Nijedna moja knjiga nije trebalo da bude autobiografska: Razgovor sa Džozefom Helerom (2) Prekoračio sam rok za završetak Kvake 22 četiri ili pet godina. Mislio sam da ću napisati samo tu knjigu, pa sam hteo da to uradim najbolje što mogu, ispričao je Džozef Heler govoreći o svojim romanima i načinu na koji piše.

Američki pisac Džozef Heler (1. maj 1923 – 12. decembar 1999) je debitantskim romanom “Kvaka 22” postigao ogroman uspeh, objavio je potom još petnaestak knjiga proze, pisao je i dramske komade, a u međuvremenu i filmska i televizijska scenarija. O tome kako su nastajala njegova dela bez zadrške je govorio svojevremeno u opsežnom intervjuu u 51. broju Paris rivjua, a  povodom stogodišnjice piščevog rođenja mi taj razgovor prenosimo ovde u dva dela, uz redakcijsku opremu. (Prvi deo je ovde.)

***

Koliko u Nešto se dogodilo ima vaših ličnih iskustava?

Nijedna od mojih knjiga nije trebalo da bude autobiografska. Obe su do izvesne mere zasnovane na iskustvu. Nešto se dogodilo govori o nekome ko radi u kompaniji (ja sam radio) i ima porodicu (imam je i ja), ali je roman u velikoj meri zasnovan na mom iskustvu posmatranja drugih ljudi i čitanja drugih pisaca. Na kraju krajeva, to je delo mašte; najvažniji sastavni deo pisanja fikcije je uvek prisutan izbor: Ko će? Šta će?

Rekao sam svojoj ženi i deci pre više godina, kada su saznali o čemu je Nešto se dogodilo, da bi mogli da pomisle da je to ekspoze o njihovom porodičnom životu, ali sam im rekao, iskreno, da nije o njima. Nisam osećao (rekao sam to ženi napola u šali) da je ona dovoljno zanimljiva ili, kad smo kod toga, da sam ja dovoljno zanimljiv, da o tome pišem roman. Nisam imao iskustava sa detetom sa oštećenjem mozga. Ali ispada da je nesigurnost kakvu oseća Bob Slokam, jer ne zna kako da se nosi sa tim, tipična za roditelje koji imaju takvo iskustvo… Ono što se zove “poricanje”, odbijanje da prihvate to stanje. Slokam svaki put kad počne da priča o detetu odluta u digresiju, a reakcija na to je upravo takva.

Koje su sličnosti i razlike vaša dva romana?

Mislim da je jedna od razlika u tome što se Kvaka 22 bavi fizičkim opstankom u borbi protiv spoljašnjih sila ili institucija koje žele da unište život ili moral.

Nešto se dogodilo se uglavnom tiče unutrašnjeg, psihološkog opstanka, pri čemu su polja borbe stvari poput nečijih želja, bilo da su one ispunjene ili nisu, kao i bliske, intimne situacije sa decom dok su mala i dok odrastaju, sećanja na naše odnose sa roditeljima dok oni stare, to su neka od polja nemira u Nešto se dogodilo. Naravno, sa tim poljima se čovek mnogo teže nosi nego sa onima u Kvaki 22. Bilo da je to Hitler ili su to neefikasni i korumpirani ljudi, ili bezosećajni ljudi, znamo kakve tu opasnosti vrebaju, znamo šta moramo da pokušamo da uradimo. Ima rečenica u Nešto se dogodilo koja kaže: “Borba je počela tek posle rata”.

Koliko vam je trebalo da napišete klimaks sa tim “nečim” što se dešava na kraju Nešto se dogodilo?

Dva minuta. Sve je bilo završeno godinama ranije, dok sam sedeo na onom spratu na Fajer Ajlendu.

Da li lako dolazite do naslova?

Bilo ih je samo par. Nešto se dogodilo je iskrsao u jesen 1963. dok sam šetao sa Džordžom Mendelom pored Korveta ili Brentana i neki klinac je protrčao i preko ramena viknuo drugom: “Hej, dođi, nešto se dogodilo”. A to je bila, valjda, neka saobraćajna nezgoda.

Govorili ste o tome koliko vam je važna muzika dok radite?
Ona nadjačava buku koja bi mogla da me ometa – curenje slavine, rok muziku što je pušta moja ćerka u drugom delu stana ili nečiji radio s one strane dvorišta. Imam trake. Uglavnom slušam Baha, njegove korale. Betoven je okej, on je sjajan, ali je Bah, za mene, najbolji.

A obavezna disciplina pri pisanju?

Pa, ne odlazim na ručkove da bih se družio sa ljudima. To što ne idem na ručkove sa ljudima znači da ne popijem dva martinija, pošto tako obično ispadne da popodne nije iskorišćeno, jer sve što mogu da radim posle dva martinija jeste da čitam novine.

Ipak, značajan deo vremena…

Ja sam misteriozno spor pisac. Kažem “misteriozno” jer se to ne da opisati. Nešto se dogodilo sam počeo tek dve godine nakon onog dana na spratu na Fajer Ajlendu. U međuvremenu sam započeo muzičku komediju, završnu verziju scenarija za Seks i samostalnu devojku, a onda nešto za televiziju, što se na kraju ispostavilo kao neka vrsta pilota za Mekhejlovu mornaricu, s tim što ništa od toga nije baš ozbiljna stvar. Onda me je zaokupio komad Bombardovali smo Nju Hejven, ne samo pisanje (to je trajalo samo šest nedelja), nego vreme provedeno u radu sa dve produkcije.

Svo to kašnjenje je, ispostavilo se, dobro došlo. Kada sam ponovo pogledao 250 stranica koje sam uspeo da prenesem na papir u te dve godine, mogao sam da napišem knjigu onako kako sam hteo. Više sam naučio, više sam pročitao. Prvobitnih 40 stranica pretvorilo se 120; 30 stranica iz drugog dela proširilo se na 80; 70 stranica o supruzi postalo je stotinu. I sve one bile su mnogo drugačije po teksturi i tonu od onoga što sam isprva zamislio.

To se dešavalo sa oba romana. Isprva sam mislio da Kvaka 22 neće biti duža od novele. Ono ostalo nije bio tek popunjavanje, nego sadržaj koji je imao i smisao i kvalitet po sebi. Prekoračio sam rok za završetak Kvake 22 četiri ili pet godina. Mislio sam da ću napisati samo tu knjigu, pa sam hteo da to uradim najbolje što mogu. Zapravo, nikada nisam bio ubeđen u to da ću biti pisac. Kada sam započeo Kvaku 22, mislio sam da bi pisanje romana mogao da bude dobar način da se ubije vreme.

Sećam se da sam mislio onda kada sam napisao trećinu knjige, a moja agentkinja je počela da je pokazuje urednicima, da je nikada neću završiti ako oni kažu ne. Nemam taj narcistički poriv, megalomaniju koja podrazumeva trošenje godina na pisanje knjige za koju niko nije zainteresovan da je objavi. Ispostavilo se da nije bilo teško naći izdavača. Uzgred, Kvaka 22 bila je prvi roman koji sam ikada započeo.

Da li vam je uspeh sa njom promenio odnos prema životu ili pisanju?

Ne bih rekao da jeste. A jedan od razloga je u tome što mi je sve to došlo kasno. Mislim da nije dobro postići previše sa premalo godina. Šta još može budućnost da ti pruži ako si već dobio sve o čemu si sanjao? Pisac se otkriva samo jednom u životu, a ako se to dogodi jako rano, onda se nemogućnost da se taj trenutak ponovo pogodi na neki način odražava kao rđa na njegovu ličnost, a svakako i na sam njegov rad.

To zvuči kao posebno američka dilema.

To potiče iz bazične nesigurnosti koja pogađa uspešne Amerikance, posebno one koji su sami sebe stvorili i uspeli su u oblastima koje sadrže elemenat visokog rizika. Oni nikada ne osećaju da takav uspeh zaslužuju ili da će on trajati; u stvari, izgleda kao da se plaše da će ih sledeća knjiga koštati svega što su stekli… Kao neko dupliranje uloga na ruletu… Stavljanje na crno pet puta zaredom.

Glumce to pogađa na isti način. Oni ne mogu da poveruju u to da su uspeli. Oni su ubeđeni da će se pojaviti anđeo koji izgleda kao Klod Rejns i reći im da je došlo do greške i “sve ovo vam oduzimamo”.

Novinari su, bar oni kojima se divim, pisci koji mogu da me navedu da zaboravim da su i oni prisutni, tako da mogu da se koncentrišem na temu teksta, a ne na ličnost autora.

Ni ja nisam imun na to. To me silno brine. Ali volim da mislim da sam preskočio lestvicu. Da sam svoje dve knjige završio pre nego što sam napunio 28, eto, morao bih da brinem o mnogo čemu. To je malo. Ali dve knjige sa 51 godinu znači da sledeće neće biti sve dok se ne primaknem sedamdesetoj. Mogu neko vreme opušteno da guram.

Možete li da zamislite da ne počnete ponovo?

Ako bih pomislio da nikad više neću dobiti ideju za još jedan roman, da mi neće pasti napamet jedna od onih rečenica koja pruža celu knjigu, mislim da me to ne bi potreslo. Imam dve knjige za sobom. Zadovoljno bih to prihvatio kao svoje životno delo i samo bih hvatao zjala i nalazio da radim nešto drugo. Imao sam mnogo sreće. Napisao sam dve neobične i neobično uspešne knjige.

Kada ste počeli da pišete?

Kad sam bio u šestom razredu hteo sam da budem pisac, naravno, da budem a da uopšte ne moram da radim na tome. Hteo sam da me objavljuju njujorški Dejli njuz, koji je tada svakog dana objavljivao po jednu priču, ili Njujorker. Sećam se da sam napisao priču o ruskoj invaziji na Finsku i poslao je Dejli njuzu, gde su je, naravno, odbili. Imao sam 11 godina. Sve što sam pisao bilo je podražavanje onoga što sam čitao: časopisa koje su moji stariji brat i sestra donosili u kuću, ono što se dalo naći u pokretnoj biblioteci na Koni Ajlendu, gde smo živeli, tako da mislim da se bolje sećam dela Džeroma Vidmena iz 1930-ih godina nego on sam.

Kada mi je izašla prva priča u Atlantiku 1948. i umalo osvojila priznanje “Atlantikova prva”, mislio sam da sam prava faca. Negde u to vreme je Norman Majler objavio Gole i mrtve i bio je na naslovnoj strani Saterdej rivjua. Bili smo otprilike istih godina, 26 ili 27, i to me je vratilo tamo gde mi je mesto.

A ostale oblasti pisanja? Jeste li ikada ramišljali o nefikciji?

Ne pišem ja nefikciju dobro, a pošto jako teško pišem, moram da se koncentrišem na ono što umem da radim. Suviše sam svestan sebe kao pisac da bih bio novinar. Ja paradiram. Kad pišem, želim da me ljudi primete i da primete da radim nešto sasvim drugačije nego drugi ljudi. Novinari su, bar oni kojima se divim, pisci koji mogu da me navedu da zaboravim da su i oni prisutni, tako da mogu da se koncentrišem na temu teksta, a ne na ličnost autora. Novinari i pisci sasvim različito razmišljaju. Novinari skoro bez izuzetka stvaraju na pisaćoj mašini. Retko napišu više od jedne verzije. Oni nekako misle kroz uvod, razradu i zaključak, a sve to nižu skoro automatski. Zavidim im na tom daru. Da ga imam, bio bih novinar. Ne možete i jedno i drugo.

Da li vam je, od kako ste završili Nešto se dogodilo, pala napamet ijedna od onih prvih rečenica?

Desetine! Rekao bih da, kada je knjiga završena i dopala se urednicima, kada je predata dalje, autor prolazi kroz period mahnitanja nerava. Neki pisci ulažu u deonice firmi koje kopaju uranijum u Kanadi, drugi menjaju agente ili žene ili se ubijaju. Neki pisci čuju glasove. Nije to pravo vreme da se veruje u sopstvene procene. Autor je suviše zauzet i ima razne namere.

Sećam se da mi je jedna rečenica koja mi je pala napamet u takvom periodu glasila: “Klinac je, kažu, rođen u jaslama, ali sam ja, iskreno, sumnjičav”. Nije to loša rečenica, ali sumnjam da će iz nje proizaći knjiga… Nastavio sam dalje neko vreme, dopala mi se ideja, ali me to na kraju dovelo do toga da se setim Eliotove uvodne rečenice u kojoj mudrac dolazi pred jasle i pomislim: to je “Čista sreda” – “hladno nam beše na putu ovamo” – i posle toga sam digao ruke. Tako da mislim da ću morati da sačekam da mi kane nova rečenica…

(kraj)

Piše: Džordž Plimpton
Izvor: The Paris Review
Priredio i preveo: Matija Jovandić