Drugi nivo narativa predstavlja složen način na koji su nacisti koristili dela Selme Lagerlef, i pre i posle pisma Zaks, u kojem je tražila njenu pomoć. Lagerlef je javno osudila naciste 1933. godine i počela da finansira jevrejske intelektualce koji su pokušavali da napuste Nemačku. Ipak, autorka je imala previše nemačkih obožavalaca da bi nacistička partija mogla da opravda zabranu njenih knjiga. Prema Votsonu, dela Lagerlef bila su „osnovna lektira nemačke omladine.“ Saga o Jesti Berlingu često je bila obavezna školska literatura, a mnogi učenici obožavali su i Sagu o Smireu. Nacisti nisu posebno promovisali njenu književnost, ali su dozvolili da njene knjige ostanu u opticaju, odlučivši da je njena Heimatliteratur korisna utoliko što kod „arijevske“ dece podstiče čežnju za germanskom domovinom.
Možda shvatajući rizik gubitka nemačke publike, stav Lagerlefove prema nacistima kao da se ublažio s vremenom. U Votsonovom članku „Skandinavska književnost u nacističkoj Nemačkoj: Selma Lagerlef kao primer“, ovaj naučnik primećuje:
Iako je izražavala antifašističke stavove, izgledalo je kao da – povremeno – podržava režim. Dosijei iz tog vremena ukazuju na to da je Reichsregierung (nacistička vlada) 10. marta 1933. primila njeno pismo. U tom pismu se činilo da Lagerlef u potpunosti podržava novi režim.
U pitanju je pismo u kojem se nalaze rečenice poput: „Adolf Hitler je došao, kao da ga je poslao Gospod Bog, kako bi okupio najplemenitije snage vaše velike nacije za jedan zajednički cilj: spasavanje potlačene Otadžbine.“ Dokazano je da Lagerlef nije lično napisala to pismo, što Votson brzo pojašnjava, iako nacistička partija nije bila svesna njegove neautentičnosti i poslala joj iskren odgovor. Još problematičnije od ovog anomalnog pisma jeste što je Lagerlef 1936. godine dozvolila švedskom ogranku nacističke partije da objavi jednu od njenih knjiga kao „ispomoć za zimu nemačkom narodu“.
Za Zaks, Lagerlef je i dalje bila heroj i jedina osoba koja bi mogla imati dovoljno uticaja da učini švedske granice otvorenim za dvoje nemačko-jevrejskih izbeglica. Početkom 1939. godine, ponovo je pisala svom književnoj idolu, moleći za preporuku koja bi joj omogućila da traži boravak u Švedskoj:
„I ako smem ponoviti svoju skromnu molbu, koja vam se može činiti kao klečanje na kolenima: Da li biste vi, koji ste mi bili simbol ljubavi i dobrote celog mog života, pomogli meni i mojoj majci da otvorimo vrata Švedske, zemlje za kojom tako žarko čeznemo, tako što biste mi dozvolili da upišem vaše dragoceno ime kao referencu u formular u ovdašnjem švedskom konzulatu? Ovo je naša jedina nada da dobijemo boravišnu dozvolu u Švedskoj.“
Leto 1939. godine je stiglo, a Lagerlef još nije odgovorila. Očajna situacija zahtevala je hitnu akciju. Dobra prijateljica Neli Zaks, Gudrun Denert, koja nije bila Jevrejka, otputovala je u Švedsku da lično zamoli Lagerlef za pomoć. Fioretos opisuje susret između Denert i Lagerlef ovako: „Nažalost, sastanak nije prošao kako se nadala. Nagluva, Lagerlef je sedela na svojoj terasi sa šalom oko glave. Radnici su lupali po krovu tokom renoviranja.“ Denert nije uspela da komunicira sa Lagerlefovom, i tek sledećeg dana, kada se vratila na imanje Morbaka kako bi imala mirniji sastanak u kabinetu Lagerlef, švedska autorka je pristala da napiše kratku preporuku vladi.
Iako je Lagerlef svakako odigrala ulogu u obezbeđivanju uslova da Zaksova dobije pravo na useljenje u Švedsku, najveći deo pomoći dolazio je od drugih, pri čemu je Gudrun Denert imala vodeću ulogu. Nakon dve posete Lagerlefovoj, Denert je stupila u kontakt sa bratom švedskog kralja, princom Eugenom, koji je zauzvrat pružio drugu preporuku u ime Zaksove. Denert je takođe osigurala da Zaksova dobija prihod od najmanje 200 švedskih kruna mesečno po dolasku; ovaj uslov za ulazak bio je posebno teško ispuniti, jer izbeglice nisu dobijale radne dozvole. Uz podršku nekoliko ljudi koji su se obavezali na mesečne doprinose (advokata Vilhelma Mihalija, učitelja Enara Sahlinija, izdavača Karla Ota Bonijea i same Lagerlef), Denert je uspela da obezbedi potrebna sredstva za Zaks.
Sve te pripreme oduzele su dragoceno vreme. Dok je čekala potrebne potpise i potvrde za završetak emigracije, Zaks je dobila obaveštenje o deportaciji. Po savetu jednog službenika Gestapoa, koji joj je ranije obećao sigurnost, pocepala je obaveštenje. Kada je ubrzo zatim dobila vizu i kupila vozne karte za sever, isti čovek ju je upozorio da će njen voz biti zaustavljen na granici. Predložio joj je da odmah poleti avionom.
Zaks i njena majka stigle su na svoj let na aerodrom Tempelhof 16. maja 1940. godine, ukrcavši se na poslednji avion koji je napustio Nemačku sa Jevrejima među putnicima. Sa sobom su ponele tek nekoliko stvari. Među predmetima koje je Zaks ponela u avion bile su njene knjige Selme Lagerlef. Sama Lagerlef je umrla tačno dva meseca ranije.
Zaks je svoju selidbu u Švedsku doživela kao oštar prekid sa svojim dotadašnjim književnim stilom. Linija razdvajanja u životu Zaks izazvala je i rasccep u njenom književnom stilu. Dok se delo Selme Lagerlef čita kao kontinuirano, stvaralaštvo Zaks podeljeno je na dva perioda: „pre” s romantičarskim, ranim tekstovima i „posle” sa tužnim, postmigrantskim pesmama. Nikada nije želela da objavi svoje rane radove, a promena u njenom izrazu po dolasku u Švedsku bila je drastična. Na neki način, moglo bi se reći da je uticaj Lagerlefove na Zaks prestao zajedno sa njenom smrću. Umesto romantičnih stihova koje je pisala u Nemačkoj, Zaks je u Švedskoj počela da piše poeziju toliko svedenu i krhku da deluje kao da bi mogla da se raspadne na komade. (Dobro poređenje za poeziju Zaksove bio bi Pol Selan, koji je takođe preživeo Holokaust, pisao na nemačkom jeziku i bio prijatelj Neli Zaks.)
Uprkos promeni glasa kod Zaks, mnogi opisuju dela Lagerlef i kasnije stvaralaštvo Zaks sličnim pojmovima, posebno u vezi s temama jednostavnosti i nemoći izražavanja. U svom uvodu za englesko izdanje knjige Jerusalim, Henri Godard Lič piše: „Njen stil se može opisati kao uzdržana prozna rapsodija, koja povremeno strastveno razbija svoje okove.“ Kroz ovu igru uzdržanosti i strasti — smenjivanje setnih pasusa i emotivnih naglasaka — Lagerlef gradi ritam svojih priča. Uzmimo njen uvodni opis pejzaža u Sagi o Jesti Berlingu u kojem nam se daju pasaži opservacija distanciranim, ponekad pasivnim glasom („Tamo gde se ravnica spušta do jezera, podignute su crkve i sela…”), da bi se na kraju rasplamsao u emotivnu molitvu: „Neka sve ide dobro onima koji žive daleko, uz duga jezera i plave planine!” Ljubav Lagerlefove prema švedskoj domovini kao da se preliva preko granica opisa.
Zaks pokazuje svoju verziju uzdržanosti i „razbijanja okova“ u svojoj poeziji, ali u mnogo tragičnijem smislu. Uvek je na ivici bezizražajnosti, uvek izgovara tek dovoljno da u prostoru stiha ili pesme priđe ivici nepoznatog, bez padanja u procep. Kao što ističe naučnik Robert Fut u svojoj analizi pesme Zaksove „Scena iz predstave Noćna straža“: „Pesma doseže tačku u kojoj se njen jezik nalazi na ivici raspada kao rezultat nemogućnosti izražavanja preteške teme… Kao da pesma bez daha pokušava da izrazi potpunost svoje vizije pre nego što se opet pojavi mogućnost bezizražajnosti.“
“Scena iz predstave Noćna straža (1961)”
Tomas Man: Nastanak "Čarobnog brega" (II deo)Oči zatvorene
a onda –
rana se otvara
a onda –
Pecanje sa munjama
O
misterije krvi
O
za ribu
sve u grobu na nebu
Žrtva
Dželat
Prst
Prst
Dete prstom crta u prahu u kovčegu
pupak sveta –
a dželat drži poslednju kletvu
u tvrđavi od zuba –
Šta sada?
Raskid „okova“ kod Lagerlef je iznikao iz strasti; kod Zaks, taj prekid nastaje iz panike. Delo svake od njih predstavlja neku vrstu moralnog obračuna – kod Lagerlef kroz svakodnevne hrišćanske dileme s kojima se suočavaju njeni likovi, a kod Zaksove kroz borbu s istrebljenjem Jevreja i ratom koji je odneo 75 miliona života.
Poezija Zaksove vraća se na impuls oslobađanja od Zemlje, ka težnji da se uzdigne u nebo. Bilo da opisuje pepeo tela kako lebdi kroz vazduh kao dim, kao u pesmi „O, dimnjaci“ (elegiji koja aludira na istrebljenje u gasnim komorama i sadrži stih: „Kad se telo Izraela uzdizalo kao dim / Kroz vazduh”), ili uskrsnuće jezika („Ali samo krvava reč / probija se do uskrsnuća / duša na svom krilu,” iz Sijajućih enigmi: III), njeni stihovi čitaoce prenose u višu sferu. Osećaj uzdizanja sa zemlje, koji čitalac doživljava, nije daleko od efekta susreta Ingmara Ingmarsona s ocem na nebu u Jerusalimu, ili susreta Selme Lagerlef s ocem na nebu u njenom govoru prilikom dodele Nobelove nagrade.
Postoje i sličnosti u načinu na koji Zaks i Lagerlef prikazuju „stranca“ kao arhetip. Jedan primer je pesma Zaks „Neko dolazi“ iz zbirke „Beg i metamorfoze“: „Neko dolazi / izdaleka / koji se kreće kao pas / ili / možda pacov / i zima je / pa ga obuci toplo.” Ovi stihovi podsećaju na početak Sage o Jesti Berlingu, gde Jesta stiže u novu parohiju, osiromašen, tokom zime: „Jednog hladnog decembarskog dana prosjak se peo uz padine Brobija. Bio je obučen u najsiromašnije dronjke, a cipele su mu bile toliko iznošene pa mu je stari sneg natapao stopala.”
Ove reči, naravno, prizivaju i sopstveno iskustvo Zaks kao izbeglice koja ulazi u tuđinu. Iako se na kraju prilagodila životu u Švedskoj, tranzicija je bila teška. Ona i njena majka preselile su se u mračan, vlažan jednosoban stan u zgradi punoj drugih izbeglica. Njen prijatelj Johan Edfeldt priseća se kako ju je jednog dana zatekao za kuhinjskim stolom, dok je pisala ispod obešenog mokrog veša koji je cureo, kako ne bi probudila majku u spavaćoj sobi. Posle te posete, Edfeldt i Zaks počeli su međusobno da prevode pesme, a Zaks je kasnije počela da zarađuje kao prevodilac švedske poezije.
Dugo nakon rata, Zaks je nastavila da pati psihički. Iako je njen ugled kao pesnikinje rastao, njeno odraslo doba obeležile su brojne hospitalizacije i terapije elektrošokovima. Dva događaja su je naročito dovela do ivice. Jedan je bio smrt njene majke 1950. godine, a drugi njen strah od povratka u Nemačku, gde je trebalo da primi pesničku nagradu početkom šezdesetih. Čak ni poezija nije mogla zalečiti rane iz prošlosti.
Godine 1966, kada je Neli Zaks izašla na binu da primi Nobelovu nagradu, sada već sedamdesetpetogodišnjakinja, u svojoj prvoj rečenici pomenula je Lagerlef: „Leta 1939. moja nemačka prijateljica otišla je u Švedsku da poseti Selmu Lagerlef, moleći je da obezbedi utočište za mene i moju majku u toj zemlji.“ Takođe je, kao i Lagerlef pedeset sedam godina ranije, pomenula svog pokojnog oca: „Danas, nakon dvadeset šest godina, prisećam se šta je moj otac običavao da kaže svakog desetog decembra u mom rodnom Berlinu: ‘Sada u Stokholmu održavaju Nobelovu svečanost.’“ Nije moglo biti prikladnijeg vrhunca odnosa između Lagerlef i Zaks od Nelinog govora, koji je kroz nekoliko pasusa imenovao Lagerlef kao spasiteljku i podražavao njen sopstveni govor povodom Nobelove nagrade, uz pomen pokojnog oca.
Ipak, Zaks je završila govor recitovanjem svoje pesme „U bežanju.“ Poslednji stihovi glase: „Držim, umesto domovine / metamorfoze sveta“. Ovim gestom Zaks podseća publiku da nikada nije mogla da povrati svoje detinjstvo – ni geografski, ni emotivno – onako kako ga je Lagerlef povratila u Morbaki. Pred njima u Stokholmu stajala je starica koja je u početku prihvatila idealizam Lagerlefove – ali koja je, kao Jevrejka, bila prisiljena da beži iz svog doma tokom Drugog svetskog rata, zatvorena u maleni izbeglički stan u Stokholmu sa majkom, i više puta hospitalizovana u psihijatrijskim ustanovama od svoje sedamnaeste do sedamdesete godine. Što je Zaks bila starija, njen se život sve više udaljavao od idiličnog sveta koji je cenila u pisanju Lagerlef. Ipak, kao arhetipski junak koji se konačno vraća domu, Zaks je završila tačno tamo gde je jednom sanjala da će biti: u praznim cipelama njene heroine Selme Lagerlef.
Tekst: Stephanie Newman
Izvor: majusculelit.com
Prevod: Danilo Lučić
Prvi deo teksta pročitajte ovde.
Pročitajte i tekst o izboru iz poezije Neli Zaks koji je objavila beogradska IK “Darma”.