Pisanje ovog eseja započeo sam odlažući pisanje drugog. Stan mi je pun knjiga koje nisam pročitao, kao i onih koje sam pročitao toliko davno da se jedva sećam šta u njima piše. Kad nešto pišem često sam u iskušenju da se uhvatim za neku od njih, za neku koja nema veze sa onim što mi je tema. Oduvek sam ovo hteo da pročitam, mislim se, i dokono je listam dok mi pogled luta po izdvojenoj rečenici ili dve. Možda mi se iz toga rodi nova ideja.
Baš u tom trenutku blage zablude već mi je nešto odvuklo pažnju. Oduvek sam hteo da napišem esej o odvlačenju pažnje, mislim se. Dopiši to na listu nedovršenih zamisli koje i dalje nosim u sebi pošto deo mene sumnja da će one ostati neostvarene, pa čitaoci nikada neće morati da ih trpe. To su stvari koje držite u nekoj fioci u svom mozgu, odakle se cakle svojim neostvarenim potencijalom. U gornjem redu police za knjige u spavaćoj sobi mi je primerak Floberovog poslednjeg romana Buvar i Pekiše. Nešto u vezi s njim čini mi se prikladnim, iako nisam siguran šta tačno. Izvlačim ga i spuštam odande.
***
Buvar i Pekiše je u suštini jednostavan roman, iako njegove epizode mogu da se razgranaju, poput fraktala, do beskraja. Postoji razlog iz kog ga Flober nikada nije završio, uprkos tome što je na njemu radio najmanje osam godina pre nego što je umro od srčanog udara kad mu je bilo 58. U romanu, prvobitno nazvanom “Priča o dva nikogovića” (u doslovnom prevodu “dve mokrice”), protagonisti su dvojica službenika koji se, usred 19. veka u Parizu, sreću na jednoj klupi na bulevaru. Ovlaš gledano, potpune su suprotnosti: jedan je nizak, drugi visok; jedan asketski, drugi senzualni tip. Ali, na dubljem planu, oni su isti: ćate su u kancelarijama i obavljaju zadatke čiji smisao je upitan, dok nastoje da zadrže makar kakvo osećanje individualnosti.
I sprijateljuju se. Oni su amateri, diletanti, zagovornici napretka. Oni su, prema Floberovoj zamisli, ljudi svog vremena. Pošto im je dodijao njihov posao reprodukovanja koji rade levom rukom, okreću se tome da slobodno vreme ispune sticanjem znanja:
Učili su o otkrićima i čitali prospekte, a njihova novootkrivena radoznalost dovela je i do toga da im inteligencija procveta. Na horizontu koji su svakim danom pomerali dalje, zapažali su stvari istovremeno neobične i čudne.
(Uzdam se ovde u prevod Marka Policotija). Pošto Buvar dobije nasledstvo od nedavno preminulog ujaka, dvojica muškaraca skuju plan da prestanu da dirinče i povuku se iz gradske vreve. Novac će iskoristiti za kupovinu skromnog imanja i živeće slobodno kao seoski domaćini: “Nema više pisanja! Nema više šefova! Nema čak ni plaćanja kirije! Imaće sopstvenu kuću! I ješće piliće iz sopstvenog dvorišta i povrće iz svoje bašte, a obedovaće ne skidajući klompe!”
Oslobođeni kancelarijskog balasta, sad mogu da rade šta im je volja. Što ne bi gajili svoj vrt, kao što je Volter zagovarao onomad u Kandidu? Pa, pošto su radoznali kao što jesu, hoće da izuče najbolji način za uzgajanje bašte. I tako se okrenu knjigama i postanu studije slučaja opasnosti od precenjivanja sopstvene pameti. Ako se već bave baštovanstvom, misle oni, što se ne bi bavili i poljoprivredom i bolje iskoristili zemlju? Biljke im venu. Zašto biljke venu? Venu zato, zaključuju Buvar i Pekiše, što njih dvojica nisu dovoljno ovladali prirodnim naukama i tako počinje njihovo izučavanje hemije.
Flober iz poglavlja u poglavlje ismeva svoj jadni dvojac koji napušta jednu oblast da bi se okušao u drugoj: pejažna arhitektura, anatomija, istorija, književnost, frenologija, čak i ljubav, i sve tako redom. Pri svakom novom poduhvatu ih ne napušta optimizam a ni snažna samouverenost da svoje znanje mogu da primene na svet oko sebe. Kada se zainteresuju za pedagogiju, usvajaju par napuštene dece kod koje se naizmenično smenjuju zbunjenost i prezir spram njihovih pokušaja da im poboljšaju uslove za život i razvoj. Voćke propadaju, roman je ostao nedovršen, mačka je živa skuvana, deca prave skandale.
Komentatori su skretali pažnju na statičnu strukturu romana: čitalac mora da bude spreman da neprestano sluša ponavljanje iste šale, ispripovedane u varijacijama, šale u kojoj su njeni kukavni protagonisti svaki put na kraju kažnjeni. Ovaj neobični dvojac je svaki put uveren da je nadomak uspeha ili barem nečega sličnog ovladavanja novim izabranim poljem interesovanja. Ali čim iskrsnu komplikacije ubrzo za njima sledi i poraz: “Dižu ruke”. Ta zaludnost se često se poklapa, ili je čak i pojačana, njihovim optimizmom. Oni svaki put kad se predaju pronađu nešto drugo što ih zaokupi. Da li je to istrajnost ili život sastavljen od velikog niza distrakcija? I da li su se prevarili misleći da je to važno?
***
Šta je distrakcija? Možda je to prosto potreba da vam pažnja bude skrenuta sa smera koji ste prvobitno odredili, sa onoga za šta ste mislili da želite da uradite. Na kraju krajeva, želeti nešto zahteva da se projektujete u budućnost, a kako da znate da li ćete isto to želeti kada tamo i stignete? A usput je toliko atrakcija, stanica na tom putu, vremenskih tačaka. Čak i smetnje mogu da budu užitak: muva koja vam zuji oko glave dok pokušavate da napišete sledeću rečenicu, zvonjava na telefonu ometa gledanje filma, ali – to ste vi. Samo što ste ovaj put zaboravili da isključite telefon. Kad bi samo svet prestao da vas ometa, mogli biste konačno da završite to što radite.
Buvara i Pekišea, možda ćete pomisliti, baš i ne prekidaju. Oni, u stvari, povremeno deluju skoro manično od žeđi za znanjem. Ali nije li ideja da su oni potencijalno zainteresovani za sve već prokletstvo svoje vrste, još gore od nezainteresovanosti? Oni jednako brzo kao što otkrivaju svoje strasti umeju i da ih batale. Oni su avatari poremećaja u društvu koji je Flober nazivao la bêtise – opšte gluposti čovečanstva.
Njihova radoznalost nije postojana. To je samo nuspojava duha vremena koje im govori da se usavrše, da usavrše ljudsku rasu. Njihova rasejanost podrazumeva manjak koncentracije, što je znak za lošeg studenta. A tragični su jer tako snažno žele da budu dobri, da pronađu pravi odgovor. Da sve bude gore, nisu ni dovoljno promišljeni da bi videli da svo to njihovo jalovo upinjanje ne vodi ničemu. (Ali kako bi iko i mogao tako nešto da pomisli, a da nastavi?)
Sada, kad više ne radim posao od 40 sati nedeljno, ljudima govorim da pišem knjigu. Ide nekako, kažem, ali sporo. Otkud se onda sa tim ispreplelo toliko kućnih poslova, žurki, putovanja, obaveza i prosto protraćenih sati? Nije baš svakome pažnja skrenuta sa ciljeva koji su im najvažniji. Ali mislim da je svako odvučen od nečega, to je senka žudnje, trag iza nas onakvih kakvim se predstavljamo svetu. Već pri počinjanju bilo čega ostavljamo i opciju za obilaznice.
***
Danas je već opšte mesto smatrati internet distrakcijom. Dok sam odlagao pisanje ovog teksta, koji mi je već odvukao pažnju s nečeg drugog, primenio sam jako razvijenu ličnu sposobnost da uvedem prepreke za njegov završetak. Nedavno sam se, tokom još jednog pokušaja da pišem, prizvao pameti posle nekoliko sati, kao da sam ispao iz vremena, i shvatio sam da sam gledao videa sa skejtborderima na Jutjubu. Nikada u životu nisam vozio skejt, nisam čak siguran ni da li sam ikada pokušao da s obe noge stanem na dasku.
Izbindžovao sam Trešerovu seriju Moj rat o skejterima koji su se uhvatili u koštac sa posebno teškim trikom i u tome su istrajavali. Gledam skejtera poznatog kao Džouz kako pri osnovnom skoku na ogromno stepenište sa 25 stepenica u Lionu kida sebi ligamente i kako se vraća, mnogo meseci kasnije, da u suštini skače sa boka zgrade sve dok ne savlada trik. Ni govora o tome da je to dobro za telo, ali zatičem sebe neobično uzbuđenog skoro religioznom posvećenošću. Skejteri su u nastojanju da se sjure niz dugo stepenište posvećeni.
Related
U ovom eseju ću... O odvlačenju pažnje (2)Zatvaram pretraživač. Komentari zasnovani na pretpostavci da kompjuteri ili internet neprimetno utiču na opseg naše pažnje, pa čak i sposobnost čitanja, postali su žanr za sebe. Nikada nismo tu, platforme su prokljuvile šta nas interesuje bolje od nas samih. Kontempliramo odlažući telefone u futrole sa automatskim zaključavanjem pre nego što sednemo za sto da večeramo.
Nisam siguran da je to tako jednostavno. Izgleda da se mnogo posla završava svuda i izgleda da se svakodnevno suočavamo sa više tekstova za čitanje nego ikada ranije. Vraćam se svom dokumentu. Izvlačim neke nepovezane rečenice iz sveske i počinjem da ih ređam kao stihove pesme. Čak i dok radim nešto tobože besprekorno, i dalje planiram bekstvo. Počinjem da gledam jedan od PDF-ova koje otvaram u Privjuu: Zen svest, svest početnika.
Sve što treba da uradimo to je da uradimo nešto onako kako naiđe. Uradi nešto! Šta god to bilo, čak iako je to ne-rađenje nečega. Trebalo bi da živimo u ovom trenutku. Dakle, kada sedimo, koncentrišemo se na svoje disanje i postajemo vrata koja se njišu, i radimo nešto što bi trebalo da radimo, nešto što moramo da radimo. To je praksa zena. U ovoj praksi nema pometnje. Ako ovako postavite svoj život, u vama uopšte nema pometnje.
Ah, pribegavanje zenu, pomalo je to kliše, ali ipak. Nisam li ja radio nešto, čak i sedeo ispred ove mašine? Bio sam makar vrata što se njišu, puštajući da kroz mene prolazi ostalo postojanje.
***
Flober se upustio u ogromno istraživanje za Buvara i Pekišea. Dok je pisao roman pročitao je oko hiljadu i po knjiga iz svih oblasti kojima su Nikogovići počinjali da se bave, pa su odustajali. Možda je Flober i sam postao, na neki način, jedan od la betîse, pošto nikada nije postao stručnjak za agronomiju, anatomiju ili pedagogiju, postao je samo majstor olovke, “homme-plume”, kako je sam sebe zvao u pismima. I što više čita, sve je dalji od završetka svoje univerzalne knjige.
Čak i protagonisti, pošto su naučili nešto uprkos samima sebi, ne mogu da se odupru melanholiji, poput Flobera. U porazu postaju neobično osetljivi, lako razdražljivi:
Onda su njihovi umovi razvili žalosnu veštinu, onu da primećuju glupost i da bivaju nesposobni da je tolerišu. Rastuživale su ih beznačajne stvari: oglasi u novinama, profil nekog građanina, isprazan komentar koji bi čuli slučajno, usput u prolazu. A razmišljajući o onome što se govorilo u njihovom selu… osećali su da na svojim ramenima nose težinu celog sveta.
Da bi napisao esej na novu temu čovek često mora malo da otplovi u tamu. Nisam stručnjak za Flobera. Ovaj esej mogu da napišem samo kao amater: obim naučnih radova o jednom od divova romana me toliko zastrašuje da to i ne bih mogao drugačije, morao bih da odustanem i pre nego što počnem.
Umemo da budemo majstori racionalizacije nebitnog
Istraživanje lako postane distrakcija po sebi. Piscima fikcije nije nepoznata takva kriza: pošto su svog lika smestili pod drvo, onda određuju koja je to vrsta drveta, pa se pitaju da li bi to drvo bilo u cvetu u navedeno doba godine, da li raste na datom geografskom području u kom se odigrava priča. Umemo da budemo majstori racionalizacije nebitnog.
Ima nečeg utešnog u poigravanju sa velikim korpusom znanja, poigravanja na onaj način na kakav možete da izbegavate pisanje rada uvlačeći se u zečju rupu na Vikipediji – počnete na prvoj strani, a zateknete se kako čitate o vizantijskim dinastijama, ili nenjutnovskim fluidima, ili krizi Rima u trećem veku. Možda je ovakva aktivnost, čak iako nas ne vodi nikuda, nešto blisko igri. A bez igre, bar s vremena na vreme, otupljujemo.
***
Uprkos svom tom kršenju ruku oko odvlačenja pažnje, ređe se postavlja pitanje šta je to što smo pre svega hteli da postignemo (a ako odgovora i bude, to je uštogljeno konvencionalno: hoćemo da budemo “produktivniji”). Danas se na odvlačenje pažnje vezuju mahom negativne konotacije, pošto to najčešće znači “ne radi”, bilo da gledate Svetsko prvenstvo na prozoru pretraživača uštekanog iza otvorene prazne stranice ili ste rešili da odete u bar utorkom uveče umesto da ostanete kod kuće i napišete svojih trista reči, uglancate prezentaciju ili sredite fioku sa čarapama. Uobičajena predstava o distrakciji podrazumeva da se vi sklanjate od nečega važnijeg na šta bi trebalo da obratite pažnju. I trebalo bi sve vreme da radite.
Da bismo uspeli u hiperkapitalističkom društvu moramo da se fokusiramo. A fokusiranje obično znači specijalizovanje: sticanje veštine, pretvaranje u specijalnu verziju nas samih, u osobu sa onim “nečim” što nas razlikuje od uzorka ljudi koji inače sa nama dele podatke kakve premerava Gugl adsens. Ume to da bude težak posao, to da se postane baš takva ličnost okrenuta ka spolja. Ta pomisao vraća me na već izlizano mesto iz Marksove Nemačke ideologije, gde se zamišlja drugačiji način života:
U komunističkom društvu, u kom nikome nije određena samo jedna sfera delanja, nego svako može da se usavrši u svakoj grani u kojoj poželi, društvo reguliše opštu proizvodnju i stoga mi omogućava da danas radim jednu stvar, a sutra drugu, da ujutru lovim, da posle podne pecam, da uveče čuvam stoku i kritikujem posle večere, baš onako kako sam odlučim, a da ne postanem lovac, ribar, pastir ili kritičar.
Mi ne živimo ni blizu ovakvom hipotetičkom društvu, a možda nikada i nećemo. Ali ako Marksov lovac-ribar-pastir-kritičar (ljubitelj životinja!) zaista može da se predstavi, jasno je da on ne pati od distrakcija. Šta god da radi, to je upravo ono što ga zadovoljava. On je uvek tamo gde želi da bude.
(nastaviće se)
Piše: Dejvid Šurman Volas
Izvor: The Paris Review
Preveo: Matija Jovandić