Pola veka “Pošte” (II deo): Šta je Bukovski zapravo napisao Pošto je natrljala čitaocima nos smradom Los Anđelesa, "Pošta" se završava aluzijom na iskupljujuću moć umetnosti, najromantičniju od svih predstava, piše Piter Ričardson.

Više Dan skakavaca nego Kako da izazovno napunite bikini, prvi roman Bukovskog prirodno spada u distopijsku nit književnosti LA-a. Njegov protagonista, Henri Kinaski, sredovečni je alkoholičar koji pokušava da preživi u Los Anđelesu šezdesetih godina. Njegov posao rezervnog poštonoše surov je primer otuđenja: to je iscrpljujuć i ponižavajuć posao, šef mu je sadista, a kolege potlačene. “Rezerve su same omogućile Džonstounu da se tako ponaša time što su ispunjavale njegove nemoguće zahteve”, kaže Kinaski. “Nisam mogao da shvatim kako je toliko očigledno surovom čoveku bilo dopušteno da zadrži to mesto”. Samo se Kinaski obraća njihovom nadređenom po nadimku Stoun (eng. kamen, stena; prim. prev.).

Njegove su mušterije ludaci, njihovi psi prete, a poštanska služba je bezlična birokratija koja ubija svaki duh. Čak su i vremenske prilike, božja milost u Los Anđelesu, povremena opasnost. Kinaski je na poslu ili mokar do gole kože pod olujnim pljuskovima ili mu na žegi sa znojem izbija i alkohol popijen prethodne noći. “Bio sam opet mamuran, naišao je još jedan vreli talas – nedelja dana od 40 stepeni”, izveštava on. “Pijančenja su se nastavljala svake večeri, a u rana jutra i tokom dana bili su tamo Stoun i nemogućnost bilo čega”. Usput sve vreme gleda na žene kao na objekte i povremeno je surov prema njima – u jednoj epizodi besno ostvaruje fantaziju jednog ženskog lika da bude silovana – ali ipak saoseća sa njima dok pate. Na kraju romana Kinaski daje otkaz u pošti i otpočinje veliku pijanku.

Foto: Promo/LOM

Uprkos svoj pustoši, Pošta je komičan roman, a čitaocima je dato mnogo prilika da uživaju u podrugljivom gledanju na stvari. Manje očigledan, ali središnji motiv u romanu je skriveni utopizam. Kao i bilo koji drugi lik u američkoj književnosti, Kinaski traga za dobrim životom, čak iako njegov blazirani stav i jadno okruženje tome protivreče. Početni pasus smešta lestvicu ljudske sreće komično nisko. “Počelo je kao greška”, kaže Kinaski.

Bilo je to u vreme Božića i saznao sam od jednog pijanca gore na brdu, on je taj trik izvodio svakog Božića, da će zaposliti maltene svakoga, dođavola, tako da sam otišao i sledeće što znam bilo je da stavljam tu kožnu torbu na leđa, šipčim i gluvarim naokolo. Kakav posao, pomislio sam. Laganica!

Udata žena, “krupna na svim pravim mestima”, izlazi iz svoje kuće i prati ga naokolo na njegovom zadatku. Oni dogovaraju sastanak i posle kratke afere Kinaski razmišlja o svojoj sreći. “Ali nisam mogao a da ne mislim, bože, sve što ovi poštari rade je da dele pisma i povaljuju. Ovo je posao za mene, o da da da.”

Ali Kinaskom se uživanje pretvara u muku kad ga pritisne posao. Svoje muke i dnevne aktivnosti u pošti opisuje upečatljivim žargonom. Gomilanje detalja jača realističnost u romana i potcrtava sitne gadosti koje polako ubijaju. Kinaski povremeno svedoči istinskoj patnji, kao i birokratskoj ravnodušnosti spram nje, ali su važne i njegove svakodnevne opservacije. Na primer, on primećuje da redovne poštonoše javljaju da su bolesne posle praznika, ili onda kada su tovari pošte posebno teški, ili kada su vremenske prilike nepodnošljive. Pošto je njihova rezerva, Kinaski mora da podnese takvo breme i to bez novčanih naknada kakve dobijaju njegove kolege, pripisujući tu najednakost ljudskoj prirodi.

Ni u jednom trenutku on ne zamišlja dostojanstven ili pošteno plaćen posao; ako bismo zanemarili tu činjenicu, to bi značilo da ne razumemo sav užas njegove situacije.

Uprkos svim nevoljama, Kinaski ponekad nađe vremena da uživa u dobrim stvarima u životu. Kada se njegova devojka Beti vrati na posao, on uzima slobodne dane u pošti:

Probudio bih se oko 10.30 ujutru, lagano popio kafu i pojeo par jaja, igrao se sa psom, flertovao sa mladom ženom mehaničara koji je živeo iza, sprijateljio se sa striptizetom koja je živela ispred. Bio bih na trkama do jedan popodne, a onda nazad sa dobitkom, pa sa psom na autobusku stanicu da sačekamo Beti, pa kući. Dobro se živelo.

Tu ležernost, međutim, nije moguće održati. Nakon što Beti odluta, Kinaski se ženi sa Džojs, koja potiče iz imućne porodice. Ali ona insistira na tome da njih dvoje žive od njegove nadnice. “Bejbi, to su osnove”, protestuje Kinaski. “Svaka prokleta budala može da iskuka neki posao; potrebno je biti mudrac da bi se živelo bez rada”. Vraća se u poštu, ali na kraju ispaljuje predlog:

Posle večere ili ručka ili šta je već to bilo – sa svojim suludim noćnim smenama od 12 sati više nisam bio siguran šta je šta – rekao sam: Vidi, draga, žao mi je, ali zar ne vidiš da ću od ovog posla odlepiti? Vidi, hajde da odustanemo. Hajde da samo leškarimo, vodimo ljubav, idemo u šetnje i malo pričamo. Hajdemo u zoološki vrt. Hajde da gledamo životinje. Hajde da se odvezemo dole i zurimo u okean. To je samo 45 minuta odavde. Hajde da igramo igrice u arkadama. Hajdemo na trke, u Muzej umetnosti, na boks mečeve. Hajde da imamo prijatelje. Da se smejemo. Ovakav život je kao životi svih drugih: ubija nas.

Džojs ne dotiče njegova humana vizija. “Ne, Henk, mi moramo da im pokažemo, moramo da im pokažemo…” Pripisujući tu potrebu Džojsinom vaspitanju, Kinaski diže ruke. Nada postoji, ali ne za njih.

U jednom trenutku, Džojs nabavlja dva kanarinca čiji cvrkut smeta Kinaskom. Kada se požali, ona mu kaže da odnese ptice u zadnje dvorište. On to uradi, ali otvori i vratanca kaveza. “Obe ptice pogledale su u vratanca kaveza. Nisu to mogle da razumeju ali i jesu. Mogao sam da čujem kako njihovi majušni mozgovi pokušavaju da rade. Imali su hranu i vodu odmah tu, ali šta je bio taj otvoreni prostor?” Jedna ptica skoči sa svoje prečke, stane pred otvorena vrata i počne da smišlja sledeći potez. Onda u njegovom malom mozgu nešto klikne. “Nije uzleteo”, kaže Kinaski. “Vinuo se pravo u nebo”. Druga ptica mnogo je neodlučnija: “Šetala je nervozno po dnu kaveza. Bila je to vraški teška odluka. Ljudi, ptice, svako mora da donese takve odluke. Bila je to teška igra”. Najzad, druga ptica takođe izleće. Parabola o kanarincima deluje sasvim dovoljno, ali Kinaski kasnije ukida svaku dvosmislenost poredeći svoju odluku da napusti poštu sa ovom egzistencijalnom dramom.

Pre konačnog napuštanja posla, Kinaski se i drugde susreće sa dobrim životom, posebno na hipodromu. Listajući Dnevni pregled trka, pokazuje svoje vešto vladanje idiomom dok analizira jednu trku.

Konj u šestoj stazi izgubio je za glavu od favorita u trci na jednu milju tamo prošli put. Šestica je vodila dva kruga pre nego što ju je favorit prestigao istezanjem glave. (…) Objica su se vratila u istu klasu. Džokej favorita je nabacio celo kilo, sa 55 na 56. Šestica je nosila 56, ali su se okrenuli manje popularnom džokeju, a i trasa je bila milju i 16. deo duži. Masa je shvatila da će, pošto je favorit stigao šesticu na milju, onda sigurno stići i na šesnaestini.

Logika gomile je, međutim, pogrešna. “Treneri su prijavili konje u donekle nepovoljnim uslovima da bi odvratili publiku da stavlja novac baš na njih”, objašnjava Kinaski. “Sve to, promena dužine trase, plus uvođenje manje popularnog džokeja, ukazivalo je na galop za dobru lovu”. Kada kaže Vaj, njegovoj družbenici, da se kladi na šesticu, ona to smatra promašajem. Međutim, on se kladi na pobedu, stavlja 10 dolara, i onda pokupi osam prema jedan. “Navalila mi se nogom i sisama ka meni”, kaže Kinaski, “Uzeo sam gutljaj viskija i otvorio pregled trka.

Nakon što je uzeo pare za još jednu pronicljivu opkladu, par se preselio za šank gde se “Vaj zaista navalila celim telom na mene”. Njegovim dobitkom pokrili su poveći račun, a potom su otpeljali do njenog stana na mokri pokušaj snošaja. Iako mu je polna moć podbacila, Kinaski je pokazao da može da uspe bez rada. Dobici su mu pojačali samopouzdanje, tako da je počeo da zamišlja život van pošte.

Onda sam razvio novi sistem na hipodromu. Bio sam na dobitku 3.000 dolara za mesec i po, iako sam išao na trke samo dvaput ili triput nedeljno. Počeo sam da sanjam. Video sam malu kuću kraj mora. Video sam sebe u dobroj odeći, smirenog, kako ustajem ujutru, ulazim u svoja uvozna kola, vozim se lagano na hipodrom. Video sam ležerne večere sa odrescima i dobro ohlađenim pićima u obojenim čašama pre i posle. Veliki bakšiš. Cigara. Žene kakve god poželiš.

Do sada su čitaoci već osetili viziju Kinaskog iz sve snage. Nije to san o usponu zasnovan na slobodi i prilikama, još manje je to vera u nagrade za vredan rad. Skroz suprotno, hipodrom predstavlja mogućnost da se uzmu pare bez rada i šefova. U isto vreme, to nije ni prostor za dokolicu ili druženja. Iako Kinaski prepoznaje mnoge koji su redovno tamo, a njegove opaske sugerišu čak i izvesnu dobrodušnost, njegova vizija nije druženje. On je tamo da bi zgrnuo pare, a ostali su tamo da ih izgube. Za njega je uspeh na hipodromu spasonosan koliko i usamljenički. Klađenje stavlja na probu njegovu veštinu, ali mu ne gazi um, telo ili duh. Ako pošta predstavlja patnju bez spasenja, hipodrom nudi priliku za ispoljavanje celokupne ljudskosti, u stilu Bukovskog.

Pun samopouzdanja, Kinaski traži tri meseca neplaćenog odsustva. “I tako sam stajao u kancelariji glavnog nadzornika”, kaže. “Eto ga za stolom. Imao sam cigaru u ustima i viski u dahu. Mirisalo je na novac. Izgledalo kao novac”. Pošta je dobro postupala prema njemu, rekao je, ali ima “spoljne poslovne interese za koje prosto mora da se pobrine”. Ton je komičan, ali Kinaski predstavlja jasnu promenu od žalosnog radnika do uspešnog investitora. Počinje da posećuje trke dole po celoj obali. “Dobro se živelo tako, a počeo sam da dobijam. Posle poslednje trke svake večeri bih opušteno popio par pića i barmenu davao dobar bakšiš. Reklo bi se novi život. Ne mogu da pogrešim.” Čak je i vožnja do kuće prijatna:

Svake večeri isto. Vozio bih se uz obalu i tražio mesto da večeram. Hteo sam da to bude skupo mesto i da ne bude mnogo gužve. Razvio sam njuh za takva mesta. Mogao sam da ih prepoznam gledajući ih spolja. Niste mogli svaki put da dobijete sto s direktnim pogledom na okean osim ako ne biste da sačekate. Ali i dalje biste videli okean i mesec, prepuštajući se romantici. Prepuštajući se uživanju u životu. Uvek bih naručio malu salatu i veliki odrezak. Konobarica bi se prijatno smeškala i stala bi jako blizu vas.

Gustirajući svoj uspeh, Kinaski razmišlja o svom skromnom poreklu. “Prešao sam dug put od tipa koji je radio u klanicama, prešao zemlju sa bandom na železnici, radio u fabrici keksa za pse, spavao na klupama u parku, radio poslove za crkavicu u desetinama gradova po celoj zemlji”. Sad je vodio, zaključuje, “čaroban život. I nije me umarao”.

Čarolija se naglo završava kada nova devojka i njen pratilac pokušaju da ga opljačkaju u motelskoj sobi. Kinaski spazi odraz napadača u ogledalu, sastavi ga flašom piva po licu, šutne mu skakavac podalje od njega, pa opali šamar prevrtljivoj devojci. “Je l’ ovo to što radiš, pičko? Ubijaš ljude za par stoja?” Ona mu se zakune da ga voli, ali je on zgrabi za haljinu i podere je do struka. “Nije nosila brus. Drolji to nije trebalo”. Ovo je Bukovski u svom najpetparačkijem izdanju, ali ovaj incident najavljuje i kraj dobitnog niza za Kinaskog. “Posle toga su mi pare nekako isklizle iz ruku, ubrzo sam prestao da idem na trke i muvao sam se po stanu čekajući da mi istekne tri meseca neplaćenog”. Vratio se na krst.

Hipodrom ostaje u pozadini romana, ali je Bukovski kasnije (u komentarima datim u Dalaganovom dokumentarcu iz 2003.) objasnio njegov značaj. Hipodrom za njega nije bio samo mizanscen za njegove priče, nego i deo njegovog procesa pisanja. “Kad ne idem na trke”, kaže on, “ne mogu da pišem”. Upitan šta je hipodrom za njega, on opisuje lica koja je video tamo i unutrašnje živote iza njih: “Svi oni sanjaju o nečemu, žele da pobede. To je velika arena i možete da vidite šta je to što žele i šta ne dobijaju.” Ako je pošta distopijska birokratija, hipodrom je prostor za nezauzdane, ali neostvarene želje. Tu se mešaju nade u bogastva kakva se ne mogu steći i lagodnost koja jednako brzo čili kao što se i pojavljuje. To je Raj, ali posle pada. Kad ga devojka prevari, Kinaski mora da živi od znoja lica svog.

Međutim, Kinaski nakon niza ličnih poraza ne može više da trpi staru rutinu. Daje zauvek otkaz u pošti i srozava se još energičnije nego obično. Kad ga njegovi bučni kompanjoni dobace do bednog stana, on sumira svoje pijanstvo pre nego što se sruči u krevet. Kaže: “Ujutru je bilo jutro, a ja sam još bio živ. Možda napišem roman, pomislio sam. I to sam i uradio”.

Ništa čitaoca ne priprema za ove završne reči, u kojima je slabašno obećanje da će Kinaskom taj roman popraviti njegovu jadnu situaciju. Pošto je natrljala čitaocima nos smradom Los Anđelesa, Pošta se završava aluzijom na iskupljujuću moć umetnosti, najromantičniju od svih predstava.

Ipak, u kraju je sadržan i delikatni balans između distopijskog teksta i utopijskog podteksta. Potvrda očekivanja Kinaskog u bilo kom smeru – zamisliti, recimo, da se njegov roman proda u milionima primeraka na desetinama jezika – potkopaće njegov skupo plaćeni realizam. Ako Kinaski postane andergraund heroj, a njegov život tema dokumentarca u kom se pojavljuju Šon Pen, Bono i Tom Vejts, roman više neće pripadati svetu savremene otuđenosti. Ako Kinaski završi živeći u velikoj kući kraj okeana, zarađujući 10.000 dolara mesečno, spavajući sa grupi devojkama i vozeći BMW, njegov život postaće otrana verzija priče o Horejšu Aldžeru. Ako bi izašao njegov profil u Njujorkeru, dakle, niko u to ne bi verovao.

Pošta nije priča “od trnja do zvezda”, ali ona ilustruje tezu Majka Dejvisa o dvostrukoj ulozi Los Anđelesa, kao distopije i utopije naprednog kapitalizma. Grad nikada suštinski ne uspeva da nadmaši svoju otrcanost, ali postepeno prihvata drugu mogućnost – svet lagodnog življenja za starog alkosa koji razume masu i njene porive. Kada ta mogućnost izbledi, Kinaski se okreće novoj želji – ne na hipodromu nego u prevrtljivom svetu književnosti.

Ironično, uspeh Bukovskog premašio je neizrečenu želju Kinaskog, dodajući još jedan sloj neobičnosti reputaciji grada. Međutim, mnogo pre nego što se bilo šta od toga dogodilo, prikriveni utopizam Bukovskog imao je mnogo više zajedničkog sa vizijom Volta Diznija nego što je on to bio spreman da prizna.

(kraj)

Tekst: Piter Ričardson
Izvor: LA Review of Books
Prevod: Matija Jovandić

Prvi deo teksta pročitajte ovde.

 

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: