Skica za portret: Kurt Vonegat u baru

Teri Mekdonel autor je knjige “Život pun slučajnosti”, sa podnaslovom “Uredničke beleške o pisanju i piscima”. Prenosimo ovde tekst u kom je iskusni urednik opisao neformalni susret Kurta Vonegata sa grupom pisaca iz tadašnjeg “Njuzvika”.

[dropcaps round=”no”]S[/dropcaps]tajao sam na uglu Treće avenije i Četrdeset osme ulice, a Kurt Vonegat išao je ka meni svojim nezgrapnim koracima. Bila je jesen i postajalo je već hladno, a on je delovao malo neuravnoteženo, onako u kaputu, zgodan ali razbarušen, sa dugom kovrdžavom kosom i jakim brkovima koji su mu katkad prikrivali smešak. Rekao bih da me je video po njegovom sleganju ramenima, što je ponekad radio u znak pozdrava.

Krenuo sam da častim večerom neke pisce iz Njuzvika koji su bili pomalo sumnjičavi prema meni kao prema njihovom novom pomoćniku izvršnog urednika. Doveden sam iz Roling stouna, a da niko u Njuzviku nije ni čuo za mene. Nisam ni ja znao njih, ali sam znao Kurta, on je bio jedan do prvih ljudi koje sam upoznao kada sam se doselio u Njujork. Bili smo komšije u Četrdesetosmoj ulici, gde je on živeo u velikoj kući usred bloka i pozivao bi me na pića. Privoleo sam ga da sarađuje sa Roling stounom pošto sam pratio njegove govore i gostovanja na radiju, a onda mu predložio kako to može da se preradi u eseje.

– Hajde na večeru – rekao sam. – Tu su neki pisci iz Njuzvika koji bi voleli da te upoznaju.
– Nisam raspoložen – rekao je Kurt.
– Oni su tvoji fanovi – odvratio sam. – To je isto deo tvog posla.
Kurt je zapalio “pal mal” i dobacio mi pogled, jedan od njegovih omiljenih, zainteresovan, ali nekako rastužen situacijom. Znao je da glumi taj Kurt.
– Prihvati to kao da mi činiš uslugu – rekao sam. – Njima baš i ne ulivam poverenje, a tvoje sam tekstove uređivao.
– U neku ruku – rekao je, a video sam da je već popio par pića.
On nikada nije bio zloban, ali je bio iskren.
– Šta bi drugo radio za večeru? – rekao sam, znajući da je retko pravio planove.
– Najmanje mi treba neko uvlačenje u dupe – rekao je Kurt.
– A ja to upravo radim.
– Oni će hteti da znaju koji mi je roman najdraži.
– “Kolevku za macu” – rekao sam.
– Greška.
Bacio je “pal mal” niz Četrdesetosmu ulicu i krenuli smo zajedno ka restoranu.

Pisci su već bili za stolom, pića pred njima. Podigli su poglede kad smo ušli, iznenađeni što vide Kurta sa mnom. Bilo ih je šestorica ili osmorica, među njima i Pit Ekstelm, koji mi je bio jedini saveznik kad sam došao u Njuzvik jer sam ga znao iz “Ranjona”, bara u našem kraju, onog u kojem su ga svi zvali Eks.
Predstavio sam Kurta okupljenima.
– Čast mi je – rekao je Eks, tako nekako, i uvlačenje u dupe je počelo.

Atmosfera u društvu za bilo kojim stolom s piscima, naučio sam već, uvek je zavisila od milosti dominantnog pisca, ovog puta očigledno Kurta, koji je bio i samopouzdan i nabusit. Kelner je došao, ali niko nije naručio hranu. Prazne čaše sa viskijem su dopunjene. Pisci su pitali Kurta o njegovim radnim navikama, dnevnom rasporedu, takvim stvarima. Kada piše?

– Sve vreme – rekao je Kurt. – Samo to i radim. Pustio je da se to slegne, promešao piće dugim prstom i dodao: – Moglo bi se reći da i sada pišem.
Ta poslednja rečenica bila je oštrija, ali i prisna, skoro velikodušna, na način na koji ju je Kurt izrekao. Svi su klimnuli i usledila je opuštena priča o rokovima i tipovima koji su imali problema kada se oni približe.

Ekstelm, koji je počeo kao sportski novinar, rekao je da je čuo priču kako je Kurt radio kratko za Sports ilustrejtid pre nego što je i pokrenut, kada su urednici vežbali da završavaju izdanje svake nedelje, iako se nije štampalo, dok su vežbali ritam izlaženja. Deo priče odnosio se i na to da je izvršni urednik, Sidni Džejms, angažovao niz etabliranih sportskih novinara širom zemlje, ali da oni nisu pisali dovoljno dobro. Zato je angažovao nekoliko profesionalaca koji žive u Njujorku, ali ti tipovi nisu poznavali sport. A to je bila Kurtova grupa i Kurt je podigao glavu: da, bio mu je potreban novac.

Srž priče bila je da je Kurtu zatražen kratak tekst o trkačkom konju koji je preskočio ogradu usred trke i pokušao da pobegne sa staze. Eks se zaustavio tu, primećujući da to i nije baš neka priča a i da su detalji bili nepotpuni, koještarija od teksta, od one vrste koje urednici biraju u nadi da će pridodati svemu malo humora. Neko je zapitao da li je Kurt pisao iz reporterskih beleški, da li je iko od njih ikada išao na teren da zabeleži neki detalj koji bi mogao da iskoristi. Kurt to nije pamtio. Eks je slegnuo ramenima. I kelner se vratio i takođe slušao priču.

– Dakle, sedi Kurt za stolom celo jutro u toj zgradi Tajma i Lajfa – nastavio je Eks, dok mu se poenta već nazirala. – I misli on, i misli o tome što radi i najzad otkuca jednu rečenicu i ode. To je to, ne vraća se. Jedna rečenica na praznom papiru i dalje u pisaćoj mašini. “Konj je preskočio jebenu ogradu”.

Bila je to priča o Kurtu, ali je bila i priča o onome što je Eks nazivao “njuzvičkom sjebanošću”, pod čime je podrazumevao to kako su pisce ponižavali nedotupavni urednici koji nisu znali šta hoće.

Naručeno je još pića. Eks je rekao da je Kurt bio inspiracija za to kako će i sam da da otkaz, takođe, kad dođe vreme za to, što će biti uskoro zbog još gore i rastuće sjebanosti u Njuzviku.

Kurt se nasmejao na to, ali bilo je nečega u načinu na koji je gledao lica za stolom, nečeg sad već neskladnog sa njegovim mestom za stolom. Možda je Kurt čuo tu priču mnogo puta. Ili mu se nije dopalo to što je Eks znao tu priču. Eks je na to takođe reagovao i sada je, pošto su od konobara konačno počeli da naručuju hranu, počeo da govori o tome kako voli sve Kurtove romane i da može delove njih napamet da izgovori, a hteo je da postavi Kurtu baš jadno pitanje, za koje je znao da je jadno, ali da bi svi želeli da znaju odgovor.
– Od svih vaših dela, svega što ste uradili, koji vam je omiljeni roman ili, možda, koji tačno sada najviše volite?

– Dobro – rekao je Kurt ustajući od stola. – “Kolevku za macu”.
Podigao je čašu s viskijem, kao da hoće da nazdravi, ali nije pogledao udesno ka meni gde sam sedeo. “Rekao bih da ste svi vi umereno daroviti”.
I otišao.

izvor: Electric Literature
prevod: M. Jovandić