnog bola, pesma preobraženog čovekovog postojanja. Javio se u zavičaju srpskog pesništva sam (gotovo bi se reklo isuviše sam), da uradi koliko ceo jedan vek, jedan propušteni vek. Prekasno se javio, prerano je otišao.

1968.

Miodrag Pavlović

Momčilo Nastasijević je pesnik koji se pojavio, razvio i umro u razdoblju između dva rata.
Podsećanje na taj period malo nam pomaže da odredimo njegov umetnički profil; on je nesvodljiv na njegova osnovna idejna kretanja, štaviše uopšte teško svediv na primere kako svetske poezije, ranije i kasnije. Čak su i iz drugi balkanski istovremenici lakši za poređenje sa jednovremenim ili prethodnim pokretima u evropskoj poeziji nego Nastasijević. S druge strane, on veoma mnogo znači za razumevanje i raščlanjavanje tog perioda u kome se uobličio, no čiji pečat nije poneo. Period naše poezije između dva rata nije bogat velikim pesnicima i, po našem mišljenju, osim Nastasijevića tu nema stvarno velikog pesnika. Ali taj period je bogatiji od svih prethodnih brojnošću pesničkih struja koje se u njemu mogu izdvojiti. U tom razdoblju od dvadeset godina nastala su bogata razuđivanja, mešanja uticaja, preskakanja i prestizanja, vraćanja unazad, ukrštanja i razdvajanja, diverzifikacije velikih raspona. Dok su raniji pokretački antagonizmi u istoriji naše poezije bili po pravilu dvojni, između dva rata oni su postali mnogobrojni, usitnjeni, rasparčani, promiskuitetni. Srećemo u tom periodu i opadanje pismenosti i poštovanja za pesničku reč, i krupan korak u razvitku kulturne svesti i kulturne upućenosti – novi val primitivizma, i domete visoke umetničke utančanosti. Sam pojam „modernog“ raščlanjava se i po generacijama i po ličnostima. Tu je modernizam Stanislava Vinavera i Todora Manojlovića, zatim modernistička pritoka Dušana Vasiljeva i Miloša Crnjanskog, entuzijastički i grlati zamah Rastka Petrovića, Rada Drainca, Riste Ratkovića, Moni de Bulija; tu je tradicionalistička poezija Desanke Maksimović, Velimira Živojinovića Masuke, klasicizam Anice Savić Rebac, radikalni zahvati i uplivi nadrealističkog pokreta, koji je već u svom krilu držao toliko različite glasove kao što su, na primer, bili glasovi Oskara Daviča i Milana Dedinaca; srećemo političku programatičnost socijalne poezije, racionalizam Veljka Petrovića, da ne pominjemo još niz sasvim individualnih stvaralaca, koji često nisu neznatne vrednosti, i koji su svoj poseban glas pridružili ovome već ionako mnogoglasnom i uglavnom neskladnom pesničkom horu.
Može se lako zamisliti kako je ova atmosfera uzburkanih nastojanja i poljuljanih gledišta uticala na Momčila Nastasijevića, izazivajući u njemu želju da u poeziji vaspostavi bitne vrednosti pesničkog doživljaja, da u jeziku ponovo razgrne njegove najsigurnije i neiskorišćene odsjaje, prikrivene talozima efemernog. U traženju vrednosti, on je išao za iskonskim i prastarim, kao jedinom izvoru izvesnog. I u jezičkim istraživanjima on je ponegde otišao predaleko, ali kad kažemo „predaleko”, to je samo način da kažemo da je uspeo da stigne tamo gde je želeo, i da je njegov zalet imao snagu da ode i dalje.

Ogroman rad uložio je Nastasijević dok je stigao do svojih Lirskih krugova i dok je bio zadovoljan njima. Iza nevelikog ukupnog broja njegovih pesama stoje sanduci puni hartije ispisane stihovima, kojima je isprobavao sva moguća sazvučja među rečima našeg jezika, sve prelive smisla i različitih odnosa verbalnih znakova. Njegova konciznost, ta osobenost njegovog pesničkog idioma, nije proizvod nikakve ćudljivosti ili proizvoljnosti, ona je izraz nastao u dugačkom procesu martirske borbe baš protiv ovih mana u koje upadaju oni koji poeziju pišu olako. A moda „lakoće“ u pisanju stihova, neodgovornosti i improvizacije nastala je, ili se ponovila, u periodu između dva rata, o kome smo malopre govorili.

Po našem mišljenju, Nastasijevićev stav prema pesničkom izrazu, njegov lični zakonik pesničkog savršenstva, predstavlja do poslednjih posledica dovedene principe simbolističke poetike. On je uzimao reč kao čaroliju zvuka i ritma te ispitivao kakva se sve dejstva mogu dobiti. Ali on nije hteo da magijom same reči ostvari poeziju „praznog“ kao Malarme, njemu je poezija bila istovetna sa presudnim u najčistijim treperenjima onoga što je sam zvao – opet kasno simbolistički termin – „ljudskom dušom“. Ipak, ne dobijamo mnogo ako ga svrstamo među simboliste, jer je ta književna škola u trenutku rascvata Momčilove poezije već uveliko silazila sa književne pozornice u čitavom svetu. Nastasijević je učenik simbolista, ali je on suviše pripadao sebi, originalnosti svoga talenta i svojih pronalazaka da bismo ga svrstavali pod naslove pesničkih škola. On je više začetnik nego dovršilac izvesnih strujanja u našoj poeziji.

U okviru ukupnog, raznorodnog pisanja Momčila Nastasijevića, koje obuhvata skoro sve književne rodove, poezija je nesumnjivo najvažniji i središnji deo. Nastasijević je pesnik pre i iznad svega. Ali novu književnu misao koju je on donosio nastojao je da primeni i u drugim oblastima. Možda u tome ima nečeg karakteristično našeg; osećajući da ne može odmah da obrazuje čitavu književnu školu ili pokret, on je, u svojoj usamljenosti, rešio da bude i učitelj i sledbenik. Pokrećući nešto što je njemu moralo izgledati kao čitav književni preporod, on je poverovao i da ga sam mora i može ostvariti. Po našem mišljenju, on je u svojim pesmama i najdalje i najdoslednije i najstvaračkije sproveo svoje principe; u dramama, pričama i esejima, on ih je primenio i objašnjavao. U pesmama je bio učitelj, u pričama i dramama bio je svoj sopstveni učenik. Njegova misao je svedena na suštine u njegovoj poeziji; ko je razumeo njegove pesme, može biti siguran da će razumeti celog Momčila.

1964.

Izvor: Momčilo Nastasijević, Pet lirskih krugova, izdavač: IO Slovo ljubve (Beograd, 1981.)

Pročitajte i esej Momčila Nastasijevića “Za maternju melodiju”.