Mišela de Montenja često smatraju slikom i prilikom promišljenog življenja. U uvodu za Šta znam? (novi izbor Montenjevih ogleda, u prevodu Dejvida Kauarda, objavljenih za Puškin pres 2023. godine) Jijun Li piše: „Njegovi zapisi mi služe kao podsetnik, kao podsticaj, pa čak i kao nalog: redovno razmišljanje o sebi je, poput svakodnevne joge, zdrava navika“. A M. A. Skrič, u uvodu za njegov prevod Ogleda, opisuje ih kao „jednu od velikih evropskih knjiga za nahtkasnu“. I Alen de Boton u svojoj knjizi Uteha filozofije za Montenja kaže da je koristan vodič za razmišljanje o problemu samopouzdanja, a u knjizi Škola života piše da su „Ogledi izrasli u praktičnu hrestomatiju saveta koji nam pomažu da upoznamo sopstveni nestalni um, da pronađemo svrhu, smisleno se povežemo sa drugima i da dokučimo trenutke pribranosti i prihvatanja“.
Tekstovi u kojima se ističe zašto je Montenj važan i zašto bi ga trebalo čitati premašuju ove okvire: koristan je zato što nas uči “kako da razmišljamo” i samim tim, kako sugeriše naslov Montenjeve biografije Sare Bejkvel, Kako da živimo. Takvi instant pristupi nisu nužno loši, ali su tipični za površno, brzometno čitanje karakteristično za pokušaje da se mislioci učine privlačnijim publici. Možda zato i ne čudi to što se Ogledi na Amazonu mogu naći tako što se pri filtriranju odabere “motivaciona samopomoć”.
To što je Montenj podložan ovakvom tretmanu možda je i posledica njegove pristupačnosti: on nije sistematičan mislilac, a pisao je kratke tekstove na različite teme, što znači da lako može da se uzme, malo pročita i odloži. A pošto ga je moguće podvesti pod tradiciju skepticizma, može se čitati tako kao da podvlači stvari nalik onima koje su isticali filozofi stoici ili epikurejci (koje je, valja i to reći, Montenj više puta citirao): da dobar život počiva na spokojnom umu, do kog stižemo preispitivanjem svojih misli i priznanjem da ne možemo baš sve da saznamo. (U tom duhu ga, reklo bi se, čitaju mnogi njegovi popularizatori.)
Ali dobro je poznato da Montenj ne nudi gotova rešenja i ne postavlja se kao mudrac, a svakako nije sebe doživljavao kao nekoga ko bi trebalo da bude uzor. Osim toga, on ničim, ni u jednom trenutku, ne sugeriše da su njegovih skoro hiljadu stranica samopreispitivanja ostvarila ma i najmanji opipljivi rezultat. U uvodnom obraćanju čitaocu savetuje nas da ne traćimo slobodno vreme na tako “tričavu i zaludnu temu” kao što je on. A u ogledu “O taštini” ide čak dotle da svoje spise poredi sa prdežima uma, mentalnim izlučevinama: “Imaš ovde, malo pristojnije, neke izmete ostarelog uma, kad tvrđe, kad mekše, a uvek nesvarene”.
Sa esejima sam se prvi put susreo sa dvadeset godina, kad jedva da sam bio spreman da ih čitam: nisam znao skoro ništa o vremenu u kom je živeo Montenj; većina stvari na koje se poziva nije mi značila ništa, niti sam čitao mnoge mislioce i pesnike koje je često citirao. Doživljaj dok sam ga čitao bio mi je kao da me neko vodi po obrisima tuđe svesti. Ako nam ogledi zaista pokazuju “kako da ramišljamo”, oni to rade zbog načina na kakav je Montenjev misaoni proces uronjen u sam čin kompozicije. Popularizatori su u pravu da se u tim ogledima prenosi mudrost, ali nije dovoljno baviti se samo onim šta nam Montenj govori, a ne i onim kako nam to kaže.
***
Montenj je, jedva vek od ulaska u epohu štampe, pokušao sve da unese u knjigu – sve o sebi i svom misaonom životu. Tako popustljivog maksimalizma nema u naše vreme, kada je deljenje ličnih stvari sa svetom uobičajena aktivnost, naviknuti smo na neprestano komentarisanje i iznošenja mišljenja u javnosti. Lako nam je danas da to smatramo svojevrsnom dekadencijom našeg vremena, ali i sam Montenj je držao da je to podjednako tačno i za njegovo vreme: “Piskaranje je izgleda jedan od pokazatelja doba izobilja”, piše on. “Do kakvog brbljanja mora da dovede to kad mucanje i razvezivanje jezika guše svet tako strašnim gomilama knjiga? Tolike reči samo reči radi!”
Komodifikacija teksta i kultura sve pogođenija prekomernom proizvodnjom bili su preduslovi za pojavu eseja. Inovativni, kakvi jesu, bili su posledica nove književne kulture. Ideja da se svaka tema može udenuti u tekst (“sve teme povezane su jedna s drugom”, kaže Montenj) i članci o svakodnevnom životu bili su novine Gutenbergove epohe, vremena kada je odjednom moglo da bude odštampano bilo šta, na bilo koju temu. Forma eseja pojavila se delimično iz tragičnog sticaja privatnih okolnosti. Montenjeva prijateljica i velika ljubav Etijen de la Boetije preminula je 1563. godine, zbog čega on nije imao kome da piše kada se penzionisao iz javne službe 1571. i u svojoj 39. godini se povukao u južnu kulu na svom imanju. Uskraćen za prepisku, Montenj se pomirio sa tim da piše samom sebi:
Pisanje pisama… takva je vrsta posla za koju moji prijatelji misle da sam mu pomalo vičan. I radije bih se prihvatio te forme za objavu svojih opaski, samo da sam imao sa kim da pričam… Jer pričanje u vetar, ko što to drugi rade, nije za mene, osim u snovima… Bio bih pažljiviji i pouzdaniji kada bih se obraćao prijatelju, nego što sam sada, kad uzimam u obzir različite ukuse celokupne javnosti.
Ovo nam sugeriše da su eseji prvobitno bili viđeni kao epistole upućene samome sebi. Prvi tekstovi uglavnom su anegdotski i obiluju citatima (Montenj je neobuzdano citirao.) Međutim, kako mu ogledi odmiču, Montenjev glas počinje da buja: tekstovi postaju duži, širi, mnogo samoreferentniji i opširniji, sa više “namernih nebitnosti” (da iskoristimo izraz Stjuarta Hempšira). Montenj ponekad ne uspeva da se drži naslovne teme i povremeno je potpuno napušta. Prvih nekoliko ogleda deluju suzdržano i skolastički, ali ubrzo postaju razigrano nesputani: dok neki od prvih eseja ne premaše pasus ili dva pre nego što se spomene tema, kad stignemo do “O fizionomiji” (jedan od poslednjih), Montenju je potrebno 26 stranica da dođe do toga, u ogledu od ukupno 28 stranica.
Prvi tekst koji sam pročitao bio je “O kanibalima” – tipičan ogled, pun distrakcija, diverzija i vraćanja. Montenj počinje Platonovim opisom Atlantide i spekuliše o razdvajanju kontinenata posle velike poplave; citira Vergilija i Horacija i primećuje koliko često ljudi na njima nepoznatim područjima brkaju reke sa morima i mora sa okeanima; insistira na tome da se topografi drže mesta koje poznaju umesto što se bave dalekim zemljama – kako bi svako trebalo da se drži pisanja o onome što zna, kako bi ljudi trebalo da manje pišu i kako, opšte uzev, ima previše knjiga. Onda (četiri stranice kasnije) konačno pristupa svojoj temi: obredima i praksi naroda Tupinamba u Brazilu koji ritualno kanibalizuju svoje mrtve.
Ono što mnogi ljudi zapamte u vezi s ovim esejima pojavljuje se ovde, kad Montenj kaže da “svaki čovek varvarstvom naziva sve ono na šta nije navikao” i da Evropljani “premašuju [Tupinambe] u svakoj vrsti varvarstva”, jer više varvarstva ima u sakaćenju ljudi dok su živi nego u jedenju njihovih mrtvih tela. I u tom trenutku Montenj zalazi u digresiju i nastavlja o vrlini ratovanja i časnom porazu, pre nego što ponovo podseti samog sebe da se vrati temi. Potom prepričava susret sa jednim od tih ljudi, koji je zarobljen, kaže nam da je imao lošeg prevodioca, a svakako i ne može da se seti o čemu su razgovarali, pre nego što ceo svoj trud rasprši sleganjem ramenima: “Sve to nije tako loše – ali kakva vajda? Nisu oni ti koji nose pantalone”.
Ne opisuje Montenj svoje oglede bez razloga kao “grdosije” i “groteske”, “skrpljene od različitih udova i oblik im nije određen, a njihov red, sled i proporcije su čista slučajnost”. Poput mnogih tekstova, u ogledu “O kanibalima” ima daleko više digresija nego argumenata i Montenj, kao i uvek kada oseti da tone, prosto prekida svoj rad umesto da pokuša da ga popravi i dopuni. Sve to ukazuje da Montenj nije imao neki širi plan ili nacrt. Njegovi spisi se opiru sažimanju i nemoguće ih je sabiti u fino upakovana zrnca mudrosti. Čak i namera da se objasni niz njegovih ogleda često deluje dosadno. Ipak, upravo to su oni kvaliteti koji, kada preusmerimo fokus sa sadržaja na formu, nastavljaju da oglede čine toliko “poučnim”.
***
Virdžinija Vulf u svom čuvenom eseju hvali Montenja zbog sposobnosti da predstavi strujanje svojih misli tako autentično (ne iznenađuje to što je Vulfova volela Montenja, jer u ogledima vidimo prototip toka svesti). U pisanju se čovek uvek suočava sa “teškoćom da se izrazi”, odnosno misliti i pisati ono o čemu se misli različite su stvari: “olovka je strogo oruđe; sama malo šta ume da kaže; i sama ima svoje svakovrsne navike i ceremonije… dok vrludav put ljudskog govora pretvara u dostojanstveni i otmeni marš olovaka”.
Bliskost onoga što se dešava u umu i na papiru ponekad se smanjuje činom pisanja: trapavi ritmovi svesti se na silu ujednačavaju, sabijaju u oblik, formalizuju. Pisanje traži zaseban način razmišljanja, to svakako, ali često ne uspeva da oslika način na koji se ideje pojavljuju u glavi bez ikakve najave, obuzmu je na neko vreme, a onda se razlete. Montenj ostaje jedinstven, tvrdi Vulfova, jer je očigledno vičan da zatrpa jaz između svog uma i svoje proze. “Nikad ni na trenutak ne posumnjamo”, piše ona, “da je ova knjiga on sam”.
Katkad Montenj svoje pisanje poredi sa portretisanjem. U svom obraćanju čitaocu kaže: “c’est moi que je peins” (“ja u njoj samo sebe slikam i iznosim[1]”)… U “O prijateljstvu” ponovo kaže da svoj pristup pozamljuje od slikara: “Dok sam razmišljao o tome kako je slikar koga sam zaposlio radio svoj posao, naumio sam da ga podražavam”. A u “O taštini” piše: “Neka ovaj ogled o meni teče dalje i ovaj treći nastavak ostalih delova moje slike”. Paskal, na koga je Montenj nesumnjivo uticao, primenio je sličnu formu u Mislima, svoj pristup opisao je kao “la peinture de la pensée” (“slikanje misli”).
Da li su Ogledi generativni ili mimetički ostaje nejasno: da li oni zapravo pokreću određeni način razmišljanja – za njih svojstven način opažanja – ili jednostavno omogućavaju da se opiše kako izgleda to razmišljanje? Montenj nam ne daje naznake da je prepoznao tu distinkciju. Pri poređenju svog pristupa sa slikanjem sigurno je posegnuo za pogodnom metaforom za vrstu pisanja kakvom se bavi, a koja tad još nije imala naziv. Međutim, analogija sa slikanjem upućuje nas na to da mu je proces istovremeno generativan i podražavački; on je automimetički, kao Ešerov crtež ruke koja crta samu sebe.
Montenjev prikaz njegovog uma “iz dana u dan, iz minuta u minut” nekad se shvata kao njegov metod (na primer, njegov misaoni proces), ali je to podjednako i formiranje njegovog književnog stila: time što pri činu pisanja pušta svoj um da slobodno luta on spontano stvara i formu koja mu omogućava da to lutanje prikaže. Dakle, ako Montenj skrene s puta, skreće i njegov stil: “Moj stil i moj um podjednako lutaju”.
Začudo, izgleda da on svoj stil uopšte i nije shvatao kao stil, delimično i zato što nije pravio razliku između sebe i procesa: “Želim da ljudi vide moj prirodan i običan korak”, kaže nam, “koliko god da luta. Dopuštam sebi da budem onakav kakav sam”.
U “O pretpostavljanju” kaže, sa tipičnom skromnošću: “Sve što pišem je grubo; manjka mu ugleda i lepote”. Svoj stil opisuje kao “bezobličan i nedisciplinovan” i kao “vid napredovanja bez definicija, bez granica, bez zaključaka i smeteno…” Takođe ga opisuje i kao “slobodan i nesputan” i tvrdi da, ma koliko se trudio, ne može da postigne “glatku i urednu” strukturu kakvu preferiraju drugi. Čak i to što svoje reči poredi sa izmetom otkriva dosta toga, jer nam sugeriše da u njegovoj prozi nema izveštačenosti. Njegov izraz nije izučen, već izlučen.
Related
Otac renesansne proze Bokačo i zabranjivane priče “Dekamerona”
Ali ove primedbe ne stoje, Montenj je imao svoj stil, tim pre što je verno prenosio prirodu svojih spoznaja. A njegov stil – u kojem je mišljenje istovremeno i saznajni i estetski čin – ukazuje na nerazmrsivu vezu između episteme i forme, između misaonog procesa i oblika kakav poprima taj proces. U “O stilu” Suzan Sontag ističe da “svaki stil otelotvorava epistemološku odluku, interpretaciju onoga šta i kako doživljavamo”. To jest, svi stilovi nose različita vrednosna svojstva; oni otkrivaju stvari specifične za svoj ugao. To implicira da su određena otkrića moguća isključivo kroz određene književne forme, a da te forme nisu tek sistemi prenosa – one takođe igraju aktivnu ulogu u tim otkrivanjima. Pitanje je, na primer, da li bi Platon mogao da piše u bilo kojoj drugoj formi osim u dijalogu ili etičkoj alegoriji.
Svakako je teško zamisliti da Montenj piše u bilo kom drugom žanru nego u onom u kom je pisao, posebno pošto se uzima za začetnika. Samo su sloboda i elastičnost eseja mogli da podrže Montenjevo bezobalno samopreispitivanje. Oni su epistemološki eksperiment, savršeno izražajan za um nekog skeptika, u kom su sve tvrdnje – a posebno one o znanju – provizorne. Oni prihvataju sve, obuhvataju sva interesovanja, kontradikcije, ispravke, distrakcije, tričarije; oni dozvoljavaju da se sve istraži, a oslobađaju od tereta moranja da se bilo šta zaključi.
***
Smeštanje nekoga u knjigu znači pokušaj da se taj neko fiksira, ali Montenj sebe nikako ne može da fiksira (“Sadašnji ja i ja od onomad zapravo smo dvojica”). To je zato što nikako ne može da sredi to što zna: “U svoje sadašnje misli ne sumnjam ništa manje nego u one prošle, a u svoju drugu ili treću misao ništa manje no u onu prvu”. On i njegova svest neprekidno su u pokretu, što podjednako odražava dočaravanje razmišljanja kao i to šta znači biti očaran razmišljanjem. Dakle, “ja” je kod Montenja uvek nestalno: um neprestano juri za sobom, izmiče samodefinisanju. To Montenja navodi da u jednom od svojih poslednjih eseja, skoro na samom kraju svog dela, zapiše: “Ne prikazujem bivanje. Prikazujem prolaznost”.
Montenjev postupak je, kako sam priznaje, neposredan i asocijativan; nikada ne zna kuda će i on i njegova olovka. Montenjevska šetnja, takva kakva je bila, pokazuje “neprekidni tok, promenu i varijacije” njegovih misli. Nešto kasnije kaže: “Zamisli mi slede jedna drugu” – i, što je ključno, dodaje – “i bacaju pogled jedna na drugu, ali usput i kradom”. Ogledi stoga nose u sebi i efekat ogledala: omogućavaju zamislima da se ogledaju. Maršal Makluan u eseju “Kolridž kao umetnik” tvrdi da je Montenj bio zaokupljen “književnim postupcima da se zamrzne i predstavi neka faza ljudskog uma: da zamrzne sa namerom da je predstavi i da je predstavi sa namerom da kontemplira”. Taj postupak je pokušaj da se opiše kako bi saznanje moglo da izgleda, tako da svako može da ga potraži.
Ali saznati, prema Montenju, ne znači i umrtviti saznato. Kad bi Montenj mogao da sredi svoje misli ne bi bilo potrebe da ih zapisuje: “Kad bi mi samo duša mogla da nađe uporište, ne bih sebe iskušavao, nego bih se razrešavao”. Ogledi mu, dakle, omogućavaju da se ne smiruje. “Ovo je zapis o raznolikim i promenljivim pojavama”, piše on u “O kajanju”, “o zamislima koje su nerazrešene i, kad tako mora, kontradiktorne, bilo stoga što sam ja sam postao drugačiji, bilo stoga što se držim drugačijih osobina i strana svojih tema”. Kao projekat, ogledi su beskrajno prilagodljivi i, kao što možemo da vidimo iz istorije njihovih objavljivanja, inherentno beskonačni.
Montenj je povremeno prepravljao prve dve knjige, unoseći stotine ispravki u naredna izdanja. Nisu to bile onakve ispravke na kakve bismo možda pomislili. On je sebe retko korigovao i retko je precrtavao svoje misli, nego je dodavao još – često kontradiktornih – misli (“Dodajem, ali ne ispravljam”). Ti dodaci ponekad se po dužini mogu meriti sa originalnim tekstovima; ponekad ih i premašuju. Montenj bi nažvrljao opaske i dodatke na marginama, a to bi onda bilo uneto u tekst bez ikakve naznake čitaocu (u kasnijim izdanjima Ogleda bi ti slojevi bili predstavljeni nadrednim slovima ABC, koji označavaju gde je odlomak ubačen).
Štaviše, pošto u originalnim verzijama nije bilo odvajanja pasusa ili razmaka, svako poglavlje se moglo čitati kao čaršav teksta u kom su citati, misli, primisli i naknadne misli išli zajedno u nerazlučivom toku i svaki osećaj vremenskog niza bio bi razoren – što je odraz i naših mentalnih aktivnosti pri kojima na svoje misli ne udaramo žig sa datumom, niti su one opremljene zvezdicama i fusnotama.
***
Montenj je nastavio da proširuje zbirku svojih ogleda sve do smrti 1592. godine, a do tada su već doživeli ogromnu popularnost. Tri godine kasnije objavljen je i treći tom. To je pokrenulo i debate među proučavaocima oko toga koje izdanje bi trebalo uzeti kao konačnu verziju. Naravno, konačne verzije nema. Ako je cilj ogleda bio da uhvate (nužno neuspešno) vazda promenljivu prirodu nečijeg stanovišta i provizornost onoga što se zna, onda je i sasvim prikladno to što ih Montenj nikada nije smatrao završenim: “Ko ne vidi da sam krenuo na put kojim ću ići, bez zaustavljanja i bez napora, sve dok je mastila i papira na svetu?” Ovi ogledi su, naposletku, beskrajno delo u nastanku.
Vidim da se to odražava i na moje beleške koje se zagonetno preklapaju u primerku izdanja Ogleda tako kabastog da može da uvrne ručni zglob – beline na stranicama prepune su marginalija, ostavljenih u različito vreme, u različitim raspoloženjima. Ponovo vidim svoje prve, druge i kasnije reakcije na stvari; u nekim slučajevima ne prepoznajem samog sebe, ježim se od svojih komentara i stvari koje sam nekada smatrao dubokoumnim. Dok sad čitam Montenja, iz ugla čoveka u srednjim tridesetim, bolje prepoznajem osećaj prolaznosti i promenljivosti koji karakteriše misaoni život: svako moje čitanje bilo je suštinski drugačije, i svaki put sam sebi ispadnem napola otuđen od svog nekadašnjeg ja, čineći da se moj um – kao što sam Montenj kaže da se nada da će postići pišući oglede – “stidi samog sebe”.
Što se mene tiče, jedinstveno zadovoljstvo eseja uvek je bilo u tome što uspeva da oslika, zapanjujuće precizno, misaoni život. Biti esejista znači deo misaonog života izložiti javnosti – dramatizovati sopstveni misaoni proces pred drugima. Montenj, nesporno prvi koji je to radio, shvatao je da je epistemični zadatak u kakav se čovek upušta u ogledu – da shvati šta (se) zna – inherentan njegovoj formi. Ako mi je bio poučan, a jeste, nije to bio zato što me je učio “kako da razmišljam”, nego da su kako da razmišljam i kako se razmišlja različite verzije iste stvari. Izvan toga oklevam da kažem bilo šta određeno, jer bi to bilo zaista veoma nemontenjevski.
Piše: Džared Marsel Polen
Izvor: The Point
Preveo: Matija Jovandić
***
[1] Prevod D. Frtunić