Desetog oktobra prošle godine romansijerka i pesnikinja Han Kang upravo je bila završila večeru sa 24-ogodišnjim sinom kod kuće u Seulu. Dogovarali su se koji čaj da piju – nanu, bobice ili kamilicu – i utom je zazvonio telefon. Na vezi je bila Švedska akademija u Stokholmu, javljali su joj da je dobila Nobelovu nagradu za književnost. Prvo joj je palo napamet da pogleda vesti, gde je potvrđeno da zaista jeste prva spisateljica iz Koreje koja je postala laureatkinja Nobela. Prema standardima za Nobelovu nagradu ona je, sa svoje 54 godine, mlada. Nije mogla da pozove nikoga, čak ni roditelje, pošto joj se mobilni telefon “usijao” od poruka. Isključila je zvuk i ona i sin vratili su se dilemi oko čaja. Odlučili su se za kamilicu. “Pomislila sam da je potrebno da se smirimo”, smeje se u video-razgovoru iz Seula. “Bilo je to jedno sasvim, sasvim mirno veče”.
Ali takav spokoj baš i nije vladao širom zemlje. Han Kang groznica preplavila je Južnu Koreju: sastanci u vladi su prekinuti da bi vest bila proslavljena; štamparske prese nisu mogle da odgovore na potražnju za njenim knjigama; cene polovnih primeraka vinule su se u nebo, a razmahnuo se i trend prepisivanja citata iz njenih dela i postavljanja na društvene mreže. Han nije bila spremna za svoju novu ulogu heroine nacije. “Previše pažnje ne pogoduje piscima”, kaže pažljivo govoreći engleski. “Potrebna vam je anonimnost, da možete da šetate ulicom. Zaista vam je potreban unutrašnji mir”.
U komotnom, sivom džemperu, lica uokvirenog dugim šiškama prošaranim srebrom, spisateljica zrači smirenošću čak i sa udaljenosti veće od 7.500 kilometara. Iako je u Seulu veče, visoki plafon sa drvenim gredama u njenoj tradicionalnoj korejskoj kući ostavlja utisak sunčanog dana. Živi sa sinom, pošto se još pre mnogo godina razvela od njegovog oca, književnog kritičara i profesora. Prostor za njom na zumu ništa ne odaje: nema uobičajenih spisateljskih potrepština, nema polica sa knjigama, niti fotografija. Nakon što je napustila posao predavača kreativnog pisanja na Institutu umetnosti u Seulu 2018. godine, Han i njen sin otvorili su malu (oko 10 kvadratnih metara) knjižaru, Onulbuks, u jednom pasažu u centru grada.
Fanovi su se okupili ispred nakon saopštenja Nobelovog komiteta. Knjižara nije pravila veliku zaradu, ali je ona volela da je uređuje i aranžira knjige sa rukom pisanim preporukama. “Čak sam volela i da uključujem svetla kad otvorimo i isključujem ih kad zatvaramo”, kaže. “To je neko vreme ostalo tajna, ali od prošle jeseni više nije tako”. Sada je svakodnevno rukovođenje prepustila menadžeru.
Deluje skoro nemoguće da je spisateljica tako blagog glasa autorka tako duboko uznemirujućeg opusa. “Svi moji romani su varijacija na temu ljudskog nasilja”, rekla je. Kao najistaknutija hroničarka krvave istorije Južne Koreje u 20. veku, Han Kang počela je da važi za portparolku i savest svoje zemlje koja rasvetljava neke od najmračnijih perioda u borbi za demokratiju. Njen roman Dolazi dečak potresan je opis brutalno ugušenog studentskog protesta protiv autoritarne vlasti maja 1980. godine u Kvangdžuu, gde je Han odrasla. Vojska je, posle 10 dana demonstracija, ubila, pretukla i mučila oko 2.000 ljudi (uglavnom civila).
Njen za sada poslednji roman, Ne opraštam se, osvrće se na raniji ustanak protiv nametnutog vanrednog stanja, ovaj put na ostrvu Čedžu neposredno nakon Drugog svetskog rata. Čak 30.000 stanovnika je ubijeno. Vlasti i desničarske organizacije su oba ta masakra godinama zataškavali i negirali. Dela Han Kang govore o ovim nacionalnim traumama, ali su univerzalna. “Šta je humanost?”, pita ona u Dolazi dečak. “Šta treba da uradimo da bismo humanost shvatali na jedan, a ne na drugi način?” Njeni romani nisu samo književna svedočanstva, nego činovi radikalne empatije.
Još od kako je pre 30 godina objavila prvu knjigu ona “pokušava da pipajući pronađe put do prelaza koji premošćuje zjapeći jaz između divljaštva i dostojanstva”, kako je navela u jednom eseju. Jedno od malih čuda njene fikcije je način na koji brutalnost i patnja postoje naporedo sa nežnošću i lepotom, a užasi i zanos slivaju se jedni u druge na stranicama. Govori isto onako poetski koncizno kako i piše. “Humanost nosi u sebi veoma širok spektar”, kaže sada. “Postoji ljubav i ta uzvišenost i ta nežnost”.
Delo po kom je najpoznatija je Vegetarijanka, njen prvi roman preveden na engleski. Ta šokantno nadrealna feministička parabola o ženi koja odustaje od mesa i veruje da se pretvara u drvo je, kada je objavljena u Južnoj Koreji 2007. godine, odbačena kao “ekstremna i bizarna”. Ona jeste ekstremna i bizarna, ali je i briljantna. Donela joj je novu posvećenu čitalačku publiku, a 2016. i Međunarodnu Bukerovu nagradu. Te godine objavljen je Dolazi dečak, a usledila je Bela knjiga, autobiografska lirska proza o smrti njene sestre. Potom je napisala Časove grčkog, napetu priču o profesoru koji gubi vid i ženi koja je izgubila moć govora. Onda se vratila političkom nasilju iz romana Dečak dolazi da bi napisala nešto što ide ruku podruku s njim.
“Nije da sam baš odlučila: u redu, sad ću da se bavim još jednim masakrom”, kaže Han o romanu Ne opraštam se, smeštenom tokom te užasne zime 1948. godine, kada je za samo tri meseca pobijena desetina stanovništva ostrva Čedžu. To je i priča o prijateljstvu i majčinstvu, jednako zapanjujuće originalna i misteriozna kao i Vegetarijanka. Kjung-ha je spisateljica koja živi u Seulu (mnoge paralele sa autorkom su namerne); njena prijateljica In-sun je sineastkinja koja se okrenula izradi drvoreza i živi sama na udaljenom delu ostrva Čedžu. Kada završi u bolnici nakon nezgode, In-sun zamoli Kjung-ha da zbrine njenu pticu ljubimca. Tokom Kjung-haine misije da, kroz smetove, dođe do tog majušnog stvorenja i spase ga, postepeno se raspliće poražavajuća priča o In-suninoj majci i skrivenoj prošlosti ostrva.
Uprkos svim užasima, Ne opraštam se u sebi nosi snoliko spokojstvo, kao da sve prekriva sneg. “Da, bavi se teškim i bolnim stvarima”, objašnjava. “Ali htela sam da upotrebim veoma meke i svetle stvari, poput pahuljica ili treperave svetlosti sveća i senki na zidu, ptica i perja”.
Ljudsko nasilje je nešto što me povređuje još od detinjstva. A kad imate ranu, bolno mesto na telu, onda je neprestano proveravate, ili ga osećate, i morate da je dotaknete
Rođena kao drugo dete, između dvojice braće, Han je odrasla u gradu Kvangdžuu, u kući punoj knjiga i tuge. Otac joj je tada bio romansijer u usponu. Detinjstvo su joj zasenile prvo smrt starije sestre, rođene kao nedonošče na kuhinjskom podu – “Rođena sam i odrasla sam na mestu te smrti”, piše u Beloj knjizi – a potom, 10 godina kasnije, opšta tragedija masakra u Kvangdžuu. Januara 1980, kad je Han imala devet godina, četiri meseca pre protesta, njen otac dao je otkaz na mesto nastavnika i porodica se preselila u Seul. Kad je imala 12, otkrila je album sa fotografijama masakra koje su snimili strani novinari, stavljen na policu tako da mu je hrbat bio okrenut ka zidu. “Roditelji su hteli da me zaštite, ali sam bila radoznala”, kaže. “Kako ljudi mogu da urade tako nešto?”
Među fotografijama unakaženih i povređenih mladih studenata bila je i jedna sa građanima koji stoje u redu da bi dali krv za ranjene. “Bio je to trenutak kad sam se suočila sa nemoguće koegzistirajućom istinom o čovečanstvu”, kaže, sa ranom iz koje izvire sve što napiše. “Ljudsko nasilje je nešto što me povređuje još od detinjstva. A kad imate ranu, bolno mesto na telu, onda je neprestano proveravate, ili ga osećate, i morate da je dotaknete”, kaže milujući sebi ruku.
Za Han pisanje znači patnju. “Kad pišem, koristim telo”, kaže u svom Nobelovom predavanju. “Pošto sam se odlučila da pišem o masovnim ubistvima i mučenjima, kako sam mogla tako naivno – sa drskošću – da se ponadam da ću moći brzo da se oslobodim agonije toga?”, razmišlja njen alter ego Kjung-ha u prvom poglavlju Ne opraštam se. Ona ne može da jede, ne može da spava, ima užasne glavobolje i grčeve u stomaku. Han još od detinjstva pati od iscrpljujućih migrena i, poput Kjung-ha, proživela je “ekstremni mentalni i fizički bol” dok je pisala Dolazi dečak. Osećala je potrebu da u mislima podeli traumu sa preživelima i ožalošćenima, kaže. “Morala sam da im pozajmim svoje telo, da im pozajmim svoj osećaj. I otud neminovno taj bol”.
Han pripisuje migrenama to da su joj pružile skromnost i saosećajnost, osobine neophodne da bi neko postao pisac. “Ljudi su krhki”, kaže. Srećom, glavobolje su postale manje ozbiljne nakon što je, tokom pandemije, izbacila kofein. Nekoliko godina ranije, dok je pisala Vegetarijanku, neobjašnjiv bol u zglobovima fizički ju je sprečavao da kuca. Dve trećine knjige napisala je rukom, a poslednju trećinu mogla je da završi samo kucajući pomoću dve hemijske olovke. Na kraju su joj se šake oporavile, ali se uplašila da više nikada neće moći ponovo da piše.
Nakon što je objavljen Dolazi dečak, Han je bila nemalo iznenađena kad je otkrila da su i čitaoci osećali bol dok su čitali roman. Htela je da zna zašto. “I jednog dana sam pomislila da možda zbog ljubavi osećamo zajedničku bol pred svim primerima nasilja, zverstvima i srozavanjima čoveka”, kaže. “Bio je to početak Ne opraštam se”.
Za ustanak u Čedžuu prvi put je čula u svojim dvadesetim godinama, kada je iznajmila prostor za rad na ostrvu, pošto je napustila novinarstvo da bi se sasvim posvetila književnosti. Jednog dana je, dok je pomagala starijoj stanodavki da odnese težak paket do pošte, starica zastala i pokazala ka zidu, pričajući mladoj Han da su upravo na tom mestu mnogi ostrvljani pogubljeni. Vratila se 2018. na Čedžu da bi tu provela dve godine, putujući stalno na relaciji između ostrva i Seula. Dok je šetala žalom ili po šumama, “osećajući vremenske prilike na Čedžuu”, toliko godina kasnije, osetila je da se primiče “sve bliže i bliže” priči za sledeći roman. “Mogla sam da osetim njihove emocije”, kaže Han o ožalošćenim porodicama koje su decenijama živele u tišini.
Nobelovo predavanje Toni MorisonKao i pri pisanju romana Dolazi dečak, počela je da prikuplja istorijska dokumenta i svedočanstva preživelih. Njena ranija istraživanja odnosila su se na Aušvic, Bosnu, Nanking, kao i na masakr nad američkim urođenicima. “Dok sam pisala ove dve knjige, osećala sam da su univerzalne”, objašnjava. “Zverstva čoveka smo iskusili kroz istoriju u celom svetu”.
Ne opraštam se je prvi njen roman koji na engleski nije prevela Debora Smit, čija zanesenost delom Han King je bila ključna za njeno predstavljanje anglofonoj publici. Han je podelila Međunarodnu Bukerovu nagradu sa Smitovom, ali usred pompe koja je pratila Vegetarijanku pojavila se i kontroverza oko prevoda knjige. Smitova je bila optužena za brojne “netačnosti u prevodu” i stilske izmene, što je za ishod imalo “sasvim drugačiju knjigu”.
“Bilo je to divljački, lično, a ispod žita još gore”, napisala je Smitova u eseju objavljenom nakon proglašenja dobitnice Nobelove nagrade. “To nije bila istina”, kaže Han u odbranu Smitove. “Pobrkane su greške i prevodilačke slobode – ta dva pojma su pomešana”. Popravljena verzija Vegetarijanke – sa 67 ispravki – objavljena je 2018. Smitova sada piše memoare o prevođenju, a poslednji roman prepustila je Emili Jae Von, svojoj koprevoditeljki Časova grčkog, i američkoj spisateljici Pejdž Aniji Moris.
Dva dana pre nego što je Han odletela u Stokholm da održi Nobelovo predavanja, u Južnoj Koreji su ponovo izbili nemiri, pošto je predsednik Jun Suk Jeol 3. decembra sat pre ponoći proglasio vanredno stanje. Iako je objava potrajala kratko, a Jun je suspendovan, pokrenuti su svakodnevni protesti ispred nacionalnog parlamenta. “Naravno da me je to podsetilo na masakr u Kvangdžuu”, kaže Han. “Niko nije zamišljao ovakvu situaciju i veoma je teško proniknuti i predvideti šta će se dalje dešavati”. (U međuvremenu je predsednik Jun konačno uhapšen nakon dramatičnih blokada i neprekidnog protesta).
Uprkos mučnim odjecima 1980-e, današnji digitalno umreženi svet čini nemogućim prikrivanja kakvih je bilo pre četiri decenije. “Tad nije bilo slobodnog novinarstva, nije bilo interneta”, kaže Han. Sad svako ima mobilni telefon. “Nose svetleće štapiće i pevaju. To je veoma dirljivo”, kaže. “Želim da me ispuni nada”.
Da li kao laureatkinja oseća veću odgovornost da se javno izjasni? “Ja sam samo spisateljica”, odgovara. “Odlučila sam da nagrada ne utiče na mene, niti da zbog nje prestanem da pišem svoje knjige. Ne nameravam da o tome mnogo razmišljam. Imam 54 godine, tako da se nadam da imam još poprilično vremena za pisanje”.
Kazuo Išiguro se šalio da “pisci osvajaju Nobelovu nagradu u svojim šezdesetim za dela koja su napisali u tridesetim” (on je postao laureat sa 62). Han je uverena da su pedesete najproduktivnije godine za pisca. Već je u trećem delu nečega što zove još jednim “zimskim triptihom”: tri “jako čudne priče” smeštene u savremeni Seul, delo koje prati Beli album.
Kada piše “živi jako disciplinovano”, kaže, rano leže, a pisanje joj je najpreče. Potom odlazi u šetnje i ima svoje omiljene rute po kraju u kom živi: “Povezane ulice, aleje i mala planina”, kaže. “Posebno volim da osetim kako se šuma svakog dana malo-pomalo menja”.
Sad je u Seulu već kasno i ne želim da joj ometam rutinu. “Najvažnija stvar u Ne opraštam se je ljubav, a ne nasilje”, dodaje pre nego što se pozdravimo. “Da, pisala sam o masakrima, ljudskom padu i zverstvima, ali sam htela da pišem o ljubavi. Što sam starija, kako vreme prolazi, osećam da idem ka svetlu”.
Piše: Lisa Alardajs
Izvor: Gardijan
Preveo: Matija Jovandić
Pročitajte šta još kaže Han Kang o svojim knjigama.