Šta čitaju oni koji pišu: Stevan Bradić Mnoge knjige nisam pročitao do kraja, ali malo je onih kojima sam se vraćao da ih dovršim. Uglavnom je reč o romanima, kaže Stevan Bradić, pesnik, antologičar i profesor književnosti.

Stevan Bradić foto: Jovana Semiz

Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?

Verovatno Smešne reči Duška Radovića. To je knjiga koje se prvo setim, ali nisam siguran da je i najranije sećanje. Teško je zapravo odrediti šta je najranije, jer se stvari preklapaju i mešaju kada se vraćate na početke. Ali moram da priznam da su mi dosta čitali kada sam bio mali, mati i sestra.

Neke od knjiga kojih se još sećam su Nikolica s prikolicom, pa niz slikovnica u kojima je glavna protagonistkinja bila Maja (mala mama, na izletu, kuvarica itd), kompleti Bajke naroda sveta i Bajke naroda Jugoslavije, pa onda komplet Diznijevih knjiga na razne teme, užasno popularan 80-ih, mislim da su ga imali svi koje sam poznavao, pa onda adaptacije Šekspirovih komada, za decu, ali se više ne sećam ni izdanja ni izdavačke kuće (tu su bile Ukroćena goropad, Kako vam drago i još neke).

Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?

Teško je izabrati jednu, ali mislim da su mi u tinejdžerskom periodu bili značajni Heseovi romani, npr. Sidarta i Stepski vuk, koji mi se i danas čine kao literatura za mlade. Veliko otkriće mi je bio Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog na koga sam naišao u vreme kada sam se polako usmeravao na pisanje. Imao sam tada njegovo džepno izdanje i nosio sam ga svuda sa sobom i čitao kad god sam imao priliku.

Ovo isto važi i za Bodlerovo Cveće zla. Ne mislim, međutim, da su ove dve knjige vezane samo za moje odrastanje, pa možda nisu dobar odgovor na pitanje. Neka se onda Heseu priključi i roman Ivice Ivanca Maturanti koga sam tokom srednje škole pročitao više puta, jer mi se činilo da govori baš o meni i mojim problemima, zgodama i nezgodama, ali iz jednog pitomog ugla, iz jednog drugog sveta, koji tada već odavno nije postojao.

Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?

Moj poziv je takav da se svake godine vraćam velikom broju pisaca, budući da o njihovom stvaralaštvu držim kurseve na fakultetu. Neki od njih me raduju više a neki manje. Recimo da mi je drago svaki put kada ponovo čitam Bodlera, Remboa, Rilkea, Bloka, Novalisa, Helderlina, Prusta i još neke. Izvan toga, nisam siguran da bih mogao da navedem pisca ili spisateljicu kojima se redovno vraćam. Vraćao sam se recimo više puta Polu Maldunu i Frenku O’Hari, ali ne bih rekao da je to redovno. Zapravo se više vraćam filozofskim nego pesničkim tekstovima, budući da ih koristim u različitim kontekstima, no to mi se čini da ne spada u opseg ovog pitanja.

Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?

Mnoge knjige nisam pročitao do kraja, ali malo je onih kojima sam se vraćao da ih dovršim. Uglavnom je reč o romanima, poslednjih desetak godina sam u više navrata prekinuo čitanje raznih romana. Ne bih da imenujem nikoga. Mislim da to ima veze sa načinom na koji čitam i na koji sam se naučio da čitam, pre svega na poeziji i filozofiji.

Šta hoću da kažem? Romani su prema mom osećanju često rasejani, što ne mora biti po sebi ništa loše, ali mi se čini da ih možete savladati u svemu što je bitno već negde oko polovine, malo više ili manje, zavisi od autora/ke. Sve naknadno čitanje vođeno je onim pitanjem šta će dalje da se desi? Mene u principu ne zanima odgovor na njega, kada već sagledam koordinate i domet piščevog izraza, pa izgubim interesovanje da dalje čitam.

Ne mislim da je ovo uzorno, niti propagiram ovakav pristup prozi, prosto kažem kako u mom slučaju stoje stvari. Postoje naravno romani čiji se princip razvija u celini narativa, i njih sam uvek čitao do kraja. Na primer, Kucijevi romani su takvi da u njima nema ničega suvišnog. I to je fantastično. To vredi čitati.

Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?

Nezgodno pitanje. Ne mislim da se kajem što sam pročitao bilo koju knjigu, ali na primer neke od fakultetskih udžbenika, za koje mislim da nisu više u opticaju, imam osećaj da nisam trebao čitati, jer mi se retroaktivno čine kao gubljenje vremena. Umesto njih trebao sam pročitati primarnu literaturu iz oblasti za koju sam se spremao, bila to sociologija kulture, psihologija umetnosti, stilistika ili nešto treće. Mislim da je uvek bolje pomučiti se sa ozbiljnom studijom na neku temu nego gubiti vreme na loša prepričavanja. Naravno, postoje i dobri priručnici, ali neko vam ih mora preporučiti.

U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?

Ne slažem se sa pitanjem. (smeh) Mislim da već živimo u svetu književnih dela. Manje ili više fantastike je pitanje metafore i interpretacije. Književnost ne konstruiše paralelne svetove, ma šta neki teoretičari mislili, već vodi dijalog i vrši intervenciju u onome što postoji.

U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?

Ne znam da li sam ikada zažalio što nemam knjigu pri ruci. Možda u čitaonici kada se već spremam da čitam. Inače, svet mi deluje dovoljno zanimljivo i čitko da se retko osećam kao da mi treba dodatni izvor priče i pričanja. No, da ne zvučim pretenciozno, sa današnjom tehnologijom, zaista skoro i da ne postoji trenutak u kome nemate na raspolaganju neki tekst, pa mi možda zato i ne pada na pamet ta situacija.

Ili da tome pristupim drukčije: zažalim što nemam knjigu pri ruci kada sam dugo vremena bio sprečen da čitam raznim životnim obavezama. I nije to baš ni žal za knjigom, već više kao neka duboka anksioznost, za koju i ne znate odakle dolazi. A onda kada sednete pred tekst i krenete da preko njega prelazite pogledom, počnete da shvatate o čemu se od početka radilo. Tako da se ova žalost može konstatovati samo retroaktivno, onog trenutka kada je već ukinuta, a potreba za knjigom zadovoljena.

Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?

Pa budući da sam deo jedne izdavačke kuće, Prelom izdavaštva, mogu da kažem da smo se opredelili da objavimo knjigu Viktora Serža, Rađanje naše moći (2021). Prvi deo ove knjige približava čitaocu uzavrelo stanje španskog društva koje 1917. stoji na ivici otvorenog sukoba. Serž nas upoznaje sa političkim životom Barselone polazeći iz ličnih vizura raznolikih aktera – prosjaka, policijskih agenata, radnika, bogatih industrajalaca i mnogih drugih.

On potom opisuje svoje putovanje preko zaraćene Evrope do Rusije u kojoj je upravo izbila Oktobarska revolucija. Serž je odličan pisac, koji je svedok nekih od najznačajnijih događaja 20. veka, i mislim da ga iz oba ova razloga vredi čitati.

Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?

Ne znam, možda Potragu za izgubljenim vremenom. Ali svaka dobra knjiga podrazumeva određene lomove i prevladavanja da bi nastala, koja mi u ovom slučaju naravno ne pripadaju, pa mi se čini da možda ne bih bio spreman na ceo paket. Možda je bolje želeti da napišete baš onu knjigu koju upravo pišete i koju niko drugi ne bi mogao, nema potrebe za tim sujetnim sameravanjima.

Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?

Ponovo, ne znam. Možda viktorijanski romani. Uvek su mi bili užasno dosadni. Čak i ljudi kojima se oni dopadaju imaju tendenciju da budu dosadni.

Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?

Nisam siguran da razumem pitanje. Šta bi značilo otkriti neku knjigu prekasno? Pročitati je u trenutku kad znate sve ono što ima da vam kaže? Pronaći u njoj razrešen problem sa kojim ste se dugo rvali, ali ste ga na kraju sami rešili? Ako ste problem rešili, onda vam ta knjiga nije bila potrebna, zar ne? Ako iz knjige imate šta da naučite, onda nije otkrivena prekasno. Zapravo, na neki čudan način, imam osećaj da sam svoje knjige otkrivao prekasno, da sam ih trebao otkriti možda i čitavu deceniju ranije, što bi značilo da kasnim za samim sobom. Da li to može da bude odgovor na ovo pitanje?

Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?

Evo predloga za celodnevni meni:

Ćutljivi doručak: Ivo Andrić, Momčilo Nastasijević, Fernando Pesoa, Marsel Prust, Virdžinija Vulf

Ručak da ti presedne: Hajdeger, Dostojevski, Marks, Crnjanski, Ruso

Večera sa prijateljima: Branislav Živanović, Jelena Anđelovski, Marko Jovanović, Aleksa Nikolić, Marko Bogunović, Luka Rudić, Nemanja Pantović

Noćni klabing: Niče, Arto, Arhiloh, Katul, Vijon, Rembo

Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?

Retko čitam knjige na papiru, a obeležavam ih u zavisnosti da li su moje ili sam ih pozajmio. Ako sam ih pozajmio, vrlo retko ih obeležavam, a i tada ako je već neophodno, običnom olovkom, tačkama na marginama. Ako su moje onda ih podvlačim olovkom, hemijskom, savijam uši, bilo šta zapravo, da ostavim trag i komentar. Na kompjuteru kopiram delove pdf-ova u poseban dokument, na koje onda pišem i beleške, a kopirane odlomke označavam i u različitim bojama u zavisnosti od važnosti (od žute, preko zelene, ljubičaste, do crvene).

Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odlužene doživotne zatvorske kazne?

Na pusto ostrvo… ne znam, priručnik za preživljavanje. U zatvor, Kapital.

Šta trenutno čitate?

Upravo čitam esej Erika Hobsbauma “Identitetska politika i levica” i studiju Kompleksna nejednakost Lesli Mekol.

Foto: Jovana Semiz

Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: