U ovom eseju ću… O odvlačenju pažnje (2) Možda smo podložni distrakcijama zato što još učimo kako da živimo, pita se Dejvid Šurman Volas u eseju o odvlačenju pažnje.

Pisac i urednik u Paris rivjuu Dejvid Šurman Volas napisao je esej u kom se bavi distrakcijom na primeru Gistava Flobera i njegovog nedovršenog romana “Buvar i Pekiše”. Prvi deo eseja može se pročitati ovde.

***

Postoji danas jedna neobična vrsta eseja koji su napola književni, a napola lični: Moj život sa piscem X. Godina čitanja pisca Y. U nadi da crta ličnog može da osveži prašnjave stranice klasika ili, što je verovatnije, da velikom literaturom može da se podupre narativ u prvom licu koji baš i nije koherentan da bi bio završena priča, niti je dovoljno herojski. U prethodnoj verziji ovog eseja bilo me je više.

Buvar i Pekiše, kada se nakratko okušavaju kao pisci, eksperimentišu sa komedijom i biraju Putovanje po mojoj sobi Gzavijea de Mestra iz 1794. godine, “putopis” mirnog sedenja (napisan je dok je autor bio u kućnom pritvoru) u kom se pisac izruguje uvećavajući banalne detalje do herojskih proporcija. Brzo ostaju obeshrabreni:

U ovakvoj vrsti knjiga, izgleda, pripovedanje se stalno mora prekidati da bi se govorilo psu, o papučama, o ljubavnici. To odsustvo sputanosti isprva ih je oduševilo, a onda im se učinilo imbecilnim, pošto pisac briše svoje delo time što baca previše svetla na samog sebe.

Prija mi to brisanje sebe, bar na neko vreme. A opet, nešto slabašno u meni želi da učinim samog sebe vidljivim, da vas moj glas privuče koliko je mene privukao Floberov.

***

Flober je ustajao kasno, oko deset, i ujutru je sve radio natenane. U jedanaest se, kako piše jedan od njegovih biografa, Frederik Braun, osnaživao za svoj zadatak:

Nesposoban da dobro radi puna stomaka, jeo je laganu hranu, ili ono što se pod tim podrazumevalo u Floberovom domaćinstvu, što će reći da mu se prvi obrok sastojao od jaja, povrća, sira ili voća i šolje hladne čokolade. Porodica je tada obedovala na terasi, osim ako ih loše vreme ne bi zadržalo unutra, ili su se peli strmom stazom kroz šumu iza njihove razgranate bašte do proplanka nazvanog La Merkure po kipu Merkura koji je nekada tu stajao. Tu bi se, u hladu kestena, nedaleko od svog voćnjaka na padini, raspravljali, šalili, ogovarali i gledali plovila kako brode po reci.

Drugi prostor za predah na svežem vazduhu bio je paviljon iz 18. veka. Posle večere, koja je uglavnom trajala od sedam do devet, često ih je tamo hvatao sumrak i otud su gledali kako se mesečina ljeska na vodi, a ribari bacaju mreže za lov na jegulje.

Flober je juna 1852. ispričao Luiz Kolet da je radio od jedan posle podne do jedan iza ponoći. Godinu kasnije, kada je preuzeo na sebe delimičnu odgovornost za Lilinino obrazovanje i posvećivao joj je sat ili više svog vremena, nije mogao da prinese olovku papiru na svom velikom okruglom pisaćem stolu pre dva sata ili još kasnije.

Uz mnoge druge stvari po kojima je čuven, Flober je poznat i kao perfekcionista, pedantni zanatlija koji udešava ritam svake rečenice sve dok je ne izbrusi poput ispoliranog dragulja. Povremeno se u svojim pismima žalio da sporo napreduje. Legenda kaže da je pisao u proseku pet reči na sat.

Ali može li se uzimati u obzir celokupno vreme provedeno za radnim stolom? Da li je moguće da se, uprkos svim svojim uveravanjima, Flober prosto… ponekad zevzečio? Ostaviću to pitanje stručnjacima, ali znam da sam ja sklon tome da kažem da mi rad napreduje jako sporo onda kada, zapravo, radim nešto drugo.

I nije li vreme koje je Flober trošio pre nego što bi seo da radi, vreme za šolju hladne čokolade, a potom voćnjak i gledanje čamaca što prolaze, ipak dobrana zabava?

***

Komentatori su spekulisali i da je Flober razmišljao o tome da kraju romana pridoda i spis koji je napisao nekoliko godina ranije, takozvani Rečnik primljenih ideja, kompendijum banalnosti i klišea svog vremena (francuski ekvivalenti iz 19. veka onome danas kada ljudima kažete da su kirije u Njujorku đavolski previsoke ili da je naša zemlja polarizovanija nego ikada). Briljantnost ovih zapisa, složenih abecednim redom, leži u tome što titraju na ivici da budu shvaćeni ozbiljno:

ILUZIJE: Tvrdi da ih imaš mnogo. Žali se da si ih izgubio.
MAŠTA: Uvek živa. Brani se od nje. Kad je neko nema uopšte, omalovažavajte je kod drugih. Da bi se napisao roman, sve što vam je potrebno je malo mašte.
SLIKE: U poeziji ih uvek ima previše.

Flober nije završio Buvara i Pekišea, ali je ostavio beleške o tome kako bi mogao da se završi: posle kulminacije sukoba sa komšijama u selu, koji su se predugo nosili sa njihovim ekscentričnostima, dvojica Nikogovića konačno se osećaju poraženim. Iscrpljeni i ponovo švorc, odlučuju se da se vrate svojoj prvoj ljubavi: poslu ćata. Oni se “osmehnu kad na to pomisle”. Rečnik, plod njihovog ponovnog mastiljarenja, istovremeno će predstaviti njihovo “učenje” i osloboditi ih, u blaženstvu, od mišljenja.

Prema Floberu, korist od ovog rečnika nije samo u prikupljanju ljudske gluposti, nego je on trebalo i da zaplaši da se uopšte govori, jer kad god otvorite usta istog trena možete da se zateknete kako izgovarate nešto što nije vaše. Potrebni su neizmeran trud i koncentracija da biste postali novi. A opet, čovek se zapita kako bi Flober prikupljao građu ako bi svi prosto zaćutali.

***

Zurim sad kroz prozor pred svojim radnim stolom, što je svakako već otrcani deo procesa pisanja. Kasno je leto. Ženka kadrinala, prigušenih boja, ali lepa, odletela je nakon što je provela dan kao moja glavna atrakcija. Zatvaram ovo, spremam se da odem na večeru. Pitam se kako je sve ovo počelo, kako i zašto sam napisao nekoliko hiljada reči o nečemu o čemu i dalje znam prilično malo, zaista. I razmišljam o svemu drugom što je moglo da se nađe ovde (Toro, čas na kom sam prvi put čitao Flobera, sve i jedna užasna stvar koju sam video i osetio jer sam ostario “onlajn”), a što sam izostavio.

Razmišljam o tome koliko mnogo više uživam kada započinjem stvari nego kada ih završavam. Oduvek sam želeo da osećam svu punoću potencijala, možda čak i više od toga da taj potencijal bude realizovan. Dok polako starite, eto razočarenja da ispuni taj prostor. Ali to ocrtava konture stvarima, takođe, pa se, ako ste posvećeni, lišavate tog odskora očiglednog ograničenja. Nadate se da ćete sledeći put otići malo dalje.

***

Flober, osujećen istraživanjem i sporim nastajanjem Buvara i Pekišea, počeo je 1875. godine jedan projekat sa strane. Pisao je priče koje će kasnije biti sabrane u knjigu poznatu kao Tri pripovetke. Prva i najpoznatija zove se “Prostodušno srce”. Ona je i povezana sa njegovim enciklopedijskim spomenikom ljudskoj gluposti, a i potpuno drugačija od njega.

Pripovetka se fokusira na tužan, spor život žene po imenu Felisite, kućne pomoćnice imućne udovice u gradu u Normandiji veoma sličnom onom u kom je Flober odrastao. Felisiti malo šta odvlači pažnju od govorenja o tome, pošto u njenom životu nema bukvalno nikakvih užitaka. Ona je, ukratko, “kuvala i radila sve kućne poslove, šila je i krpila, prala i peglala, umela je da zauzda konja, pazila je da su kokoške site i bućkala je puter”. Dvorila je godinama svoju gazdaricu a da joj ova nikada nije rekla ni hvala, čineći se buržoaziji koja je navraćala u kuću kao deo nameštaja.

Za Felisite je sve što prekine tu monotoniju pod kojom joj puca kičma nešto što zavređuje da bude upamćeno: čovek koji je pokušao da joj se udvara kada je bila mlada, opasan susret sa razjarenim bikom na livadi, čak i smrt njenog voljenog sestrića, mornara, s onu stranu planete. Ova odudaranja od dnevne rutine su, u stvari, ključni trenuci njenog života. Kad Felisite dobije papagaja od komšije, dar koji je podseća na njenog sestrića i Novi svet koji je možda oplovio, za nju je to melem spolja, nešto o čemu će se brinuti a da to nije puko pitanje preživljavanja, nešto što u sebi krije misteriju, koliko god malecko to bilo. Nakon što ugine, papagaj je prepariran i za Felisite on postaje neka vrsta predmeta religijskog obožavanja. Ona zamišlja da ga vidi, u svojoj poslednjoj viziji, u trenutku kada umire.

Za čoveka koji je trošio svoje vreme proklinjući svet zbog njegovih idiotluka, ovo je momenat izuzetno maštovitog saosećanja, a i ljubavi. Trenuci odbegli iz naših životnih obaveza i poduhvata, koliko god da su vredni, mogli bi da budu ono za čim sve vreme tragamo. Možda smo podložni distrakcijama zato što još učimo kako da živimo.

(kraj)

Piše: Dejvid Šurman Volas
Izvor: The Paris Review
Preveo: Matija Jovandić