Sećanja i porodična tajna: Bojan Savić Ostojić o romanu “Vreme vode” “Vreme vode” je delom omaž detinjstvu, delom rasprava sa opresivnom porodičnom hijerarhijom i "zvaničnim" pričama, ali i prikaz katastrofalne današnjice, kaže Bojan Savić Ostojić o novom romanu.

Novi roman Vreme vode Bojana Savića Ostojića (Kontrast izdavaštvo, 2023.) nema nikakve veze sa istoimenim makedonskim filmom Branka Gape iz osamdesetih godina prošlog veka u kome se meštani dva sela bore oko pitke vode. Ali ima neke smrknutosti, zatvorenosti, pa i nemilosrdnosti naratorovih rođaka iz sela blizu Mionice, koji podsećaju na Gapine gnevne seljake. U romanu, s naratorom prolazimo kroz dva toka priče. U prvom, on hodočasti vozom u Valjevo, u Zadarsku ulicu, gde je neko vreme kao dete živeo sa porodicom. U drugom, kao detektivi, paralelno istražujemo sudbinu njegove prababe po ocu, Rose.

Možemo li ovaj roman nazvati romanom potrage – za sopstvenim sećanjima, njihovom verodostojnošću, mapiranjem sebe u jednom vremenu i prostoru kojih više nema, ili ih bar nema onakvih kakve je narator zapamtio?

Možemo. Koliko god ovako postavljena šema priče zvučala nostalgično. Uz sve što si navela, dodao bih da se ta potraga za sećanjima odvija u jednom trenutku i prostoru koji obeshrabruju sećanje.

Roman je ujedno i traganje za sudbinom jedne žene. Da li je prababa Rosa simbol svih žena ukorenjenih u ovoj krajnje patrijarhalnoj sredini?

Nije simbol prava reč. (Nisam poklonik simbola ni alegorija u književnosti, ni kao pisac ni kao čitalac.) Ali Rosina sudbina može biti primer, uzorak sudbine mnogih žena koje su živele u takvoj sredini i uslovima. I šire, ne samo žena već nepoželjnih predaka uopšte. Crnih ovaca ima u svim porodicama.

Zašto su njen život i smrt porodična tajna?

Morao sam da napišem knjigu da bih to shvatio. I moram priznati da, koliko god da sam predstavio razloge zbog kojih je Rosa ostala obavijena velom tajne, nisam uspeo u potpunosti da ih razumem. Na neki način, poput kamere, želeo sam da pokažem ono što me prevazilazi. U velikoj meri je za tu tajnu krivo puko zaboravljanje.

U knjizi je tajna motor pripovedanja. Tajnovitošću se naratoru, iako je član porodice, saopštava da je još dete. Time što je razvejava, narator porodici možda saopštava da je odrastao? Kako god bilo, nije na meni da tajnu odgonetam. Neka je svaki čitalac odgonetne za sebe.

Šta su za tebe zapravo sećanja?

Kapital. (Koji u zapuštenoj sredini – društvu, porodici – uglavnom propada.)

Koliko su sećanja naša, a koliko prisvajamo tuđa? Da li su dragocenija vlastita, pa makar bila i pogrešna? I šta onda u tom kontekstu smatraš istinom?

Na polju sećanja, ova dvosmislenost je vrlina. Barem za naratora Vremena vode, koji je krenuo na put voljan da se drži „samo svojih“ sećanja. Usput, čak i kad shvata da su pogrešna, te njegove zablude su mu drage. On kao da neprekidno izbegava da vidi istinu. Njemu štaviše imponuje da bude daleko, što dalje od istine. „U svom filmu“.

Zašto je naratoru toliko važno da sam prođe jednom od staza iz detinjstva? Šta će to u njegovom životu promeniti?

Jer mu je stalo da se ponovo sretne sa mestima na kojima je odrastao. A da bi se zaista sreo s njima, zar nije najbolje da ga tamo odnesu sopstvene noge?

Koje ti je najranije jasno sećanje iz doba dečaštva? Da li si siguran da je ono autentično tvoje, a ne naknadno učitano iz roditeljskih  priča?

U Vremenu vode iskoristio sam mnogo takvih prvih, neodređenih sećanja, flešbekova, toliko da mi se sad čini da bih bio izdajnik ako bih javno odao neko koje je „autentično moje“. Taj raskorak između „svog“ i „opšteg“ najviše me je i interesovao u svoj toj priči. Sećanja, ona koja nosimo u sebi, što su starija, to se više poštapaju raznim pomagalima, pričama, fotografijama. Možda od „samo naših“ sećanja ostaje tek neka vrsta pozadine, svetlosti na koju se projektuju fakta iz tih priča i dokumenata.

Zanimljiva je razlika između muških i ženskih likova u “Vremenu vode”. Žene su, po pravilu, delatne, aktivne, znaju šta hoće, snažne čak i kada su žrtve. Muškarci su ćutljivi, mrgodni, na izvestan način nepripadajući, piju i katkad su agresivni, kao da iza toga hoće da sakriju nemoć. Otkud tolika razlika i takvi arhetipovi?

Među tim arhetipovima sam odrastao: oni su za mene živi. Oni su za mene bili prvi primeri „muškog“ i „ženskog“. Njihovi međusobni odnosi zagonetni su mi i dan-danas, i uopšte funkcionisanje takve porodice, koliko god mi bila bliska. Najviše me kopka šta sam od tih muškaraca i žena direktno nasledio, a da nisam sasvim svestan toga.

Svestan sam da sam, opisujući sve njih, iz koliko god uglova da sam ih rasvetlio, došao do matrica, pa i opštih mesta patrijarhalne porodice. Ali moramo priznati da je to polje na kojem nema mnogo prostora za inoviranje.

Šta je za tebe pradedino usamljeno drvo u daljini, koje odoleva i opstaje, a pradedi je neka vrsta životnog orijentira i (možda) moralne vertikale?

Moćna scena, koju bih, da sam filmadžija, verovatno stavio u nepomični kadar od tri minuta. (Dakle, snimao bih je tri dana!)

Nema, kad krenemo put detinjstva, mnogo razlike između sećanja i snova

U romanu snovi imaju posebno mesto, naročito san o vodi…

Nema, kad krenemo put detinjstva, mnogo razlike između sećanja i snova. Uf, a tek kad je sećanje na snove posredi! „Ćuti“, govorilo se u svim generacijama moje porodice, „u snu se ne snilo!“

Ima li smrti bez dobrovoljnog predavanja, “bez tog poslednjeg truda da se klone”?

Teško, ludački teško pitanje, draga Vojislava. Pitanje koje otvara druge prostore, druge razgovore. Hajde da ga ostavimo otključanim, može? Hajde da ne ponudimo nijedno decidno razrešenje?

Da li je ovaj roman izvestan omaž Prustu i Zebaldu, kao što kaže Miroljub Stojanović na blurbu, ili je to omaž precima, prolaznosti, valjevskom kraju, ženama, ili sve to zajedno? Ili je, pak, u pitanju nešto sasvim deseto?

Jednim je delom omaž detinjstvu, nekolicini živih i teško prepričljivih slika koje bi film možda preneo bolje od romana. Jednim je delom rasprava sa opresivnom porodičnom hijerarhijom i uzimanje reči nasuprot „zvaničnim“ pričama. S jedne strane, roman je oda predelima iz „desetog sela“ (nalik onom u kom živi Antuntun). A jednim, nezanemarljivim delom, jeste prikaz katastrofalne današnjice.

Pišući, nisam se vodio za konkretnim književnim uzorima. Suštinski sam se prepustio porodičnim pričama, ispripovedanim na jedini mogući način, usmeno. Da sam ih svojevremeno snimio, ko zna da li bih uopšte pisao Vreme vode! (Sigurno bih. Ali tad bi nastala knjiga posvećena pre svega boji glasova i naročito pauzama između izgovorenih reči – kao u Albaharijevom Mamcu.)

Razgovarala: Vojislava Crnjanski