Za Pola Šredera, čiji je novi film Oh, Kanada zasnovan na poluautobiografskom romanu Foregone Rasela Benksa, adaptacije književnih dela nisu ništa neobično. Bio je koscenarista i režirao je Mišimu: Život u četiri poglavlja 1985. godine o japanskom piscu Jukiju Mišimi, a u tom filmu su dramatizovane i njegove knjige. Pet godina kasnije prikazao je Utehu stranaca, film zasnovan na istoimenoj knjizi Juana Makjuana.
Šrederove ozbiljne čitalačke navike izgrađene su pri odrastanju u strogom kalvinističkom okruženju – prvi film pogledao je tek sa 17 godina – i intelektualnom sazrevanju pre pojave prestiža televizije, u doba kada se, kako je nedavno rekao, “bar jednom mesečno pojavljivao važan roman koji su dobro obavešteni ljudi hteli da pročitaju”.
Šreder je danas sklon tome da naizmenično čita jako ozbiljna dela i žanrovsku književnost – iako su i klasici važni. “Trebalo bi da na svakih par godina ponovo umočite nožni palac u vodu – Dostojevski, Odn ili Hardi – jednostavno zato da biste se ponovo napojili energijom”. Pre nekoliko nedelja seo je sa nama da popričamo o nekima od njemu omiljenih romana. Njegovi komentari su naknadno uređeni i sažeti.
Džon Banjan – Hodočasnikov put
Kao dete sam bio veliki čitač, jer je moja crkva zabranjivala filmove. Nismo išli u bioskop, a televizija se pojavila kasnije. Čitali smo knjige. Bile su to uvek bezazlene knjige, pošto sam išao u hrišćanske škole, ali su bile prave knjige. Poput Šekspira ili Gradonačelnika Kasterbridža, što je sjajna knjiga, bilo da imate deset ili četrdeset godina.
Ona koju najbolje pamtim, ona koja me je zaista uvukla u sebe, bio je Hodočasnikov put. Zbog prelepo prikazane hrabrosti u toj priči. Prvo izdanje koje sam pročitao bilo je ono divno, ilustrovano izdanje koje još čuvam.
Ali, opet, znate, istinu govoreći, najbolje priče su i dalje u Bibliji. Sećam se da sam sedeo u crkvi i jednostavno čitao priče iz Starog zaveta. Sveštenik je radio nešto drugo, a ja sam prosto čitao jednu priču za drugom. To su najstarije priče – Kain i Avelj, Adam i Eva. Nikada nećemo prestati da ih pričamo.
Jukio Mišima – Zabranjene boje
Ako bi ljudi trebalo da pročitaju samo jednu Mišiminu knjigu, osim teatralogije, onda je to ova. Ona mi je omiljena. Ona je jedina koju, dok sam snimao Mišimu, gospođa Mišima nije htela da mi da jer je to jedina njegova otvoreno gej knjiga. Ima sjajan, sjajan zaplet. [Čita sažetak sa telefona] “Vremešni, ogorčeni pisac” – dakle, eto dobrog razloga što mi se sviđa.
Postoji onaj Mišimin citat koji sam uvek voleo, koji sam naveo i u filmu. Ide, otprilike, ovako: Nekada davno prosečan životni vek bio je dvadeset godina. Raj mora da je tada bio lep. Sad mora da je jako ružan.
Malkolm Lauri – Ispod vulkana
Kolekcionar sam modernih prvih izdanja – to su knjige od oko 1915, 1920 pa naovamo, za razliku od antikvarnih knjiga. Imam primerak Puta revolucije sa posvetom Ričarda Jejtsa paru prema kom je izgradio likove u knjizi, kao i primerak jedne druge knjige koju je Melvil poklonio svojoj ženi za rođendan. U kući na selu imam hiljadu knjiga, ali nemam toliko prostora u Njujorku, tu držim samo policu probranih.
Najviše volim one koje mi najviše znače. Kao što je potpisana Ispod vulkana. To je jedna od velikih knjiga. Lauri je proživeo jako mučan život, a roman je ujedno i jako dobra njegova biografija. To je jedan od onih tužnih primera sa premalo otklona između života autora i njegove književnosti.
Flaneri O’Konor – Mudra krv
Ovo je favorit. Pre svega, imate tu Flanerino pisanje. Ali, opet, tu je i glavni lik, Hejzel Mouts. Hejzel je mučenik – na kraju vadi sebi oči krečom, obmotava se bodljikavom žicom i odlazi da propoveda. Divim se svim njenim delima, posebno kratkim pričama. Dobrog čoveka je teško naći. “Veštački crnac” – a to, nažalost, više nije politički korektan naslov – strahovita je priča.
Rano je na mene ostavila utisak. Otkrijete, u životu, da oni pisci koji vas pogode u mladosti to rade s razlogom. A obično su tu negde oko vas. Sećate se kad ste prvi put pročitali Lolitu: au! I onda joj se vratite godinama kasnije i kažete: Čak je i bolja nego što je se sećam.
Izvor: Njujorker
Preveo: Matija Jovandić