1) Ne čitaj ceo originalni post ili pridodati link, to će ti razvodnjiti čistotu odgovora i smanjiti šanse da osudiš osobu koja je postovala zato što nije spomenula ništa što je možda spomenula / napisala knjigu o tome / posvetila tome svoj život. Slušanje / čitanje ti usporava vreme reakcije, a brzina je, kao i u drugim sportovima, od suštinske važnosti.
2) Sva osećanja, iskustva, interpretacije i vrednosti bi onome ko postuje ionako trebalo da budu u prvoj rečenici. Samo fašisti ih skrivaju u isturene predstraže na terenu teksta. A to su, u osnovi, zasede. A to je nasilje i elitizam.
3) Ako autor(ka) posta ukaže na to da ti je kritika bez osnova / pogrešna / isprazna, tu će ti dobro doći zamena teza. Prosto repetiraj i ispali drugu optužbu, koliko god da nema veze. U svakom slučaju, svaki iskaz može da se ospori jer ne uključuje i druge iskaze. Drugim rečima, zabrinutost onoga ko postuje o ugroženosti kitova samo je znak njegove /njene / njihove ravnodušnosti prema drugim problemima ili delfinima i pliskavicama, sisarima i slično. Uvek ima nešto.
4) To jest, bilo šta što nije jasno navedeno u postu je nešto za šta onaj što ga je napisao ne mari / suučesnik je. Svaki izraz brige zapravo je izraz nebrige za nešto drugo; a za svaku od njih zahteva se prekor i tebi je dužnost (samozadata, ali nema veze) da ga uputiš. Svi osim tebe ravnodušni su spram nevolja velikog tetreba i potrebno ih je na to podsećati.
5) Takođe je uvek dobro naterati se da se priključiš nekoj grupi sa kojom inače nemaš veze i izraziš svoj stav, na primer “slažem se sa pingvinima u osudi toga što stavljaš led u piće”.
6) A eto ti i prilike da podučiš autora posta o nekoj temi o kojoj zna više od tebe! Pogrešno shvatanje je odličan način da ih podstakneš da se ozbiljnije uključe i angažuju.
7) Ako si muškarac, a autorka posta je žena, njene činjenice su osećanja, a tebi su osećanja činjenice, a jasno je da su tih četrdeset sedam sve dužih odgovora koje si ispalio racionalna reakcija. Ako je ona na njih reagovala negativno, ne zaboravi da je ukoriš zbog toga što podleže emocijama.
8) Zapamti, reč privilegija može da se koristi nasumično. Ljudi koji dišu nepošteno su privilegovani u odnosu na ljude umrle 1816, a ti govoriš i u njihovo ime. Kako se usuđuju da vole guske, koje su privilegovane u odnosu na jadne beskrilne kljunare!
9) Upravo zato osoba koja je spontano rekla, ili pre otkucala, “ljudi bi trebalo više da voze bicikl” zaista misli da bi svi ljudi trebalo da voze bicikle svuda i u svim okolnostima, i bezočno je ravnodušna prema ljudima koji: žive u Sibiru i ne mogu da se vozikaju biciklom kroz mećave na -40; fizički su onemogućeni da pedalaju; ne mogu sebi da priušte bicikl; a da ne zaboravimo i one sa traumama povezanim sa biciklima. Zbog toga je zato svako ko bi rekao “ljudi bi trebali više da voze bicikl” fašista koga treba zgromiti.
10) Imaš prava i da im proveriš papire da bi ti dokazali svoja ubeđenja i uverenja, a ako nisu spremni da ti ih po zahtevu pruže na uvid to je takođe znak krivice. Da li su nedavno pošteno osudili ovo ili ono? Nije tvoj posao da tražiš dokaze nego je taj potpuni stranac dužan da ih ponudi, a nema razloga da to ne uradi, osim ako nije kriv za ono za šta se tereti. Osudi ih zbog nedovoljnog broja osuda.
11) Licemerje. E to je velika stvar! Znam iz proverenih izvora da je Greta Tunberg protiv ispuštanja ugljen-dioksida, pa ipak ispušta ugljen-dioksid svaki put kad izdahne. I ljudi koji ne vole tehnološke korporacije su dobre mete za to; svoje pokrete bi trebalo da razvijaju komunicirajući pomoću klinastog pisma i tablica od gline iskopane u svom kraju; zagovornici javnog prevoza nikada ne bi trebalo da se voze automobilima. Bilo ko kome se ne dopada neki aspekt života na zemlji a nisu se potpuno ogradili od toga prosto mole za tvoje “aha!” I Greti nikada ne bi palo napamet da diše, a zagovorniku javnog prevoza da ga mama negde odveze.
Related
Džejms Boldvin izbliza (II deo): “Napiši ovu knjigu ili umri”12) Još jedan važan zahtev je da dokažu bilo koju činjenicu iz svoje izjave: da je Kelvim Kulidž bio predsednik, da su koale torbari, da su Kool and the Gang pevali “Celebration”. (P.S. – To ne znači da taj dokaz moraš i da prihvatiš. Vidi iznad!)
13) Na kraju krajeva, ako je post o nečemu do čega je osobi koja ga je postovala stalo, seti se da je tebi za to stalo duže, dublje i snažnije nego njoj, kao i da čak i nečija briga može da bude osnova tvog trijumfa, uz osudu za sve one druge stvari do kojih joj očigledno nije nimalo stalo.
14) Ne postoji ništa drugo, samo društvene mreže. Niko ništa ne radi oflajn. Dakle, puna mera nečije posvećenosti je samo to koliko postuje o svojoj posvećenosti. Nebitno je ako im je plemeniti cilj posao, stvar kojoj umnogome doprinose, volontiranje; važi se samo larma koju dižu onlajn. Neka početak i kraj tvoje posvećenosti bude buka koju dižeš o toj posvećenosti (i manjak posvećenosti kod drugih) i neka to bude glasno.
15) Kad smo kod toga, svi ikada rođeni moraju da podržavaju vrednosti koje su na snazi upravo ovog trenutka, a svi koji to nisu uradili jer su, recimo, živeli u pozno viktorijansko doba ili su kmetovi iz ranog srednjeg veka, neka umru, osim što u ovom slučaju već jesu, ali ipak. (P.S. – Svako ko citira Vilijama Šekspira podržava sve što se dešavalo 1594. godine).
16) Radovanje je bezočnost. Svaki dokaz toga je podsetnik da neko negde pati, što je stalno slučaj sa mnogima, tako da bi radovanje trebalo da se poništi, a ionako je neoliberalno. Ne može biti dobrih stvari sve dok postoji ijedna loša, zbog čega su dobre stvari loše.
17) Reči su elitizam, tako da ću ovde stati.
Posvećeno neumornim dušama koje me svakodnevno podučavaju ovim principima.
PIše; Rebeka Solnit
Izvor: Lithub
Preveo: Matija Jovandić