Ovaj tekst nastao je na osnovu obimnijeg uvodnog teksta u tematu o Tviter prozi (Polja, br. 491), a koji je sam dopunjena verzija ranija dva teksta: fusnote uz ciklus Tviter priča „@jakokratkaprica“ (Polja, br. 484), i autopoetičkog pogovora zbirke Tviter priče (2014).
Jedna od najpoznatijih uvodnih rečenica svetske književnosti – „Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija setiće se onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi put vidi led.“ – dovoljna je da čitaoce zaintrigira, ali i nagovesti tok dela koje je pred njima. Međutim, ova rečenica Gabrijela Garsije Markesa iz romana Sto godina samoće je priča sama za sebe i može se posmatrati kao zasebna književna forma koja u sebi sadrži početak, razradu i kraj. Ona je, u svojih sto pedesetak slovnih znakova, ne samo Čehovljev „siže za malu priču“, već i svet u malom. Ali, priča može da bude i kraća – no, ako se plasira na Tviteru, ona mora da bude određene dužine.
Šta je Tviter proza, kako se ona odnosi prema definisanim i etabliranim žanrovsko-formalnim okvirima i koja je njena uloga u budućnosti književnosti?
Kao prvo, format Tviter je specifičan i različit od ostalih društvenih mreža, jer su iskazi – tvitovi – neizostavno ograničeni na 140 karaktera sa razmacima. To ima svoje prednosti i blisko je današnjem čoveku i svetu koji se odlikuju fragmentarnošću i manjkom vremena, a i dovodi do alternativnosti same mreže.
Što se tiče književnosti koja se piše na Tviteru, ovaj format redukuje iskaz, odbacuje nepotrebne delove i prenosi ono najbitnije, čime se približava poetici kratke priče i njene određene karakteristike – sažetost, obim, fokusiranje na jedan događaj i/ili junaka, specifičan jezik i usredsređenost na poentu – dodatno istražuje i „sužava“. Tviter proza miri društvene mreže i književnost u procesu adaptacije na nove tendencije i tehnološke mogućnosti: nastao u sferi interneta, ovaj format pridobija čitaoce i van opsega virtuelne stvarnosti. Kao jedan od trenutno najkraćih i najsažetijih proznih oblika koji većim delom i crpe svoju originalnost iz ograničavanja, primena Tviter priča kao pokušaja umetničkog projekta pokazuje kako je ova društvena mreža prerasla inicijalni planirani okvir i postala kanal za kreativni rad i alternativne spisateljske pokušaje.
Dodatnim skraćivanjem kratkih formi, Tviter priče odbacuju klasične elemente naracije i karakterizacije, a svođenjem na kroki navode čitaoce na samostalno intepretativno proširivanje i evociraju Poovu ideju o pisanju „u jednom dahu“.
Danas je svima jasno koliko se komunikacija savremenih ljudi, njihova pažnja i svest promenila i skratila. Ova tendencija utiče na pisanje, čitanje i recepciju književnosti, jer čitaoci mahom nemaju vremena i koncentracije za opširna dela. Ostavivši sociološki i filozofski aspekt ovih promena po strani, jasno je zašto društvene mreže – bilo to dobro ili ne – odgovaraju ovom veku i stanju uma.
Prateći tu analogiju, nameće se ideja da su Tviter priče nastavak formativne linije sve kraće i kraće proze – iz etablirane novele, pripovetke i kratke priče razvijaju se nove forme: fleš fikcija, mikro, mini, vrlo kratka i kratka kratka priča. Njih stvaraju potvrđeni autori, a najdalje je kod nas otišao David Albahari sastavivši antologiju Najkraće priče na svetu 1993. godine gde su radovi pisaca kao što su Valeri, Kafka, Borhes, Beket, Harms, Bernhard, Fuentes, Kerol Outs, Etvud, i mnogih drugih. Određen broj njih čak mogu da se učitaju i uvrste u opseg Tviter proze usled svog obima i sažetosti – priče Bertolta Brehta, Jurija Kuranova i Ričarda Brotigena u prevodu na srpski zaista imaju manje od pomenutih 140 slovnih znakova. Ova antologija sadrži i predgovor u kome Albahari svoj izbor opisuje rečima:
Većina izabranih „priča“, naime, mogla bi se definisati kao nešto drugo – parabola, anegdota, pesma u prozi, fragment, vic. […] U poeziji poznata kao „pesma u prozi“, u prozi poznata kao „crtica“, sažeta priča predstavlja, u stvari, čudesan spoj proznih i poetskih impulsa koji uspostavljaju delikatnu ravnotežu.
Sažete priče su, dakle, na granici poetskog i proznog izraza, nalik većem broju ustaljenih žanrova, a i Tviter priča pronalazi korene u pomenutim formama. Uz ovaj uredničko-selektorski posao, Albahari se i samostalno ostvaruje u ovom okviru; on tu formu naziva „sažetim pričama” koje štampa u skoro svim svojim zbirkama, od kojih su najbitnije Obične priče (1978), Neobične priče (1999), Male priče (2013) i izbor te forme, Krava je usamljena životinja (2013) u kojem prati razvoj tog toka njegovog opusa. Izraz ovog autora je po pravilu sažet, ali se možda tek u izboru uviđa svrha tog manira i njegova važnost u celokupnoj poetici: manje je više, a suština je ključna. Albaharijeve sažete priče često obuhvataju tek jednu stranicu teksta, ali on neretko piše i priče koje su u granicama Tviter proze. Među ovakvima se mora izdvojiti „Koan od priče” iz zbirke Fras u šupi (1984): „Ako podignem ruku, reče on, kuda će moja ruka otići?” – efekat šamara i utisak mnogih potencijalnih stranica u pedesetak slovnih znakova deset reči jedne rečenice.
Pored ove veze, Tviter priča čitaoca može asocirati na još nekoliko etabliranih pojmova svetske književnosti koji dokazuju da ova forma može pronaći svoje pretke u kanonu. Prvo, ideju Šarla Bodlera iz eseja „Slikar modernog života“ (1863) da je skiciranje nametnuto brzinom života najbolja tehnika prikazivanja naravi, a ona se, poput Tviter priča, može razviti u obimnije delo. Dalje, bitno je pomenuti Samjuela Beketa i njegove ishlapotine, kratke prozne fragmente, tj. ono što preostaje od teksta kada se njegov veći deo, ionako sveden, dodatno odbaci, izmeni i sažme. Naravno, ne sme se ignorisati ni Ernest Hemingvej, verovatno najrelevantniji autor u istraživanju poetike odbacivanja koji se vodio idejom da ono prećutano nosi veliku vrednost u tekstu; u domenu kratke proze pominje se njegova tzv. „najkraća priča na svetu“ („Na prodaju: dečije cipelice, nikada nošene.“, u originalu: “For sale: baby shoes, never worn.”), ali i teorija „ledenog brega“ i izostavljanje čitaocu poznatih stvari. Na kraju, mora se pomenuti i Ištvan Erkenj koji je zbirkom Jednominutne novele postavio nove standarde kratke prozne forme: on govori da njegove priče „čoveku štede vreme, jer ne iziskuju višenedeljnu ili višemesečnu pažnju“, a mogu se čitati „sedeći ili stojeći, na vetru ili na kiši, čak i u prepunom autobusu. U većini od njih možemo uživati i u hodu!“ Upravo tako se i društvene mreže danas koriste, u pauzama između konkretnih aktivnosti ili u trenucima dokolice.
Tviter priča se, po Branislavu Živanoviću, može posmatrati i kao produkt usmene književnosti, a značajna je u diskusiji o novim stvaralačkim slobodama u domenu interneta. Što se tiče veze sa istraživanjima kratke proze naših autora, nameću se određene ideje Mihajla Pantića iz predgovora antologiji najkraćih domaćih priča proteklog veka, Mala kutija. On, naime, ističe da autorski odabir ekstenzivnog ili sažetog pripovedanja utiče na sve ostale razlike između dužih i kraćih/najkraćih proznih oblika, a da je ova druga vrsta pripovedanja zapravo „implozija, sabijanje u tačku […] svođenj[e] na bit, na suštinu“. Tako se pisanje na Tviteru može čitati kao u sadašnjem trenutku najekstremnije moguće i vrlo aktuelno sažimanje potencijalno obimnih izraza na ograničen broj slovnih znakova. O Tviter priči piše i Mića Vujičić („Novo pobijanje vremena“, NIN) koji, govoreći o fleš fikciji, navodi slučaj Gardijana i Njujork tajmsa koji su štampali ove priče iz pera i tastature poznatih autora, te citira Albaharija koji navodi da će sud vremena pokazati da li su Tviter priče „samo jedna faza u istoriji sažetog pripovedanja“ ili nešto više od toga. Naposletku, te priče pominje i Srđan V. Tešin u predgovoru antologiji moderne svetske fleš fikcije Skrati priču, pogovoru svoje zbirke Priče s Marsa i eseju „Roman Vs. Priča: Slikanje sveta ili slikanje događaja?“ – govoreći o odlikama prvenstveno kratke priče kao žanra, a potom i fleš fikcije i drugih kraćih oblika, on ističe prisutnost Tviter priče, naglašava njene odlike i anticipira njenu prisutnost u budućnosti.
Tviter priča nije jedini oblik internet književnosti – književnog stvaranja koje se namerno stvara i objavljuje u svetu interneta – niti je čak jedini oblik pisanja na samoj toj društvenoj mreži. Pored ove forme, tu se stvara haiku, kratka i mikro poezija, aforistički i satirični zapisi, a kanonska dela književnosti se „skraćuju” i predstavljaju u nastavcima, kao sažeci ili izbor citata. Ova kratka forma jeste eksperimentalna, ali se može primetiti da se njeni koreni u tradiciji kratke proze ipak mogu pronaći – ona nije slučajnost, već jedan od opravdanih nastavaka najkraćih oblika koji obrazuje sopstvenu poetiku. Uz to, ona je jedan od puteva proznog stvaranja u budućnosti koja uključuje tehnologiju kao legitiman, kompaktan i dopunjujući element pisanja, ali obezbeđuje i potpunu demokratizaciju stvaralačkog prostora i slobodu pisanja i čitanja nestandardnih i neobičnih formi. Ovo donosi veću publiku, recepciju i povratnu informaciju, dok Tviter proza danas dobija sve veću prisutnost i u štampanom obliku, tj. u periodici, antologijama i samostalnim izdanjima.
Na kraju, popularnosti Tviter priča svedoči ne samo broj ljudi koji je prati, već i primeri autora koji su ih publikovali. Među njima su svakako najuspešniji Ardžun Basu (@arjunbasu), Šon Hil (@veryshortstory), te Aleksander Akiman i Emet Rensin (@acimanandrensin), autori knjige Twitterature: The World’s Greatest Books Retold Through Twitter. Takođe je interesantan primer nigerijsko-američkog pisca Tedžua Kola (@tejucole) koji je početkom januara 2014. kreirao kratku priču „Hafiz“ tako što je ritvitovao svoje Tviter kontakte koji su ranije plasirali tvitove koje je on sročio. Kol je poznat po još tri eksperimenta u sferi Tvitera – Small Fates (zapisi o ljudima i životu Lagosa i Nigerije), drone short stories (sedam Tviter priča koje reinterpretiraju kanonska dela književnosti i uvode motiv bespilotne letelice), te “A Piece of the Wall” (esej o emigrantima u Arizoni u seriji od oko dvesta pedeset tvitova publikovanih tokom otprilike sedam sati u real time-u). Pored njih treba pomenuti i druge koji ili ne objavljuju svoje priče na Tviteru iako pišu prozu tog obima (Lidija Dejvis i Semezdin Mehmedinović, recimo) ili na svojim Tviter nalozima objavljuju obimniju prozu modifikovanu na dužinu više tvitova, kao što su Dejvid Mičel (@david_mitchell, priča “The Right Sort”, deo njegovog kasnijeg romana Slade House), Dženifer Igan (@egangoonsquad, priča “Black Box” iz Njujorkera) i drugi.
Kod nas ovu formu uspešno stvara i u periodici i na internetu publikuju autori kao što su Dejan Tiago Stanković (@dejantiago), Oto Oltvanji (@otooltvanji), Miloš Jocić (@miloshzbori), Dejan Janjić (@kratkaprica) i Srđan Vidrić (@sortsortstori). Raznolikost i različitost njihovih primarnih tematsko-motivskih određenja i pojedinačnih priča dokazuju ne samo široke mogućnosti ove forme, već i činjenicu da je ona na kvalitetan način prisutna i u našim okvirima, kako od strane etabliranih pisaca, tako i od pripadnika mlađe generacije.
Evo nekoliko primera tviter priča domaćih autora:
Od kad mi dete radi u Zoo zamišljam šta bi bilo da mi dovede majmunicu i kaže: tata ja sam se zaljubio. A ja, moderan kažem: Baš je šimpa!
— Dejan Tiago-Stankovic (@DejanTiago) August 18, 2013
Kako je Hanif Kurejši nakon teške povrede podelio na Tviteru svoju volju za životom"Govori!"
*nabija elektronsku cigaretu u goli taban*
*zarobljenik se kikoće*
"Nekad je bilo lakše…"
*zarobljenik ga teši dok plače*— Oto Oltvanji (@otooltvanji) October 2, 2014
„Moj mozak je bokser što razvaljuje vilice!“ Student telepatije na magijskom fakultetu GUE ujutro je, okrnjenog zuba, zažalio zbog tih reči.
— miloš jocić )))! (@kvestkosmos) October 6, 2015
Ispred niske prizemne kućice,sedeći na stepeniku strpljivo prošiva šarene platnene torbe.Koliko,pitam i uzimam jednu sa gomile.Jeftino,kaže.
— NikĆulibrk (@kratkaprica) November 30, 2015
Написала сам јој, за паре, мастер рад за који је награђена престижном књижевном наградом. Сад ме кучка зове да јој напишем говор.
— Шорт шорт стори (@sortsortstori) November 13, 2015
Piše: Dragan Babić