Vaše najranije sećanje na knjigu i čitanje?
Zelena slikovnica, iz koje su štrčali potočići i biljke. Pamtim kako ih presavijam, otvaram, zatvaram….kao i listove iz maminog herbarijuma.
Najranije sećanje na čin čitanja je sledeća slika: ispisane četiri kose i jedna crta preko na parčetu kartona (na jednoj od polica u podrumu uredno su poređani ostali komadi kartona, položeni kao što sam ih kasnije otkrivala u bibliotekama) – tako je baba Rosa zapisivala litre prodatih mleka i sricala mi naglas, dok smo prale vraćene flaše i spremale ih za naredno jutro. U pauzama od muže krava, rada na njivi, spremanja i savijanja pite od zelja, baba Rosa nas je budila i uspavljivala pričama, o vilama i vilinim kolima, zvezdama, mestima gde spavaju smukovi. Najuzbudljivije su mi bile priče o procesu močenja/gnječenja/češljanja konoplje, njena sećanja na selo u kojem je porasla.
Pamtim listanje litvanskih bajki i Breza Maksima Gorkog (izdanja Dečjih novina iz Gornjeg Milanovca), uredno poređenih u koferčetu Sare Kej. Sačuvala sam ih sve, čak i koferče.
Koju knjigu biste nazvali knjigom vašeg odrastanja?
Pročitala sam pitanje ovako – kada ste se susreli sa smrću?
Stoga, dve su priče zapravo, tokom osnovne škole. Prva je Kroz mećavu, Petra Kočića (Negdje u daljini, sa planinskih ovršaka, razlijegalo se po uznemirenoj zimskoj noći studeno vijanje gladnih vukova, miješajući se sa urlikom i lomljavom pobješnjelih vjetrova koji potresaju zemljom, noseći kao nevidljivi divovi na svojim snažnim plećima grdne smetove, i razbacujući ih ražljućeno na sve strane…Zvižde vjetrovi, zvižde i urliču, a polumrtva se usta ljube i izdišu u slatkoj smrti….); druga je Rak Krojač Desanke Maksimović, i reč oblutak. Tu je i Hajdi, Johane Špiri.
Iako znam svaki redak naizust, iščitavam ih često, sa ushićenjem kao da se prvi put upoznajemo, i nešto mi se iznova rasvetljava, smešta sa svim ostalim što nalazim u sebi. Vraća me u negdašnji svet, za kojim čeznem katkad da je na dohvat ruke. Na dohvat ruke kao kad zahvatate kofu hladne vode iz bunara, napijete se i dišete iz dubine stomaka. U tišini, sa odrastanjem, sa trenucima neizmernosti i zbrkanosti sveta, i nadasve osećanjima prihvatanja i prolaznosti. Ima nečeg u njima što mi je i danas važno, ili bi bilo važno da postoji, ili bih želela da ponovo bude tu.
Kom piscu/spisateljici (ili knjizi) se redovno vraćate i zašto?
Bašlarovoj Poetici prostora i Rilkeovim Devinskim elegijama. Zavisi čemu i kojoj Jeleni želim da se vratim.
Tu su En Karson, Dostojevski, Desnica, Rastko Petrović, Nastasijević, Bela Hamvaš, grčke tragedije, Čehov, Floberova Pisma, Danijel Dragojević, Irena Vrkljan, Fragmenti ljubavnog govora Rolana Barta, Pesma nad pesmama ili Pesma Solomonova (Stari zavet), Krista Volf, Hamsun, Judita Šalgo, Atlas opisan nebom Gorana Petrovića.
Vraćam se i rečnicima, radnim sveskama iz osnovne škole, bajkama, a najvećma – poeziji.
Knjiga koju nikako niste uspevali da pročitate do kraja?
Čovek bez osobina, Robert Muzil.
Knjiga koju biste voleli da je nikada niste pročitali?
Nema takve.
U svetu kojeg književnog dela biste voleli da živite?
Ne bih volela, osim da se susretnem sa voljenim junacima i junakinjama na livadi kraj Ibra, punoj šumskih jagoda. Tu je i sazrelo drvo duda, red trešanja i višanja – da zajedno domaštavamo i nastavljamo “tačke” koje su ih zatvorile u samo jednoj knjizi. Iako su tik uz mene i iscrtavaju mape unutrašnjih prostora, govorimo jedni drugima: „sve je dobro i sve još može biti…stići ćemo, stići ćemo.”
U kojim situacijama zažalite što nemate knjigu pri ruci?
Ja sam jedna od onih koja uza se vucara ne samo jednu knjigu, već par. I dok hodam, čekam u redovima, kuvam, spavam, i kad sam zaljubljena; knjiga za do pijace, knjige u torbama za trening. Grle, greju i čuvaju me, razgovaramo; i/ili kako piše Sontag: „Čitanje je moja zabava, moja distrakcija, moja uteha, moje malo samoubistvo. Ako ne mogu da podnesem svet, samo se sklupčam sa knjigom u ruci, i to je kao mali svemirski brod koji me odvodi od svega.” (Ako knjige nestanu, Clio, Džonatan Kot, Suzan Sontag, 2019.).
Da imate svoju izdavačku kuću, koju knjigu, ili kojeg pisca/spisateljicu biste prvo objavili?
Nedavno sam započela kupovinu Bagdalinih izdanja (Kruševac) – ediciju Savremena poezija. Prva kupljena je Savremena poezija Perua. Tu su još i Nigerija, Kamerun, Kongo, Burma, Gana, Jordan, Senegal, arapska poezija Istoka, Kuvajt, Šri Lanka, Malta, južnoafrička poezija, Bolivija, Brazil, Angola, Venecula, Sirija, Palestina, Kipar, Venecuela…Stoga, za početak, sačuvala bih dizajn, savršen je, dodala nove autore/ke i još zemalja pored pomenutih postojećih i nepostojećih. („Ovde je važno naglasiti: mnogo šta što je za ljude dragoceno ne može se izreći ni ugraditi u kulturu neke zajednice ili epohe drugačije nego poezijom.”)
Zatim dramu: Anđeli u Americi: gej fantazija na nacionalne teme Tonija Kušnera.
Koju knjigu biste voleli da ste vi napisali?
Volela bih da sam napisala Orlanda, Virdžnije Vulf.
Opšteprihvaćeno remek-delo koje vam se nije svidelo? I zašto?
Prvo sam se setila Pamukovog Muzeja nevinosti, dosade li i prepotentnosti!
Za koje knjige (autora/ku) mislite da ste ih otkrili prekasno?
Ne osećam da sam neka dela otkrila prekasno, štaviše, neke sam autore/ke otkrila prerano. Kao i ljude, uostalom, što danas prihvatam kao dar i učenje, jednu vrstu smirenog posmatranja.
Da možete da priredite večeru za pet pisaca/spisateljica, bez obzira na to odakle su i da li su vaši savremenici, ko bi se našao za stolom?
Sapfo, Petar Kočić, Anica Savić Rebac, Rastko Petrović i En Karson.
Kako obeležavate zanimljive delove u knjizi: beleške na marginama, “uši”, podvlačenje markerima ili…?
Šta čitaju oni koji pišu: Lazar PavlovićPodvlačim, crtkam, dopisujem, grafitnom olovkom, olovkama u boji, markerima – što mi je ranije bilo nepodnošljivo i nedopustivo, a sada – osećam kao da sam upisala delić sebe i stvarnosti; dopisujem datume, mesta, časove, pojmove, utiske o pročitanom; zaokružujem, nekad su uzvičnici, nekad su upitnici. Volim tu vrstu uzbuđenja, iznenađenja i usplahirenosti koja me zatekne pri novim, drugim ili petim čitanjima. Nekad me među stranicama sačeka list, cvet, fotografija ili porukice koje nikada nisam odaslala.
Koju biste knjigu poneli na pusto ostrvo, a koju na odluženje doživotne zatvorske kazne?
Na pusto ostrvo, nijednu, jer sam divljakuša.
Na odsluženje zatvorske kazne, takođe, nijednu. Pisala bih dok rečenica ne postane lepljiva i sočna. Sočna kao kidanje ljušture nara. Zrnca smeštala u uvaline obraza kao što rade hrčci; i usavršavala tehnike kik-boksa.
Šta trenutno čitate?
Uh, više naslova paralelno.
Pre očeva umiru sinovi, Tomas Braš, prevod sa nemačkog Bojana Denić (Radni sto, Beograd, 2023);
Godine, Ani Arno, prevod s francuskog Jelena Stakić (Štrik, Beograd, 2023);
Elegije iz Oksopetre, Odisej Elitis, prevod sa novogrčkog Vladimir Bošković (Konstrast izdavaštvo, Beograd, 2019);
Pitanje krivice, Karl Jaspers, prevod sa nemačkog Vanja Savić (Zlatno runo i Milstone, Beograd, 2019);
Trinaesti mesec (portreti morskih nomada), Nataša Rogelja, prevod sa slovenačkog Jelena Dedeić (Geopoetika, Beograd, 2023);
Romansa sa senkom, Koni Zvajg, Stiv Volf, prevod sa engleskog Branislav Stojiljković (Fedon, Beograd, 2015);
Feministička teorija nasilja, Fransoaz Veržes, prevod sa francuskog Milica Rašić (FMK knjige, Beograd, 2023);
Divlja duša, Marija Čudina (Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1986);
Saputnici, Isidora Sekulić (Raštan izdavaštvo, Beograd, 2023);
Knjiga plača, Heder Kristl, prevod sa engleskog Tanja Brkljač (Red box, 2021);
The Poetics of Cruising, Queer Visual Culture from Whitman to Grindr, Jack Parlett, (University of Minnesota Press, 2022);
What is Sexual Capital? Dana Kaplan, Eva Illouz (polity, 2022);
Countersexual Manifesto, Paul B. Preciado. Translated by Kevin Gerry Dunn. Foreword by Jack Halberstam (Columbia University Press, 2018);
Witches, Witch-Hunting, and Women, Silvia Federici (PM Press, 2018).
Ostale priloge iz naše rubrike “Šta čitaju oni koji pišu” možete pročitati ovde.