“Plivač” Džona Čivera – priča za melanholičnu završnicu leta Ako vam svest o tome da će nečemu dobrom doći kraj pomaže da poštujete ono što se dešava u trenutku u kom ste, onda je "Plivač" Džona Čivera prava priča za vas, poručuje pisac i kolumnista Nik Ripatracone.

Odrastao sam u predgrađu Nju Džersija, na pačvorku bazena. Gonjen krivicom jednog veličanstvenog tinejdžerskog dana koji sam proveo preskačući ograde i uskačući u bazene na bogataškoj strani grada (izvini, mama; ispovedio sam se), zadovoljio sam se svakodnevnim hodočašćima u Bi Medou, na gradski bazen, gde sam letnja popodneva provodio preskačući usijani beton na putu do hladne vode.

Sredina jula bila je najbolje vreme: bili smo duboko u letu, izgubljeni u njemu. Jeli smo nepodnošljivo mnogo pice i zaboravili smo da škola uopšte postoji. Upravljali smo se prema dobu; život je bio savršeno liturgičan po svojim ritmovima. Ali, sa dolaskom augusta, pod poslednjim talasom sparine i vrućine, zajedno sa sve ranijim zalascima sunca, znali smo da se bliži kraj.  

Još živim na severu Nju Džersija i još nalazim neobičan mir u melanholiji poznog leta. Svest o tome da će nečemu dobrom doći kraj pomaže mi da poštujem ono što se dešava sada. Ako poštujete takav osećaj, poput mene, onda nema boljeg književnog dela od “Plivača” Džona Čivera, njegove priče iz 1964. godine, koja se uklapa u laganu tugu završnog čina leta. Promena iz naznaka slobode u svest o dolasku zime se u priči odigrava toliko glatko, toliko brzo, da me nekako zatekne svaki put kada je čitam.

Sam Čiver je voleo da pliva. “Još idem svaki dan na plivanje, posle čega sam sav naježen i velikodušan”, napisao je u jednom pismu 1969. godine, kada je skakao u vodu bez obzira na temperaturu i boju. Bilo mu je dobro na jezerima (intervju za Pariz rivju poentirao je mršavim zaranjanjem u šumsko jezero iza njegove kuće), ali je bazene obožavao. Kad god bi otišao prijateljima u posetu, on bi se pljusnuo, a njihove bazene opisivao je rečito: “Bazen je obrubljen italijanskim mermerom, svetlim i blistavim kao vekne od finog šećera”.

Kada je Čiver pisao “Plivača” živeo je u Osingu u državi Njujork. Odselio se iz samog grada Njujorka deceniju ranije, nakon što se prvi put užasnuo njegovim predgrađima. “Bože dragi, predgrađa! Okružila su granice grada poput neprijateljske teritorije, a misleći o njima mislili smo o gubitku privatnosti, septičkoj jami konformizma i neopisivo užasnom životu u nekom selu podeljenom na više nivoa”. Ubrzo je, međutim, promenio mišljenje, shvativši da predgrađa imaju svoje prednosti (“u sopstvenoj kući mogu da galamim od besa ili radosti a da nemam odmah nekoga da mi udara u radijator i utišava me”).

Čiverovi nisu u Osiningu imali bazen, ali ga je imao njihov komšija. Čiver je podmitio komšiju sandukom šampanjca, tako da je mogao da pliva kad god poželi. Rado je govorio da se on “ne bavi zapletima”, nego “intuicijom, predstavama, snovima, konceptima” umesto toga i verovatno je tamo, na tuđem bazenu, Čiver odsanjao svoju majstorsku priču o plivanju i tugi.

Možda se sećate početne rečenice sa časa engleskog u srednjoj školi: “Bilo je to jedne od onih nedelja usred leta kada svi sede naokolo i govore: Popio sam previše sinoć”. Rečenica je efikasna u svoj svojoj pasivnosti; njena sintaksa skoro da je mamurluk. Čiver briljantno i brzo sužava svoj fokus na još pijane: parohijane i sveštenika Episkopalne crkve koji se “mučio sa tom mantijom u bestijarijumu”.

Čiver je bio episkopalac konfirmiran 1955. godine u crkvi Svih Svetih u obližnjem Brajarklif Menoru, i tamo je odlazio, ali pod svojim uslovima; išao je na jutarnju službu kada nije bilo besede, tako da je uglavnom bio prepušten svojim mislima: “nivo introspekcije kakav mi nije bio garantovan ni u koje drugo vreme”. Svoju veru u Boga definisao je baš onako kako bi se od njega to očekivalo, dosetkom: “Mora da postoji neko kome se zahvaljuješ za žurku”.

Prvi deo “Plivača” odvija se na Vesterhazijevom bazenu, gde je Nedi Meril, glavni lik, oličenje izuzetne mladosti. On sedi kraj vode, sa “jednom rukom u njoj, a jednom oko čaše džina”. Možete i sami sebe da zamislite tamo, znajući da pod odgovarajućim uglom, pod odgovarajućim svetlom, možete i da se vidite pre nego što ta vizija nestane.

Tog jutra se Nedi spustio niz gelender u svojoj kući i „bronzanu Afroditu na stolu u hodniku potapšao po zadnjici”; taj detalj mešavina je raskoši, nezrelosti i drevne veličanstvenosti kakva prožima priču. Nedi je, poput Čivera, rođen za to da pliva u bazenima. Bazeni možda deluju veštački, ali su oni mesto rođenja. Pripovedač u trećem licu zanet je Nedijem i govori visokoparno: “Biti obgrljen svetlozelenom vodom i održavati se na njoj bilo je, reklo bi se, manje prijatno od ponovnog uspostavljanja prirodnog stanja”.

Nedi se uskoro odlučuje da ode, ali se sprema da to uradi na nekonvencionalan način. Kada ga njegova žena Lusinda “pitala gde ide, rekao je da će da otpliva kući“. Nedi ne objašnjava kako će to da postigne, a Lusinda i ne pita. Ona je verovatno naviknuta na njega. Nedi je već od prve stranice priče budala lišena krotkosti i, uskoro ćemo saznati, svesnosti. Kako on nastavlja svoj put, tako bazeni postaju čudniji, prazniji. Na jednoj žurki je “Jedina osoba u vodi bio Rasti Tauers, koji je plutao na gumenom dušeku”. Nedi je zaplivao.

Čiveru se dopadala slika i simbol plivača; on je, po njemu, prikazivao ideju proticanja, kretanja napred. “Poenta je završiti i preći na sledeću stvar”, rekao je jednom. “Osećam, ne tako snažno kao ranije, to da bih, ako pogledam preko ramena, umro”. Meni to ne zvuči tako melodramatično, ali ja sam i Italijan, a mi uvek nešto izvodimo i – dodajte toj mešavini katolicizam – uvek predstavljamo smrtnost. Čiverovo episkopalno shvatanje je za nijansu drugačije, ali je bio ljubitelj rituala. Izražavao bi zahvalnost pre porodične večere, uz dorađenu Platonovu rečenicu: “Smatrajmo da je duša čovekova besmrtna, sposobna da izdrži svaku vrstu dobra i svaku vrstu zla. Stoga neka živimo u sreći jedno sa drugim i sa Bogom”.
Ključno za razumevanje i poštovanje Čivera je da se shvati da sentimentalno i istinito deli tek jedna vlas, a nekad ni ona. Mudra Platonova rečenica? Čiver ju je pronašao “u novčaniku voljenog prijatelja nakon što je on umro”.

Čiveru je “Plivač” bio drag, ali je priznao da je bilo “užasno teško napisati tu priču”. Bilo mu je za nju potrebno dobra dva meseca i bio je ozlojeđen kada su je u Njujorkeru ćušnuli na zadnje strane broja, i to iza teksta Džona Apdajka. Bila je to jedna od njegovih priča koja je trebalo da privuče čitaoce kada se pročita na književnim večerima, a to je tako sa dobrim razlogom: nešto se dešava na svakoj stranici. Nedi je aktivan lik, a Čiver je mislio da stvari zaista treba da se događaju u fikciji. „Fikcija je stvorena da bi osvetlila, ekslodirala, osvežila“, rekao je.

Dovoljno pažljivi čitaoci posumnjaće da nešto nije u redu kada se Nedi, zainteresovan za oluju čiji bi nailazak mogao da mu uspori put, fokusira na mali avion nad glavom. Avion kruži nad njima i “Nedu se činilo da može skoro da čuje pilota kako se zadovoljno smeje tog popodneva”. Čiver se mučio sa pričom jer, kako je rekao, “nikada nije mogao da pokaže verzije”, a stvari od tog trenutka postaju apsurdnije.

Posle oluje, Nedi nailazi na razbarušene travnjake i zamućene bazene. Da bi nastavio put, mora da pređe auto-put: “Stojeći bosonog u naslagama kraj auto-puta, među limenkama piva, krpama i flasterima, izložen svakovrsnom podsmehu, izgledao je žalosno”. Ova rečenica pojavljuje se ubrzo nakon jedinog znaka za podelu priče na delove; poteza za formatiranja teksta za kojim sledi pitanje upućeno čitaocima: “U kom trenutku je ova smicalica, ova šala, ovaj nestašluk postao ozbiljan?”

U završnoj četvrtini priče, vreme je prošlo. Lišće je prekrilo tle. Nedi razgovara sa Haloranovima, koji leškare goli kraj svog bazena. Priključuje se starom golom paru i počinje da saznaje istinu o svom životu. Njegov pad razvija se brzo, kao što se lišće odjednom okreće.

U završnom pasusu, sad već kod kuće i iscrpljen, Nedi shvata da je izgubio sve i, što je još gore, sve koje je zaista voleo. Ipak, kako je došlo do toga, kao i detalji, ostaju misterija. Poslednja reč u priči je prazan, nije ostalo ništa na čemu bi plutao.

Ovo je užasno deprimirajući zaključak, ali tako mora da bude. “Plivač” govori o nezahvalnosti i nedostatku svesti za svet oko sebe. Čiverov genij je u tome što ume da stvori situacije koje su i simbol i srž, da književnim činom prevaziđe sadržinu.

Predgrađa su često ismevana kao banalna i bezbojna, ali mi ono što rasvetljavamo često i pojednostavljujemo. Tržni centri, tereni za fudbal, biciklističke staze, krajevi sa ćorsokacima: redundantnost predgrađa može čudno da hipnotiše, a i da uteši.   

Ako ste ikada živeli u pregrađima, ili bar proveli tamo dan, možete da razumete smisao ljubavi i mržnje kakav gajimo prema tim mestima. Predgrađa su mesta posebno podesna za nostalgiju; ona pojačavaju osećanja ljubavi i čežnje, mogućnosti i suzdržanosti. Savršeno mesto za čitanje ove priče, po mogućstvu kraj bazena.

Piše: Nik Ripatracone
Izvor: Gawker
Prevod: Matija Jovandić