Sajt od snova: Ursula Le Gvin kao blogerka Ursula Le Gvin napravila je svoj prvi sajt u osmoj deceniji života, a njeni blogovi pažljivim čitaocima dosta toga mogu da kažu o autorki, uverena je spisateljica i urednica Megna Rao.

Možda i vi kao i ja pokušavate da razumete autore pomoću onoga što oni sami o sebi otkrivaju kada ne pišu. Čitala sam stari primerak Nebeskog struga Ursule K. Le Gvin kada sam se zapitala kakvi su joj bili snovi. Potražila sam odgovore drugde; u zavijucima njenog potpisa na pismu uredniku, na fotografiji njene mačke sa belim šapama slikane dok pije sa slavine, u njenoj jutarnjoj rutini (svakodnevnom pisanju do podneva i nikad posle osam uveče, kada postaje “jako glupa”).

Na kraju sam završila na njenom sajtu, pedantnom, šumski zelenom i pepeljasto sivom mestu koje vode ljudi iz njenog legata. Podsetio me je pomalo na zaobljene granice Pacifičkog severozapada, gde je spisateljica sa mužem odgajila troje dece i napisala 22 romana, 12 zbirki priča i nebrojene eseje. Kliktala sam po dobro održavanom prostoru. Ništa nisam otkrila. Sve dok nisam – u ušuškanom uglu – natrapala na krševite padine njenog starog sajta, gde se prvo sporo otvara mutna mapa izvučena iz Zemljomorja, njenog serijala knjiga fantastike objavljivanih u rasponu od 30 godina.

Unutrašnjost je bila nenaseljeno, napola živo mesto, sa kodovima koji su se upinjali da artikulišu ono što je Le Gvinova htela; blog postovi sa oštećenim formatima, delimično razvrstane liste knjiga u kojima je uživala. Sajt je pokrenut 2006. Ispalo je da liči na moj doživljaj Le Gvinove: inovativan, maštovit i rapidno nestajući.

Taj sajt je bio kao mašta, sajt je bio trud. Efemerija iz života autorke, deo celine potrebne za shvatanje Le Gvinove, bačen na smetlište internet istorije. Hajde, dakle, da ga izvučemo na svetlo dana.

Le Gvinova je počela da piše naučnu fantastiku 1950-ih godina, isprva je objavljivala u jeftinim časopisima i borila se protiv reputacije svog žanra kao manje vredne popularne kulture. Odbijenice su bile pravilo. Nastavila je da piše. Na kraju su knjige, jedna za drugom – serijal Zemljomorje, Leva ruka tame, Nebeski strug, našle svoju brojnu publiku, osvojile glavne nagrade, privukle pažnju i van žanra i zaradile odgovarajuće kritike.

Le Gvinova je 2006. objavila Glasove, drugu knjigu iz trilogije za mlade Anali Zapadne obale. Iste godine pokrenula je sajt na internetu koji se još sabirao. Tokom decenije na mreži stvorena je čudna zbrka stranica. Danas zvučna imena tek su počinjala da trasiraju svoje staze; Tviter samo što je bio pokrenut, Fejsbuk je zavrteo njuzfidove, a iz Gugla su kupili Jutjub. I tada je, kao i danas, bilo potrebno mnogo rada da bi se napravio sajt koji odražava to kako će izgledati vaš lični svet.

Mogu da naučim. Svi možemo da naučimo. To je zgodna stvar u vezi s tehnologijom. Ona je ono što smo u stanju da naučimo

Sajt je kodirala njena dugogodišnja prijateljica, autorka naučne fantastike i programerka Vonda N. Mekintajer, koja je preminula godinu nakon Le Gvinove. U legatu Le Gvinove navode da je Mekintajerova “organizovala i starala se o svakom redu koda” toliko originalno da je bilo nemoguće održavati ono što je napravila.

Upravo tu može da se počne sa nagađa o prirodi snova Le Gvinove. “Ne znam kako da napravim ili uključim frižider, niti znam da programiram na kompjuteru, ali ne znam ni kako da napravim udicu ili par cipela”, piše Le Gvinova u jednom od postova na blogu. “Mogu da naučim. Svi možemo da naučimo. To je zgodna stvar u vezi s tehnologijom. Ona je ono što smo u stanju da naučimo”.

Stari sajt Le Gvinove je sklepan i jasno se vide tragovi dvočlane ekipe početnica. Reči su povremeno date velikim slovima. Tu su i zvučni zapisi sa odlomcima iz njenih knjiga sa ispisanom veličinom fajla kraj njih, onomad kada datoteke nisu bile neograničene i veličina je bila bitna. Tu je bibliografija koja se otvara celu večnost i nikad se ne pojavi na ekranu. Rukom iscrtan pauk u ćilibaru polako plete mrežu u uglu svake stranice.

Tada je bilo manje alata za sajtove. Nisu postojali Squarespace, niti Wix, kao ni drag-and-drop alati. Nije bilo preporučenih iskustava iz prakse o tome gde je najbolje da pozicionirate tačku za kliktanje. Nije bilo pravila za to kakav kod bi omogućio lakši prenos između vašeg telefona i tableta. Možda je to pružalo više prostora da joj se mašta se razmaše. Njen stari domen sadrži važne momente tamo gde predstavlja pokušaj da se nešto od svoje ličnosti prenese u virtuelan prostor: lični sajt može da bude mnogo više od prostog banera za reklamiranje dela ili vitrine sa trofejima.

Rečeno nam je da na mreži moramo da primenimo određena pravila – gridove, broj karaktera i veličinu slike. Ovaj sajt ih ne sledi. Na primer, komentari nisu dozvoljeni. “Takođe me je odbijala ideja da bi blog trebalo da bude ‘interaktivan’, da se od blogera očekuje da čita komentare ljudi da bi im odgovorio i da vodi neograničeno duge razgovore sa strancima”, piše ona.

Ali ako internet teče na jednu stranu, plivanje protiv struje ima svoje mane. Stil starog sajta ispisan je u HTML-u umesto u CSS-u na posebnom sheet-u kao što je to danas popularno. Veliki delovi sajta su nečitljivi za savremenije pregledače. Teško ga je obnavljati ili održavati. Prvobitna vizija je izobličena.

Esej Le Gvinove “Starica iz svemira”, napisan za časopis Whole Earth mi je njeno omiljeno delo. U njemu izlaže scenario prema kom na Zemlju dolaze vanzemaljci sa planete Altar. Na ljudima je da pošalju sa njima nekoga ko će ih najbolje predstavljati.

I ljudi se pitaju: da li bi to trebalo da bude predsednik? Vrhunski sportista? Le Gvinova podiže glas. Predlaže da to bude starica koja radi skraćeno radno vreme za kasom u nekoj radnji jer ona najbolje poznaje život. Ona se, na kraju krajeva, nekoliko puta suočila sa smrću. I menjala se: pri svom rođenju, pri rađanju svoje dece, tokom menopauze. Nije važno da li je nju društvo prepoznalo ili nije.

I starica pita: “A šta bi starija žena poput mene radila na Altaru?… bilo bi jako teško objasniti joj da želimo da baš ona ide jer jedino osoba koja je iskusila, prihvatila i proživela kompletan ljudski usud – a njegov suštinski kvalitet je Promena – može na pravi način da predstavlja čovečanstvo”.

Moguće je da je sajt Le Gvinove tek efluvij iz kog je nemoguće iščitati značenje kao iz pisama koje je pisala porodici ili sa njenih fotografija, svetlih od odsjaja, pa se njeni snovi mogu naći samo u delima koja je završila i objavila.

Ali razmotrite suprotnu mogućnost: sajt Le Gvinove je ostavština spisateljice koja pokušava da preuzme kontrolu nad tim kako će biti zapamćena na internetu – najvećem dokumentacionom projektu u istoriji. Iz tog razloga je to mala arhiva njenih snova: neumorna mašta u potrazi za novim granicama; primer starenja i nazadovanja; a suštinsko svojstvo mu je promena.

PIše; Megna Rao
Izvor: Dirt
Preveo; Matija Jovandić