Nakon nepredviđenih sedam i po sati puta našle smo se u Sarajevu, u sivom Pežo karavanu, praveći nasumično repetativne krugove po ulicama o kojima nismo znale ništa, ali smo znale da nisu one kojima bi trebalo da idemo. Plavi tramvaj nam je nervozno zvonio rafalnim visokim tonovima dok smo u neverici ulazile u uske uličice za koje bismo kod kuće mislile da su pešačka zona, ali su zapravo bile dvosmerne, a radile su po principu ličnog osećaja za prostor i bonton. Kada smo se konačno iskobeljale, došle pored Miljacke i okrenule kola u pravom smeru, moja sestra se poput kučeta zalepila za staklo gledajući u zgradu Akademije likovnih umjetnosti. Zgrada je bila lepa, ali je istovremeno bila i trn u oku jer je više ličila na deo nekakve Diznijeve palate nego na nešto što bi se očekivalo od Sarajeva. “Ovde moramo da se vratimo”, rekla je. Od celog Sarajeva baš tu, pomislila sam, a onda sam se setila da ipak ne mogu pobeći od činjenice da sam deo ekipe sačinjene od pet Beograđanki koje su u Sarajevo došle kako bi jedno veče provele na jazz festivalu i čule nastup Avishai Cohen trio. Uostalom, nije meni bio rođendan nego dragim bliznakinjama Raisi i Martini, i eto tom prilikom nam se učinilo logično da putujemo po osam sati u oba pravca da bismo jedno veče bile na koncertu, a jedno prepodne provele na Baščaršiji. Što će reći da ja zapravo od Sarajeva nisam videla skoro ništa, ali da je i to “skoro” u meni ostavilo dovoljno jak utisak da imam potrebu da o njemu pišem i oživljavam slike u glavi iznova. Čini mi se u stvari da je sama činjenica da u Sarajevu imam tako malo vremena prilično doprinela tome da uključim sve svoje senzore i apsorbujem grad sa svih šest (da, šest) čula, što je više moguće.
Znači to je to Sarajevo, gledala sam u udolinu sa vidikovca i divila se geografiji u kojoj brda istovremeno grle i guše naselja u dnu, dok se tom utisku odupiralo nekoliko velikih staklenih zgrada; one su bile apartne kao i sve new age građevine, nesvesne i nezainteresovane za svoju okolinu. Znači to je taj grad, mislila sam, to magično mesto, ta mahala o kojoj sam slušala i čitala, a koja je nekada pripadala toj još bajkovitijoj zemlji Jugoslaviji, koja, iskrena da budem, meni, detetu debilu nove gradnje nije značila ništa više od setnih pogleda mojih roditelja, retro fotografija po kožnim albumima zaturenim po ćoškovima i izanđalih frazetina – kada smo mi na more fićom, a bez para…
Spuštajući se iz apartmana sa brda (deo grada koji se zove Vratnik) ka centru, prva stvar na koju sam naletela bilo je groblje i sve je zaista bilo onako kako je to u priči “Grob” opisao Miljenko Jergović, ali kakve sad Miljenko veze ima sa ovim? Pa ono što zapravo već nekoliko rečenica pokušavam reći je da sve ono što sam mislila da znam o Sarajevu zapravo nisam znala i da o njemu ne vredi čitati i slušati bez da se vidi, ali da ipak i to čitanje i slušanje nekako doprinosi svemu, uslojava ga. No, kada sam se spustila sa svih svojih šest čula u sam centar, Sarajevo me je nežno našamaralo. Sve me je našamaralo, orijent u sred Balkana, jezik koji delimo a koji je ukrašen turcizmima poput ornamenata čije značenje ne tumačim u potpunosti, džamije, crkve, neonske reklame, Beneton, reklama za najnoviji Hostel In i izložbu o Srebrenici i velika srebrna statua nekog pape na istom trgu, ceđeni nar, miris izgorelih drva koje su proizvodile ćevabdžinice, golubovi, azijatkinje, kujundžijske radionice, stari ljudi, mladi ljudi… “Au jebote, au jebote”, prolazilo mi je kroz glavu, bez da to naglas izgovorim. Šetale smo i džezirale sa gradom. Sva moja čula su, uključujući i to šesto, turističko, bila zabavljena. A onda smo otišle na koncert i svoj turistički hedonizam podigle na novi nivo u Bosanskom Kulturnom Centru, u okrugloj sali sa čijeg su plafona visile nekakve piramidice, taj suptilni geometrijski dodatak karakterističan za socijalistički stil u arhitekturi poznat pod nazivom brutalizam.
Avishai Cohen trio činila su tri muzička proroka. Avishai Cohen, plavooki basista koji je pravio neki čudne grimase ustima u ritmu obgrljavajući svoj instrument, Nitai Hershkovits, pianista građen poput šibice, čija je sva moć kuljala iz njegove glave i prstiju poput dva žarišta i Daniel Dor, puniji bubnjar tačkastih očiju, razgovarali su međusobno, sami sa sobom i sa publikom. Taj neki specifičan etno jazz prožet njihovim hebrejskim poreklom bio je toliko moćan da se činilo kako je Sarajevo postalo centar sveta. U toj muzici rascvetavale su se čitave kulture sudarajući se u svojim razlikama i oslobađajući melodije. Bili smo deo sveta kakav bi trebalo da bude, a ne kakav jeste, deo sveta u čijem se kamenju nalazi ljubav kada se pravilno i onako majstorski po njemu svira. Međutim, kako smo po završetku koncerta izašle iz sale, tako su neke druge različitosti polako krenule da nas bockaju, iako smo davale sve od sebe da apsolutno ne dopustimo da se ta neka užasna prošlost o kojoj nismo govorile, a koje smo bile svesne, nadvije nad nama.
Kasnije te večeri našli smo se sa mojim kolegom i prijateljem Irfanom. Smatram ga za prijatelja, iako nas vezuju cela tri dana koje smo u septembru proveli u Istri, u Grožnjanu, a okupio nas je projekat pod nazivom “Regionalna mreža”, jer mi sada nismo bili nikakva zajednička država, mi smo sada jedna regija, oblast, i govorimo skoro istim jezikom, ali dovoljno različitim da na pakli cigareta u Bosni tri puta mora da se napiše “Pušenje ubija. Pušenje ubija. Пушење убија.”
Irfan je bio predivan domaćin koji je potvrđivao onaj stereotip da Bosanca prepoznaješ tako što vidiš da mu srce stoji napolju, iako se, čini mi se, svojski trudio, da bude potpuno kul. Spojio nas je sa svojim društvom sa akademije koje je te noći slavilo dodelu diploma. Obišli smo par kafana i jedan klub. Pili smo, pričali uglavnom o pozorištu i filmu, budući da nas to najviše spaja, ali u nekom trenutku nakon određenog broja čaša i čašica raznih tečnosti razgovori su odkrivudali, što bi rekli, do ovih životnih tema u koje spada sve, od vremenskih prilika do toga kako je kada ti bomba upadne u kuću, i nekako, baš između tih redova razgovora, nečujno i nenamerno, osetila sam da se uvukao rat. Ali nemojte me pogrešno shvatiti, nije to bilo ni zbog čega što je neko rekao, osećali smo se više nego dobrodošli. Irfanu se u očima videlo da bi mi dao ruku da sam mu tražila, a opet, bili smo na nekom oprezu. I oni i mi. Da se nešto loše ne kaže, a opet i da se ne foliramo. I baš kad je trebalo da nam bude najudobnije, jer smo sa vršnjacima, nehotice se napravio taj mali jaz između njih, za nijansu ozbiljnijih i setnijih mladih ljudi, svesnijih smrti, odraslih u gradu pod opsadom i nas, razmaženih Beograđanki čija sećanja na bombardovanje u suštini predstavljaju nekakav produženi letnji raspust u kome su se gledali najnoviji crtaći na televiziji “Politika”. Te nijanse su zapravo bile razlika u količini pretrpljenih trauma u čemu su oni znatno vodili. I to me je rastužilo. Sudari različitih kulturoloških uticaja plodno rezultiraju izgleda jedino u muzici. Istina je zapravo bila paradoksalno prosta, zbog te neke takozvane multikulturalnosti koja se nekad zvala Jugoslovenstvo izdogađala su se sranja, teška sranja za koja mi nismo ništa krivi, ali su ona sada deo nas, i mi moramo znati bolje i mi se nikada ponovo ne smemo zajebati misleći da smo ista zemlja i isti narod. Koliko god srdačni i iskreno otvoreni bili jedni prema drugima činjenica da je i trauma, izgleda, deo jedne kulture nas je unapred osuđivala na neuspeh da taj savršeni osećaj sa koncerta transponujemo sa koncertne sale u kafanu.
Sutradan je bio prelep sunačan dan, kao sa neke reklame ili turističkog vodiča. Ponovo smo obišle cetar Sarajeva, ovog puta pod drugim svetlom i drugim koloritom, sa vrlo blagim mamurlukom. Popile smo kafu, kupile magnete za frižidere i ratluke za poklone, a onda se potrpale u kola i rekle zbogom Sarajevu. Setila sam se ponovo zgrade Akademije likovnih umjetnosti, za koju smo u međuvremenu saznale da je stara zgrada evangelističke crkve i da je to razlog zbog kojeg izgleda , po meni, tako diznijevsk, kao sa onoga (zapadnjačkog) sveta. Na mostu, koji je bio vrlo moderan, a podsećao je na onu čuvenu spiralnu prepreku iz mini golfa, pisalo je “požuri polako”. U zastakljenom delu ispred same akademije prodavali su se „Mekintoš“ proizvodi. Istina je, mi nismo nigde žurili, univerzitetske zgrade “diznijevsko-haripoterovskog” izgleda su nas očaravale, i znale smo da je tamo negde taj beli svet iskošen ka zapadu gde je sve po meri studenta, ali ni jedna od nas još uvek nije ozbiljno pomišljala da ode preko, iako se o tome često govorilo. Ne, dok pošteno ne obiđemo region, jer ako postoje ti neki mali šumovi sa ljudima sa kojima “skoro” delimo jezik, šta bismo zapravo imale zajedničko sa tom nekom drugom decom koja ne znaju ništa o Balkanu? Koja nisu imala čak ni jedno jedino malo najmanje bombardovanje u životu? Šta bismo imali zajedničkog osim one stare dobre, da volimo sve što vole mladi?