Peti Smit: Mrzim kad me zovu rok pesnikinjom Želim da budem živa. Želim da dišem. Želim da se bavim onim što radim, priča Peti Smit (76), odbijajući da se njenim delima prišiva bilo kakva etiketa.

Peti Smit ne piše. “Neće to potrajati baš dugo”, kaže mi. “Ali tako je već neko vreme. Tako je par nedelja. I ja sam u tom stanju ništavila”.

Pijemo čaj za stolom u njenoj hotelskoj sobi u Parizu. Zaćutala je pošto su se oglasila zvona s one strane Sene i pružila je ruku kroz otvoreni prozor. “Vidiš”, kaže uz osmeh, pokazujući ka zvuku koji se baš tad čuo, kao da božanska sila hoće da podvuče njene reči. “On zna”.

Razgovaramo o jednoj stranici njene nove knjige, Knjige dana, sa fotografijama s potpisima, po jednoj za svaki dan u godini. Na slikama je tekstura svakodnevice Peti Smit: njena polica sa knjigama, njena šolja za kafu, naočare, njena šaka dok radi, lebdi preko stranice sa njenom prozom.

Knjiga prikazuje i predmete koje znače Smitovoj, stvari koje su nekada pripadale mnogim važnim ljudima u njenom životu, umrlim pre nje: majčin privezak za ključeve, očevu lopticu za golf, šešir pesnika Lorensa Ferlingetija, ogrlica koju je dobila umotanu u crnu maramicu od umetnika Roberta Mejpltorpa, mosrit gitara njenog pokojnog supruga. Svi ti predmeti za nju su još nabijeni, puni energije nestalih vlasnika. U potpisu slike britve Sema Šeparda piše: “Samo nastavi, bez obzira na sve, moji talismani izgleda šapuću”.

Stranica o kojoj posebno razgovaramo je skorija fotografija Smitove, nastala u njenom stanu na Vest Vilidžu u Njujorku, na kojoj sedi, glavu je naslonila na ruku i zuri negde ispred sebe. Kada je videla ovaj portret, ganulo ju je to što su joj poza i pogled isti onakvi kao kod njene pokojne majke, Beverli, kada bi sela i tražila rešenje za neki problem.

“Držala bi možda cigaretu ili nešto tako, delovala bi odsutno i uvek bi govorila da ne misli ni o čemu”, kaže Smitova. Deo potpisa ispod ovog portreta glasi: “Sada znam šta je to ništa”.

U redu, pitam je, šta je to “ništa”?

“Imaš problem”, objašnjava ona, “i imaš rešenje, ali si u tom čudnom limbu gde ne osećaš da te problem opterećuje, a nemaš ni rešenje. U toj si atmosferi, između ta dva pola. I u toj atmosferi ćeš doći do nečega. To je nešto kao praznina. Kao pustoš, to ništavilo. A ja se upravo sad nalazim tamo”.

“Stanje ništavila” kod Peti Smit ne znači da ne radi ništa. Baš naprotiv. Stalno je bila u pokretu cele te nedelje koju smo provele zajedno u Parizu, žonglirala je, snažno i fokusirano, više svojih kreativnih procesa, kao i sa njima povezane društvene i obaveze prema štampi. “Ona je neumorna osoba. Ona je neumorna umetnica”, kaže mi Betsi Lerner, dugogodišnja književna agentkinja Smitove i njena bliska prijateljica. “Ona je uvek u nekom stanju pokreta. Ne mislim samo bukvalno. Mislim da i u glavi prosto juri. Pričamo o pravom uzavrelom mozgu”.

Prvi put vidim Smitovu ispred Centra Pompidu, prostranog pariskog muzeja moderne umetnosti smeštenog u Četvrtom arondismanu, gde postavlja svoju izložbe Dokaz, u kojoj sarađuje sa dizajnerima zvuka okupljenih u Soundwalk Collective. Posetioci izložbe dobijaju slušalice i mogu da čuju kako Smitova čita poeziju Antonena Artoa, Artura Remboa i Renena Domala dok joj se glas prepliće sa snimcima zvukova prikupljenih na lokacijama od posebnog značaja u životima ovih pesnika. Stižem nekoliko dana pre otvaranja izložbe i zatičem Smitovu kako stoji okrenuta leđima, kraj štafelaja, pod svetlima u uglu galerijskog prostora.

Soundwalk Collective & Patti Smith: “EVIDENCE”

Centre Pompidou pic.twitter.com/udgebzaJzc

— Jean-Paul Audouy (@jpaudouy) November 28, 2022

Kraj nogu joj leži džak crvene zemlje. Iz meksičkih planina je, iz pećine, sa mesta gde je pesnik Arto doživeo transformativni obred sa pejotlom o čemu je ostavio svedočanstvo u knjizi Ples pejotla. Smitova je tu prašinu pretvorila u pigment i sad ga koristi da bi naslikala sopstvenu planinu. To je, po mnogo čemu, savršen prvi utisak o Smitovoj, čiji rad se najbolje može razumeti kao stvaralački poriv da obično transformiše u neobično. “Ona u sebi gaji kvalitet da iz prizemnog i svakodnevnog stvori magiju”, priča mi njen bliski prijatelj Majkl Stajp, nekadašnji član grupe R.E.M.

Stvaralački impuls Peti Smit stremi tome da zamagli ili prevaziđe granice medija, otežavajući time klasifikaciju njenog dela. “Robert (Mejpltorp) je uvek brinuo zbog toga što sam se izražavala na previše različitih načina”, kaže Smitova. “Toliko je mnogo poziva, zašto bih se čvrsto držala jednog? Jednostavno ne mogu. Zanimljivo je to, jer mi s vremena na vreme, ali redovno, neki ljudi veoma pažljivo govore o tome da se izražavam na sve te različite načine, da sam renesansna žena, ali ja bih pre rekla da sam zapravo svaštar”.

Svoje prvo čitanje poezije, u Crkvi Svetog Marka u Ist Vilidžu 1971. godine, pretvorila je rok koncert, angažujući prodavca u radnji sa pločama po imenu Leni Kej (do danas je u njenom bendu) da svira gitaru tako da zvuči “kao sudari automobila” i prati je dok čita pesme.

Kao vizuelna umetnica, ponekad piše deliće pesama ili reči-asocijacije na svojim crtežima, koji su često energični, poluapstraktni portreti (a i autoportreti) umetnika, živih ili umrlih mnogo pre nego što je rođena, a smatra ih prijateljima ili vodičima.

Sada je kao spisateljicu poštuju skoro isto onoliko koliko i kao rok zvezdu. Svojom knjigom Samo deca, hronikom njene veze sa Mejpltorpom, osvojila je Nacionalnu književnu nagradu 2010.

Jedina zajednička stvar u mnogim do sada objavljenim književnim delima Peti Smit mogao bi osećaj poroznosti i otvorenih granica, pošto ono što piše može u istoj knjizi da pođe od memoara, pa preko posmatranja sveta prirode stigne do mutnih trenutaka između snova i jave.

Objavila je 11 studijskih albuma, još odlazi na turneje, a često u svoje žive nastupe inkorporira čitanje poezije ili odlomaka dokumentarne proze. Neke od njenih najpoznatijih pesama razbijaju okvire popularnih pesama drugih ljudi, kao što su verzija “Hey Joe” Džimija Hendriksa ili “Gloria” Vana Morisona, da bi se u njih smestile njene jedinstvene vizije, glas i energija. “To prevazilazi žanr. To prevazilazi muziku. Prevazilazi poeziju”, priča Stajp, govoreći o preokretu u sebi kakav je osetio slušajući pesmu “Birdland” sa Horses, debi albuma Peti Smit iz 1975. “Meni je to kao ekstatična vizija. Kad sam bio jako mlad, to sam prihvatio i nikad se posle nisam osvrtao za onim što je bilo pre”.

Tokom karijere su je nazivali svakako: “kuma panka” (“Nekad je bilo kraljica ili princeza panka, ali onda ostarite i odjednom ste kuma”), “princeza mokraće” (po jednoj od najranijih snimljenih pesama, “Piss Factory”), “čuvarka pljuvačke” (pošto je nekada pljuvala po sceni). Neki od tih nadimaka joj se dopadaju, za sve misli da su besmisleni, a onaj “rok pesnikinja” mrzi. “Zovu me rok pesnikinjom ili priznatom pesnikinjom panka. Šta to znači?”, kaže. Po pravilu, ne voli etikete i misli da ljudi koji pokušavaju da je opišu samo gube vreme: “Ako bi me nazvali prosto radnicom, a to je ono što jesam, morali bi onda baš jako da se potrude da smisle neki besmisleni mali slogan”.

Jedan “mali slogan” prišiven Smitovoj i dalje žulja. Ona se 1980. godine udala za Freda Sonika Smita iz grupe MC5, preselila se u Mičigen i povukla se iz javnog života na 16 godina da bi se bavila porodicom. Negde u to vreme, priča mi Smitova, pojavio se crtež sa njenim likom u Vilidž vojsu. Nacrtana je sa papcima i otromboljenim vimenom, a crtež je potpisan sa: “Domaća krava”. Nekima je tih 16 godina izvan fokusa javnosti možda delovalo kao da je napustila svoje umetničke ideale, ali je za nju to bilo kreativno vreme koje joj je oplemenilo život.

“Znala sam kako je to kad si neka vrsta rok zvezde ili kako je to pušiti travu i noću pisati pesme, ali ovo je bilo područje u kom se nisam isticala, nego sam u njemu nalazila male radosti. Ušivala sam mužu dugmad na košulji ili na jakni. Znam da je to delovalo prilično amaterski… ali sam to sa ponosom radila. I šila sam suknju ćerki, mali plisirani porub na njenoj suknji. Bili su to kućni poslovi, ali kad bih ih završila, osećala sam se ispunjeno. Shvatiš da možeš da radiš mnoge stvari”.

Život Peti Smit iskristalisao se kroz predanosti dvema stvarima: ljubavi i poslu. Samu sebe smatra radnicom, priča mi, jer joj je cilj uvek jednostavno bio taj da uradi sjajan posao, a snimanje albuma ili nastupe ne doživljava nimalo vrednijim od kućnih poslova, niti su važniji od onoga što je radila njena majka, a ona je konobarisala godinama da bi rešila ono što Smitova zove “kreativnim problemima” odgajanja nje, njenog brata i sestre i brige za njih. (Tek da se zna, Smitova ostavlja dobar bakšiš, čak i u Francuskoj, gde to nije običaj. “Moja majka bi me ubila da me vidi da ne ostavljam bakšiš”).

“Spremala sam gusku. Onako, gusku od 5-6 kila ili koliko već!”, priča mi Smitova sa jednakim poštovanjem kao kada mi priča o bilo kom drugom umetničkog poduhvatu. Bilo je to osamdesetih, dok joj je muž bio živ i živeli su u predgrađu Detroita sa svoje dvoje dece. Htela je da priredi lepu večeru za Dan zahvalnosti, ali je naišla na neke probleme pošto je pravila sos po receptu Džulije Čajld u kom je pisalo da treba da razdvoji dva jajeta. “I uzmem dve male činije, stavim jedno jaje u jednu, drugo u drugu. I pogledam, a tamo piše nešto drugo. ‘O, ne, štamparska greška. Izostavili su šta nakon što ih razdvojite…’”

Završilo se tako što je pozvala jednu od sestara, koja joj se zbog toga dugo smejala. Dok slušam Smitovu kako mi priča ovu priču, nisam baš ubeđena da i sada zna gde je pošlo po zlu. Ali nije to poenta njene priče. Poenta je u tome da što ste otvoreniji prema životu češće može bilo šta da ispadne kreativna avantura koja vas oplemenjuje. “Veoma cenim svačiju sposobnost… Zahvalna sam nekome ko ume da skuva zaista dobru šolju kafe… Zahvalna sam na onome u čemu se ljudi ističu. Umesiti savršenu veknu hleba, nije li to divno? Ja to prosto ne umem… ali nosim u sebi zahvalnost za ljude koji umeju”.

Priča mi o umetničkom geniju drugih ljudi, često govoreći o tom geniju u kontekstu osobe posvećene jednom pozivu, što je nešto za šta se ona ne oseća sposobnom. “Jednostavno nisam ta vrsta ljudi. Ne znam zašto”, kaže. Oduševljena je ljudima poput Marjam Mirzahani, Marije Kalas ili Vilema de Kuninga, ljudima koji su mogli da se identifikuju sa jednom oblašću: matematičarka, operska pevačica, slikar. Ali sebe doživljava kao nekoga ko je više “dualne prirode: naterana da izađe i nastupi na koncertu ili da izađe i govori hiljadama ljudi, osećajući se kao jedno s njima, sa željom da ih ujedini i unese nešto u njihove živote, a sa druge strane samo želi svoju samoću, želi da sedi sama u kafeu ili u svojoj sobi, za stolom, i da satima piše”.

Patti Smith
1977 pic.twitter.com/KwXR4TWeyD

— Jacted (@Jacted7) December 1, 2022

Jednog popodneva smo šetale oko Centra Pompidu, stale smo pred sliku Džoan Mičel i razgovarale o njenom geniju i nepokolebljivoj predanosti, a onda nam je prišlo pet mladih žena. Okružile su Smitovu i treperile su od uzbuđenja što su u njenoj blizini. Dešavalo se to često te nedelje. Svuda su je zaustavljali ljudi različitih generacija i bez daha joj pričali o tome koliko im je inspirisala živote.

Smitova je pri ovakvim susretima ljubazna i strpljiva. Postavlja pitanja, pozira za sve one selfije. Na otvaranju njene izložbe, među obožavaocima su bili i mnogi drugi poznati i daroviti umetnici, kao što je glumica Šarlot Rempling, koju Smitova grli sa takvom toplinom i uzajamnim divljenjem. Pitam Remplingovu kako su se upoznale, ali ona ne može da se seti. Obe znaju samo da su svojevremeno privukle jedna drugu i da se ta magnetna sila javlja svaki put kad se vide. Glumac Aron Tejlor-Džonson smeška se i blista grleći Smitovu dok ih slikar i sineasta Sem Tejlor-Džonson fotografiše. Njih dvojica ozareno pričaju sa mnom kasnije o ogromnom prenosu energije kakav su doživeli na izložbi Smitove, ali i uopšte, kada su u njenom prisustvu.

Ta energija, koju Lernerova opisuje kao “kinetičku” i punu “estetskog pulsiranja”, važna je za razumevanje izvanrednog doprinosa Smitove umetnosti i kulturi. Postoji ta električna struja koja teče iz nje prema njenom delu, a odatle prema drugim ljudima. To je moćna, izdašna i uverljiva struja koja kao da govori prijemnicima: “Da. Slobodan/na si. Možeš da uzmeš gitaru. Možeš da pišeš ono što želiš da pišeš. Možeš da pričaš sa ljudima koji te inspirišu. Možeš da učiniš da se tvoj život vrti oko umetnosti i istraživanja. Možeš da voliš. Možeš da imaš porodicu. Slobodno radi ono što želiš”.

Postaje mi jasno da je ta njena sposobnost, ne samo da živi tako, nego i da komunicira sa drugima i inspiriše ih da tako žive, oblik genija. “(Taj opis) savršeno odgovara njenoj ličnosti i, možda podsvesno, njenoj poruci, koja je, na svoj način, puna nade”, kaže mi Stajp. “Ona omogućava svakome ko sluša ili čita svojevrsnu priliku da kaže: ‘Dakle, mogu da se izborim sa skoro svačim’. Kroz umetnost, a i gledanjem na stvari onako kako Peti gleda na njih, možete da nađete načine da se nasmejete, da se obrazujete, da se izborite sa tugom i mračnim trenucima”.

Smitova još razmišlja o pet mladih žena što smo ih srele kod Pompidua kraj slike Džoan Mičel. Pita se da li su možda od one vrste žena koje će uzeti ovaj časopis i pročitati ovaj njen profil, pa je poželela da kaže nešto što bi za njih možda bilo važno. “Gledam ih i mislim: ‘Kakav je put pred njima? Šta je to sa čim će morati da se nose?’” Za Smitovu je jedino izvesno da će se ove mlade žene suočiti sa bolom i gubitkom. “Osećamo bol; moramo da ga zajašemo”, kaže.

Smitova se ponekad, priča mi, budi usred noći sa neutaživim osećanjem žalosti zbog gubitka svojih prijatelja, muža, majke. “Ne mogu da podnesem to da se Fred ne vraća. Otišao je pre, ne znam, 27 godina ili tako nešto. Ili da moja majka neće sesti i popiti kafu. I dobro se isplačem. Ali sam shvatila da su ti trenuci, koji su u prošlosti delovali tako razorno, sada skoro kao prijatelji. Kao: ‘A, sad sam tužna…’ To je samo još jedan dokaz da smo živi i da smo još u stanju da osećamo mnoštvo emocija”.
Smitova će krajem decembra napuniti 76 godina. Priča mi da na svoj život sada gleda kao na knjigu koja se produžava: što je duža, više toga sadrži. Duži život znači više prilika da stvara.

“Nisam preživela sve ovo vreme i, nažalost, nadživela mnoge svoje prijatelje i voljene zahvaljujući nekoj posebnoj formuli”, kaže. “Preživela sam (zbog) toga što želim da živim. Želim da budem ovde. Čak i u ovako napaćenom svetu. Čak i među svom tom pohlepom, glupošću i užasnim stvarima sa kojima se svi suočavamo, čitamo o njima u vestima ili ih doživljavamo. Želim da budem živa. Želim da dišem. Želim da se bavim onim što radim”.

Smitova zna i da će se one mlade žene zateći u periodima kreativne praznine, zaglavljene u “tom ništavilu”, obeshrabrene ili neinspirisane. Zna to zato što je ona sada u tome, zakočena, ne piše, otuđena od njene najstalnije i najpouzdanije umetničke prakse. Ali to je ne brine. “Uprkos tome što sada ne pišem”, kaže, “to ne potire činjenicu da znam da sam stigla do tačke sa koje ću, kad budem pisala, sledeće nedelje ili kad god to bude, izražavati neizrecivo. Uradiću to. Znam kako da to uradim. Konačno sam to postigla. Sad je samo na meni da ljudima pružim nešto vredno”.

Patti Smith for #WorldAIDSDay, 1 December, from The Book of Days pic.twitter.com/zxTg1dWU2G

— Catherine Taylor 🇺🇦🌻 (@KatyaTaylor) December 1, 2022

Uverena je da te praznine, ti prostori umetničkog mirovanja, imaju, kao i sve drugo, potencijala da budu izvor kreativnosti kad naučimo kako da tu prazninu sagledamo “pokretnu, skoro, poput svih tih pokretnih čestica”. Pod tim misli da moramo da naučimo da pokrenemo prazninu ispunjavajući je pitanjima, energijom, željom i jezikom entuzijazma koji, što je važno, kaže, nije naivni entuzijazam ili svesni ignorantski optimizam; to nije okretanje glave ili izbegavanje bola i teškoća sa kojima se suočavamo ili vidimo druge da se sa njima suočavaju. Naprotiv, to je čin slavljenja života, sa svom njegovom tugom, teškoćama i trenucima varljive nepomičnosti, i to uz postojanu veru u sopstvenu sposobnost da ih ukrotimo, promenimo, razvijemo.

Pred kraj mog boravka u Parizu budim se jako rano. Sedam da napišem ovaj profil, ali se mučim. Reči koje otkucam plivaju po ekranu preda mnom sve dok ih ne obrišem. Pišem, brišem, pišem, brišem. Sunce se najzad pomalja i širi svoj zlatni sjaj. Proveravam mejl, a tamo poruka od Smitove koja se završava sa: “Sad ću da uzmem kafu, prođem kroz razapinjuću prazninu i, nadam se, napisaću nešto što vredi”.

Provela sam nekoliko sati u neuspelim pokušajima da pišem. Počinjem da se nerviram, pa čak pomalo i očajavam zbog manjka produktivnosti, a onda se setim saveta Peti Smit: “Ako je iznutra jako mirno, onda to prosto pokreni. Dok to pokrećeš, možeš da zgrabiš neki od tih titraja i preneš ih, učiniš da deluju”. Telefon mi je zapištao. Smitova mi je poslala sliku sveske, a stranice su ispunjene njenim rukopisom. Poruka koju mi je uz to poslala glasi: “Pisala sam xx”. A onda, kasnije, stiže još jedna poruka: “Još to radim”.

Piše. Kloi Kuper
Izvor: Harper’s Bazaar
Preveo: Matija Jovandić