Kako je Dušan Makavejev kao student branio Vaska Popu Široka, ljudska, revolucionarna ideja "Prepreka" - oslobođenje čoveka - ostala je mnogim čitaocima sakrivena zbog načina kojim je izrečena, pisao je Dušan Makavejev 1952. godine, tad još student psihologije, stajući na stranu pesnika.

Dušan Makavejev (1932 – 2019), čuveni režiser filmova Čovek nije tica (1965), Nevinost bez zaštite (1968), Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT-a (, W.R. – Misterije organizma (1973), Sweet Movie (1973) i drugih ostvarenja, pisao je, osim scenarija, i drugačije vrste tekstova koji, slično njegovim delima na celuloidnoj traci, plene pronicljivošću duha, nesputanim poigravanjem, a neretko provokacijom.

Za života je objavio zapise i eseje u knjigama Poljubac za drugaricu parolu i 300 čuda, napisao je izvrsne predgovore za Šaljive narodne priče u svom izboru (Prosveta, Beograd, 1963) i zbirku eseja Sergeja Ejzenštajna Montaža atrakcija (Nolit, Beograd, 1964), brojni članci su mu rasuti po raznim listovima i časopisima (bio je i u uredništvu Studenta, Književnih novina i Danasa), a nije malo ni njegovih neobjavljenih tekstova u ostavštini, koja, prema našim saznanjima, još nije do kraja istražena i sistematizovana. Ovde prenosimo tekst “Barikade Vaska Pope” objavljen u Studentu 1952. godine u kom Makavejev, tada student psihologije, ustaje u odbranu pesnika (još pre objavljivanja zbirke Kora!) i slobode umetničkog izraza. Popa je, poznato je, zbog novatorstva u poeziji bio meta oštrih napada iz tada uticajnih krugova, pa se i uredništvo (Narodnog) Studenta na neki način ogradilo od tog teksta upadljivo odštampanim rečima: “Ovaj prikaz predstavlja isključivo stav autora. Redakcija ga objavljuje radi razvijanja diskusije”.

Barikade Vaska Pope

Proletos vođena književna diskusija na Filozofskom fakultetu o savremenim strujanjima u našoj literaturi, ne spomenuvši Dobricu Ćosića i Oskara Daviča, koncentrisala se ubrzo oko poezije Miodraga Pavlovića i Vaska Pope. Frontalno i „frontovski“: protiv i za. Sitna lirika Vaska Pope o povrću, nameštaju i domaćim životinjama, bila je vrlo oštro napadnuta.

Ne postavivši pitanje da li je moguće zabraniti pesniku da govori svojih jezikom i izbegavši jalov razgovor kako umetnik mora da sluša „zahteve vremena“, da izrazimo uverenje da se neslaganje sa idejom ili oblikom neke književne tvorevine može da izrazi drukčije nego što je to činjeno na pomenutoj diskusiji. Moguće je reći neshvaćenom pesniku: „Ne, nisi nam dovoljno jasan, zar da ti verujemo kad kažeš da govoriš našim jezikom?“ A govorilo se: „To su ostaci koprcanja buržoazije“ (izraz jednog diskutanta[1]). I tako se u nedostatku vremena (ili sposobnosti?) za ozbiljniju analizu u diskusiji o poeziji Vaska Pope nije otišlo dalje od naslova njegovih pesama i prvog stiha o konju kome je, kao što je poznato, Popa dao osam nogu, što je, kao što je poznato – neuverljivo, nemoguće i neistinito. (Pretpostavku da Popa nije hteo tim stihom da kaže istinu o broju konjskih nogu, nego neku drugu istinu o konju, ali da izgleda nije uspeo, jer je mi nismo otkrili, nećemo sada razvijati.) 

U svakom slučaju, potrebna je izvesna doza dobre volje.

***

Ako se sa poštenom namerom zagnjurimo u „Prepreke“ V. Pope (Književnost, 7–8, 1952; ciklus pesama u prozi, kasnije objavljen i pod naslovom „Uramljena praznina“) uspećemo da nađemo u njima ono što Milan Bogdanović nikako nije uspeo da nađe: kamuflirani smisao, prilično vidljivu ideju, a osetićemo i iskrenog pesnika. Treba priznati: često se oseti čovek bespomoćan u džungli svakojakog inventara čije značenje nije uspeo da dešifruje ili nasluti, pa se umesto misli o zarobljenom čoveku nameću misli: zašto oblaci od maltera? Zašto leptiri od kreča?

Ako pesnik nije uspeo nekom konkretnom rečju da nas uzbudi ili obavesti, orijentiše onako kako to pesma zahteva, izdvojena reč će delovati razbijački na našu pažnju, na tok naših misli, na naša osećanja, izazivaće, nezavisno od pesme, reakciju nama svojstvenu, specifičnu, jer različite reči za različite ljude mogu imati vrlo različite „emotivne naboje“. (Da uzmemo za primer mogućnost subjektivnog doživljaja reči „nož“ od tri čoveka koji nisu ni oštrač, ni gutač noževa, ni krvoločni ubica:

1. Njime sam juče posekao prst.
2. Poklonio mi ga je otac posle male mature.
3. Njime su mi zaklali majku…)

Ponovimo zaključak: neshvaćene metafore – leptire od kreča (ili eventualno neshvaćen lov u svojim venama i sl.) – čitalac ne preskače ravnodušno, već one učestvuju u rušenju čitaočevog doživljaja pesme kao aktivne prepreke celovitom doživljaju.

Smešni su ljudi koji ne dozvoljavaju oku pesnika da upija pejzaže i ne dozvoljavaju pesniku da mu kroz srce protutnji krdo bivola ili voz, ali… kad pesniku kroz grudi protutnje krda stolova i kad mu se rogati svećnjaci provlače između rebara, teško je verovati da je neki normalan, ljudski sadržaj sakriven iza tih konstrukcija. Logičniji je zaključak da te poetske slike nisu uspele, jer nas nisu približile pesmi. Ili je nešto drugo po sredi? Možda one nisu ni imale tu namenu?

Široka, ljudska, revolucionarna ideja „Prepreka“ – oslobođenje čoveka – ostala je mnogim čitaocima sakrivena zbog načina kojim je izrečena. U „Preprekama“ Popa se bavi subjektivnim preživljavanjima čoveka klasnog društva. Taj čovek ima kvalitete koji ga razlikuju od životinje, ljubav prema prirodi, želju da se bori, htenja čoveka, a taj čovek, istovremeno, nasuprot tome (budući smešten u konkretnom klasnom sistemu) gubi ljudske kvalitete, postaje sve više predmet i opire se tome, zarobljen i izgubljen, ali sa željom da se vrati sebi i sa sumnjama u tu mogućnost on je sam, nemoćan, siv.

Čovek razapet između sebe i stvarnosti, čovek sa preprekama oko sebe i u sebi, čovek sa raščerečenom mišlju, otuđen čovek. Taj čovek koga Vasko Popa peva u ovoj prozi, sve do desete „Prepreke“, koja se zove „Ujedinjene samoće“, usamljen i prividno individualan, oslobađa se pretvorivši svoje „Ja“ u „Mi“, počinje da pripitomljava prostor „na nas da ne reži, sa nama da se rukuje“, uči vreme „da korakom našim hoda“, „da se u pogled naš oblači“, udružen s drugim ljudima u „oružje vedrine“ i preti smrti.

Ljudi smo kojima nisu tuđe Marksove misli o komunizmu kao povratku čoveka samom sebi.

Ljudi smo koji žive u društvu u kome je sloboda svaki dan šira od jučerašnje, a uža od one sutra. Ljudi smo rođeni u klasnom društvu, no čije polovine – podanici (svako od nas nosi u sebi svog malograđanina) – sve brže odumiru potpomognute svešću o sebi i karakteru države čiji smo građani. Ljudi smo koji smo bili onaj čovek iz „Prepreka“ i još jesmo to, pa ipak nam je u celini ova poezija teško pristupačna. Zašto je ova poezija snabdevena barikadama iznenadnih reči i izraza? Nesposobnost pesnika da se jasnije izrazi?

Pogledajmo. Deseta pesma, prožeta našim optimizmom i poletom, „Ujedinjene samoće“, sasvim je jasna, dok je u prethodnih devet pesama pišući o udvostručenom čoveku Popa mnogo zamršeniji i nerazumljiviji. Ne postaje li očigledna unutarnja veza pomenutog načina izražavanja sa samom ličnošću pesnika? Kada se prenese u ono danas koje je sutra, slobodan je i jasan, a kada govori o onome danas koje je juče, postaje zagonetan, mestimično sasvim nerazumljive misli i osećanja, svesno ili nesvesno maskira zbunjujućim rečima koje odvode sa pravog puta. Ne saopštava li nam time pesnik, pripadnik određenog društva (koje još nije postalo besklasno), postojanje unutrašnjih prepreka u sebi – čoveku „od mesa i od snova“, prepreka koje mu smetaju da jasnije kaže svoju istinu?

A zar nije prvi prilazak kritičara „Preprekama“ bio baš napad Milana Bogdanovića?

Za oslobođenje čoveka. I za oslobođenje pesnika.

Piše: Dušan Makavejev
Izvor: Narodni student, br. 18, 1952.
Uvodna beleška: M. Jovandić

[1] Na istom mestu je Popi zamereno da je opisao svinju van vremena i prostora („Popina svinja, drugovi, nije svinja iz seljačke zadruge“), a Pavlović je od napada da je buržuj branjen ozbiljnim dokazivanjem da mu je majka činovnica i da je živeo celu okupaciju od mamine plate, što sve svakako pokazuje da je diskusija s vremena na vreme sasvim gubila ozbiljnost i lik književne diskusije. (Nap. Makavejev.)