Mario Vargas Ljosa – Pohvala čitanju i prozi (Nobelovo predavanje, II deo) Zasigurno najpoznatiji peruanski pisac Mario Vargas Ljosa 2010. godine postao je laureat Nobelove nagrade za književnost u sklopu čega je održao ovo predavanje u Švedskoj akademiji.

Mario Vargas Ljosa postao je nobelovac pre više od deset godina, a Švedska akademija dala je obrazloženje da je to nagrada “za njegovu kartografiju struktura moći i njegove prodorne slike individualnog otpora, revolta i poraza.” Kao i svaki nobelovac, početkom decembra pozvan je da održi predavanje u Švedskoj akademiji, koje je on održao na španskom jeziku.

Osvajanje Amerike bilo je surovo i nasilno, kao i sva osvajanja, naravno, i trebalo bi da to kritikujemo, ali dok to radimo da ne zaboravimo da su oni koji su počinili te pljačke i zločine, uglavnom naši pradedovi i čukundedovi, bili Španci koji su došli u Ameriku i usvojili američki način života, a ne oni koji su ostali u svojoj zemlji. Da bi takva kritika bila pravedna treba da bude samokritika. Jer kada smo stekli nezavisnost od Španije pre dvesta godina, oni koji su preuzeli vlast u bivšim kolonijama, umesto da oslobode Indijance i da stvore pravdu umesto krivde, nastavili su da ih eksploatišu tako pohlepno i žestoko, kao osvajači, u nekim zemljama ih desetkujući i potpuno istrebljujući. Recimo to apsolutno jasno: već dva veka emancipacija starosedelačkog stanovništva bila je naša isključiva odgovornost, a mi je nismo ispunili. Ovo je i dalje nerešeno pitanje u celoj Latinskoj Americi. Nema ni jednog izuzetka od ove sramote i niskosti.

Španiju volim koliko i Peru, a moj dug njoj je velik, kao i moja zahvalnost. Da nije bilo Španije, nikada ne bih stigao do ovog podijuma ili postao poznati pisac i možda bih, poput toliko nesrećnih kolega, lutao u limbu pisaca bez sreće, izdavača, nagrada ili čitalaca, čiji će talenat možda – što je tužna uteha – jednog dana biti otkriven. Sve moje knjige su objavljene u Španiji, gde sam dobio ogromno priznanje, a prijatelji poput Karlosa Barala, Karmen Balseljs i mnogi drugi sa velikom predanošću radili na tome da moje priče dobiju čitaoce. Španija mi je odobrila drugo državljanstvo kad sam mogao da izgubim svoje. Nikada nisam osetio ni najmanju nekompatibilnost između toga da budem Peruanac i da imam španski pasoš, jer sam uvek osećao da su Španija i Peru dve strane iste medalje, ne samo u mojoj maloj osobi već u suštinskim stvarnostima poput istorije, jezika i kulture.

Domovina nisu zastave, himne ili apodiktični govori o amblematičnim junacima, već pregršt mesta i ljudi koji žive u našim sećanjima i boje ih melanholijom, toplim osećanjem da, bez obzira gde se nalazimo, postoji dom u koji se možemo vratiti.

Od svih godina koje sam proveo na španskom tlu, najsjajnije se sećam pet godina koje sam proveo u izuzetno voljenoj Barseloni ranih sedamdesetih. Frankova diktatura je još uvek držala vlast i bila ratoborna, ali tada je već bila dronjavi fosil, a posebno na polju kulture, nesposobna da održi svoju raniju kontrolu. Stvarale su se pukotine i naprsline koje cenzori nisu mogli zakrpiti i špansko društvo je kroz njih upijalo nove ideje, knjige, tokove mišljenja, umetničke vrednosti i forme do tada zabranjene kao subverzivne. Nijedan grad nije iskoristio bolje i u većoj meri prednost ovog početka otvaranja od Barselone, niti je doživeo išta tako uzbudljivo na svim poljima ideja i kreativnosti. Ona je postala kulturna prestonica Španije, mesto na kojem ste morali biti ako ste želeli da udahnete slobodu koja dolazi. I, u izvesnom smislu, to je bila i kulturna prestonica Latinske Amerike zbog broja slikara, pisaca, izdavača i umetnika iz latinoameričkih zemalja koji su se ili nastanili ili putovali u i iz Barselone: tamo je trebalo da se nalazite ako ste u naše vreme želeli da budete pesnik, romanopisac, slikar ili kompozitor. Za mene su to bile nezaboravne godine drugarstva, prijateljstva, spletki i plodnog intelektualnog rada. Baš kao i Pariz, Barselona je bila Vavilonska kula, kosmopolitski, univerzalni grad u kome je bilo podsticajno živeti i raditi i u kojem su se, po prvi put od dana građanskog rata, španski i latinoamerički pisci mešali i bratimili, prepoznajući se kao ljudi koji poseduju istu tradiciju i udruženi u zajedničkom poduhvatu i sigurnosti. Kraj diktature je bio neizbežan, a u demokratskoj Španiji kultura će biti glavni protagonist.

Iako se nije dogodio baš na taj način, španski prelazak sa diktature na demokratiju jedna je od najboljih priča modernog doba, primer kako, kada prevladaju zdrav razum i umerenost, a politički protivnici ostave po strani podele zarad opšteg dobra, mogu se dogoditi tako čudesni događaji poput onih u romanima magičnog realizma. Španska tranzicija od autoritarnosti ka slobodi, od nerazvijenosti ka prosperitetu, od ekonomskih kontrasta i nejednakosti trećeg sveta ka zemlji srednje klase, njena integracija u Evropu i kroz nekoliko godina usvajanje demokratske kulture, zapanjila je čitav svet i ubrzala modernizaciju ove zemlje. Bilo mi je dirljivo i poučno da sve ovo doživim iz prve ruke, ponekad i iznutra. Žarko se nadam da nacionalizam, neizlečiva pošast modernog sveta, kao i Španije, neće upropastiti ovu srećnu priču.

Prezirem svaki oblik nacionalizma, provincijsku ideologiju – ili, pre, religiju – koja je kratkovida, isključiva, koja uskraćuje intelektualni horizont i u svojim nedrima gaji etničke i rasističke predrasude, jer pretvara u vrhovnu vrednost, moral i ontološku privilegiju slučajnu okolnost mesta na kome se neko rodio. Zajedno s religijom, nacionalizam je uzrok najgorih klanja u istoriji, poput onih u dva svetska rata i trenutnog krvoprolića na Bliskom Istoku. Ništa nije kao nacionalizam toliko doprinelo da se Latinska Amerika balkanizuje i umrlja krvlju u besmislenim bitkama i sporovima, rasipajući astronomske resurse na kupovinu oružja umesto da gradi škole, biblioteke i bolnice.

Ne bismo trebali mešati uskovidi nacionalizam i njegovo odbacivanje „drugog“, što uvek predstavlja seme nasilja, sa patriotizmom, spasonosnim, velikodušnim osećanjem ljubavi prema zemlji u kojoj smo rođeni, gde su živeli naši preci, gde su bili naši prvi snovi kovani, poznati geografski pejzaži, gde su naši voljeni i gde su se odigrali događaji koji predstavljaju putokaze naših sećanja i odbranu od samoće. Domovina nisu zastave, himne ili apodiktični govori o amblematičnim junacima, već špačica mesta i ljudi koji žive u našim sećanjima i boje ih melanholijom, toplim osećanjem da, bez obzira gde se nalazimo, postoji dom u koji se možemo vratiti.

Peru je za mene Arekipa, u kojoj sam rođen, ali u kojoj nikada nisam živeo, grad kojem su me majka, bake i deke i tetke i ujaci naučili tako da ga znam kroz njihova čežnjiva sećanja, jer celo moje porodično pleme, kao što to čine Arequepeños (žitelji Arekipe, prim. prev), uvek nosi Beli grad sa sobom u svom lutanju. To su Pijura u pustinji, drvo meskit i trpeljivi burros (magarci, prim. prev.), koje su žitelji Pijurani u mojo mladosti zvali „tuđim nogama“ – elegantno, tužno ime – gde sam otkrio da rode nisu donele bebe na svet, već parovi čineći nečuvene stvari koje su bile smrtni greh. To su Akademija San Migel i Pozorište Varieties, gde sam prvi put video kako je jedno moje kratko delo postavljeno na scenu. To je ugao Dijega Ferea i Kolona, u Liminom Mirafloresu – zvali smo ga Srećni komšiluk – gde sam zamenio kratke pantalone za dugačke, popušio prvu cigaretu, naučio da plešem, zaljubio se i otvorio srce devojkama. To su prašnjave, žive redakcijske kancelarije lista La Cronica, gde sam sa šesnaest godina prvi put zakoračio u svet novinarstva, što je zanat koji je, uz književnost, zaokupljao gotovo čitav moj život i, poput knjiga, učinio da živim više i upoznam svet više, kao i da upoznam muškarce i žene iz svih krajeva i svih klasa, da upoznam odlične, dobre, loše i izvrsne ljude. To je Vojna akademija Leonsio Prado, u kojoj sam saznao da Peru nije mala srednjoklasna reduta u kojoj sam do tada živeo, zatvorena i zaštićena, već velika, drevna, nervozna zemlja nejednakosti, potresana najrazličitijim društvenim olujama. To su skrovite ćelije Kuskoa, gde smo sa nekolicinom studenata sa San Markosa pripremali svetsku revoluciju. I Peru su moji prijatelji iz Pokreta za slobodu sa kojima smo tri godine, usred bombi, isključivanja struje i terorističkih atentata, radili na odbrani demokratije i za kulturu slobode.

Književnost je lažni prikaz života koji nam ipak pomaže da život bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kojem smo rođeni, kroz koji prolazimo i u kojem umiremo.

Peru je Patricija, moja rođaka uzdignutog nosa i sa neukrotivim karakterom, kojom sam imao sreću da se oženim pre četrdeset i pet godina i koja još uvek trpi moje manije, neuroze i nervozne ispade koji mi pomažu da pišem. Bez nje bi se moj život odavno rastvorio u burni vihor, a Alvaro, Gonzalo, Morgana i šestoro unučadi koji šire i uveseljavaju naše postojanje ne bi se rodili. Ona sve radi i sve radi dobro. Rešava probleme, upravlja ekonomijom, uvodi red u haos, drži novinare i nametljivce na oku, brani moje vreme, odlučuje o sastancima i putovanjima, pakuje i raspakuje kofere i toliko je velikodušna da čak i kad misli da me prekorava upućuje mi najviši kompliment: „Mario, jedino za šta si dobar je pisanje.“

Vratimo se književnosti. U detinjstvu raj za mene nije bio mit iz književnosti, već stvarnost koju sam živeo dok sam uživao u velikoj porodičnoj kući sa tri dvorišta u Kočabambi, gde bismo sa svojim rođacima i školskim prijateljima mogli da izvodimo priče o Tarzanu i Salgariju, kao i u prefekturi Pijure, gde su se slepi miševi gnezdili u potkrovljima, tihe senke koje su misterijom ispunjavale zvezdane noći te vrele zemlje. Tih godina pisanje je predstavljalo igru koju je moja porodica pozdravljala, nešto šarmantno što je donelo aplauze meni, unuku, nećaku, sinu bez oca, jer je moj otac umro i otišao na nebo. Bio je to visok, lep čovek u mornarskoj uniformi čija je fotografija krasila moj noćni stočić kraj kog sam se molio, a zatim ljubio fotografiju pred spavanje. Jednog jutra u Pijuru – mislim da se još nisam bio oporavio od svega – majka je otkrila da je gospodin u stvari bio živ. I baš tog dana krenuli smo da živimo s njim u Limi. Imao sam jedanaest godina i od tog trenutka se sve promenilo. Izgubio sam svoju nevinost i otkrio usamljenost, autoritet, život odraslih i strah. Moje spasenje je bilo čitanje, čitanje dobrih knjiga, utočište u onim svetovima u kojima je život bio veličanstven, intenzivan, jedna za drugom avantura, gde sam mogao da se osećam slobodno i ponovo budem srećan. I bilo je to pisanje, u tajnosti, kao da se neko predaje neizrecivom poroku, zabranjenoj strasti. Književnost je prestala da bude igra. To je postao način odolevanja nedaćama, to je bio protest, pobuna, bekstvo od nepodnošljivog, moj razlog za život. Od tada do sada, u svim okolnostima kada se osećam obeshrabreno ili utučeno, na ivica očajanja, prepuštanje tela i duše mom pozivu pripovedača bila je svetlost na kraju tunela, daska koja brodolomca nosi na obalu.

Iako je vrlo teško i tera me da se preznojavam i krvarim i da, kao svaki pisac, povremeno osećam paralisanost mašte ili kako je ona presušila, ništa nije učinilo da toliko uživam u životu kao meseci i godine utrošeni na konstruisanju priče, od nesigurnih početaka, od slike koju je memorija sačuvala iz doživljenog iskustva koje postaje nemir, entuzijazam, sanjarenje, a koje potom proklija u projekat i odluku da se uznemiren fantomski oblak pretvori u priču. „Pisanje je način življenja“, rekao je Flober. Da, apsolutno, način života sa iluzijom i radost i vatra koja vam baca varnice u glavu, gde se borite sa nerešivim rečima dok ih ne savladate, istražujući široki svet poput lovca koji pronalazi željeni plen da bi nahranio embrionalnu fikciju i smirio alavi apetit svake priče koja bi, kako raste, želela da proždre svaku drugu. Osetiti vrtoglavicu do kojeg nas dovodi roman u razvoju, kada se oblikuje i čini se da počinje da živi svoj život, sa likovima koji se kreću, delaju, misle, osećaju i zahtevaju poštovanje i promišljanje, a kojima više nije moguće proizvoljno nametati ponašanje ili ih lišiti njihove slobodne volje, a da se ne ubiju, ili da priča ne izgubi moć ubedljivosti – ovo je iskustvo koje me i dalje omađija svaki put kao da je prvi, potpuno i vrtoglavo kao vođenje ljubavi sa ženom koju volite danima, nedeljama, mesecima, bez prestanka.

Apsolutna je nužnost da civilizacija nastavi da postoji, obnavljajući i čuvajući u nama ono ljudski najbolje. Tako da se ne povučemo u divljaštvo izolacije i da nam se život ne svede na pragmatizam stručnjaka koji dubinski sagledavaju stvari, ali ignorišu ono što ih okružuje, što im prethodi i što se na njih nastavlja.

Kada govorimo o prozi, mnogo sam pričao o romanu, a vrlo malo o pozorištu, još jednom od njenih najistaknutijih oblika. Velika nepravda, naravno. Pozorište je bila moja prva ljubav, otkako sam, kao adolescent, u pozorištu Segura u Limi gledao Smrt trgovačkog putnika Artura Milera, predstavu koja me je preplavila emocijama i ubrzala pisanje drame o Inkama. Da je u Limi pedesetih godina postojao pozorišni pokret, pre bih bio dramski pisac nego romanopisac. Nije ga bilo, a to me je sigurno sve više i više okretalo ka narativnosti. Ali moja ljubav prema pozorištu nikada se nije završila; dremala je, sklupčana u senci romana, poput iskušenja i nostalgije, pre svega kad god bih video očaravajuću predstavu. Krajem 70-ih, uporno sećanje na moju stogodišnju tetku Mame, koja je u poslednjim godinama svog života odsekla stvarnosno okruženje kako bi se sklonila u sećanja i maštarije, predložilo je priču. I osećao sam, proročki, da je to priča za pozorište, da će samo na sceni zaživeti o dobiti fantastični sjaj. Napisao sam je sa lepršavim uzbuđenjem početnika i tako uživao gledajući je na sceni sa Normom Aleandro u ulozi glavne junakinje da sam se od tada, između romana i eseja, nekoliko joj se nekoliko puta vraćao. I moram da dodam, nikada nisam zamišljao da ću se sa sedamdeset godina popeti na scenu (bolje reći, sapleti se o scenu) i glumiti. Ta nehajna avantura učinila je da prvi put na sopstvenoj koži iskusim kakvo je čudo, kao neko ko je ceo svoj život pisao prozu, otelotvoriti izmišljenog lika, proživeti fikciju pred publikom. Nikada neću moći adekvatno da se zahvalim svojim dragim prijateljima, reditelju Hoanu Oljeu i glumici Aitani Sančez Hihon, što su me podstakli da podelim sa njima to fantastično iskustvo (uprkos panici koja ga je pratila).

Književnost je lažni prikaz života koji nam ipak pomaže da život bolje razumemo, da se orijentišemo u lavirintu u kojem smo rođeni, kroz koji prolazimo i u kojem umiremo. Kompenzuje preokrete i frustracije koje nam nanosi stvarni život i zbog njega možemo barem delimično da dešifrujemo hijeroglife koji postoji kod velike većine ljudskih bića, uglavnom onih koji generišu više sumnji nego sigurnosti, i priznati našu zbunjenost pred temama poput transcendencije, individualne i kolektivne sudbine, duše, smisla ili besmisla istorije, kretanje napred-nazad racionalnog znanja.

Oduvek sam bio fasciniran zamišljanjem neizvesne okolnosti u kojoj su naši preci – još uvek jedva drugačiji od životinja, a jezik koji im je omogućavao međusobnu komunikaciju tek rođen – u pećinama, oko vatre, u noći napetim od pretnji gromova, dok munje udaraju i zveri reže, počeli da izmišljaju i pričaju priče. To je bio presudni trenutak u našoj sudbini, jer je u onim krugovima primitivnih bića zaokupljenih glasom i fantaziranjem pripovedača započela civilizacija, dugačak pasaž koji će nas postepeno humanizovati i dovesti do toga da izmislimo autonomnog pojedinca, a zatim da ga odvojimo od plemena, da osmislimo nauku, umetnost, zakon, slobodu i proučimo najzabačenija mesta, ljudsko telo, svemir i da otputujemo do zvezda. Te bajke, basne, mitovi, legende koje su prvi put odjeknule poput nove muzike pred slušaocima zastrašenim misterijama i pogibeljima sveta u kome je sve bilo nepoznato i opasno, mora da je bio hladan tuš za one duhove koji su uvek bili na oprezu, za koje je postojati značilo tek jesti, skloniti se od elementarnih nepogoda, ubijati i bludničiti. Od trenutka kada su počeli kolektivno da sanjaju, da dele svoje snove, podstaknuti pripovedačima, prestali su da žive kao na pokretnoj traci, u vrtlogu brutalnih zadataka, a njihov život postao je san, zadovoljstvo, fantazija i revolucionarni plan: da se otarase ograničenja, da se promene i poboljšaju, da se bore za smirivanje želja i ambicija koje su uzburkale zamišljeni život u njima, i radoznalost sa kojom bi razjasnili misterije iz njihovog okruženja.

Ovaj nikad prekinuti proces obogaćen je kada se rodilo pisanje i priče su se, osim što su se mogle čuti, mogle čitati, postižući postojanost koju im književnost pruža. Zato se ovo mora neprekidno ponavljati novim generacijama dok se u to same ne uvere: književnost je više od zabave, više od intelektualne vežbe koja izoštrava nečiji senzibilitet i budi kritički duh. Apsolutna je nužnost da civilizacija nastavi da postoji, obnavljajući i čuvajući u nama ono ljudski najbolje. Tako da se ne povučemo u divljaštvo izolacije i da nam se život ne svede na pragmatizam stručnjaka koji dubinski sagledavaju stvari, ali ignorišu ono što ih okružuje, što im prethodi i što se na njih nastavlja. Da ne bismo došli do toga da, umesto da nam mašine koje izmišljamo služe, mi postanemo njihove sluge i robovi. I zato što bi svet bez književnosti bio svet bez želja ili ideala ili nehajnosti, svet automata lišen onoga što ljudsko biće zaista čini čovekom: sposobnosti da se odmakne od sebe samog i stavi u poziciju drugog, u druge, oblikovane od gline naših snova.

Od pećine do nebodera, od batine do oružja za masovno uništavanje, od tautološkog života plemena do ere globalizacije, književna fikcija umnožila je ljudska iskustva, sprečavajući nas da podlegnemo letargiji, rezignaciji. Ništa nije posejalo toliko uznemirenosti, toliko poremetilo našu maštu i naše želje kao život laži koji, zahvaljujući književnosti, dodajemo ovome koji imamo, pa možemo biti protagonisti u velikim avanturama, velikim strastima koje nam stvarni život nikada neće dati. Laži književnosti kroz nas postaju istine, čitaoci transformisani, zaraženi čežnjom. Za to je fantazija kriva, jer trajno dovodi u pitanje osrednjost stvarnosti. To su vradžbine, kada nam književnost pruža nadu da imamo ono što nemamo, da možemo biti ono što nismo, da možemo pristupiti tom nemogućem postojanju gde se poput paganskih bogova istovremeno osećamo smrtnima i večnima, što u naše duhove uvodi nesaglasnost i pobune, koje stoje iza svih herojskih dela koja su doprinela smanjenju nasilja u ljudskim odnosima. Smanjivanje nasilja, a ne njegovo okončanje. Jer naša će volja uvek biti, srećom, nedovršena priča. Zbog toga moramo nastaviti da sanjamo, čitamo i pišemo, što je najefektniji način koji smo pronašli za ublažavanje naše smrtnosti, za poraz korozije vremena i pretvaranje nemogućeg u mogućnost.

(Prvi deo ovog teksta pročitajte ovde.)

Izvor: nobelprize.org
Prevod: Danilo Lučić