Ko je književni vunderkind Barbara Folet i zašto je misteriozno nestala Barbara Folet je sa samo osam godina napisala prvi roman i oduševila čitaoce i kritičare. U mučnom životu objavila je još tri knjige, a u 25. godini joj se izgubio svaki trag.

Barbara Folet 1927. godine foto: Press/Farksolia.org

U stanu u Nju Hempširu je tokom zime 1923. godine ovakva poruka, otkucana pisaćom mašinom, bila zalepljena na zatvorena vrata:

Niko da ne ulazi u ovu sobu ako su vrata do kraja zatvorena (ako su samo pritvorena, onda je u redu) bez kucanja. Osoba u ovoj sobi će, ako je saglasna da se može ući, reći “uđi” ili nešto slično tome, a ako nije, onda će reći “ne sada, molim te” ili nešto slično tome. Vrata mogu biti zatvorena i ako nikoga nema u sobi, ali ako osoba želi da uđe, pokuca i ne čuje odgovor, to znači da nema nikoga unutra i onda ne može da uđe.

Razlog. Ako su vrata do kraja zatvorena i osoba je u sobi, zatvorena vrata znače da osoba u sobi želi da bude ostavljena na miru.

Kroz vrata su se mogli čuti besno kloparanje i tupi udarci sa zvoncetom: zapravo, zvuci koje pravi osmogodišnja devojčica dok piše svoj prvi roman.

Pisaće mašine 1923. godine teško da su bile dečje igračke, ali za one koji su bili upoznati s porodicom kritičara i urednika Vilsona Foleta to je značilo veliki poučni eksperiment. On je već pisao o svojoj ćerki Barbari u Harpersu, opisujući devojčicu koja je već sa tri godine bila u svetu slova i reči. “Uvek je viđala slova A u pročeljima kuća i slova H na fudbalskim golovima”, sećao se on. Jednog dana ušetala je u Vilsonov radni prostor i otkrila pisaću mašinu.
“Ispričaj mi priču o njoj”, zahtevala je.

Bio je to Barbarin način da zatraži objašnjenje, a pošto joj je on pokazao kako radi čudnovata mašina, ona joj je odrešito prišla. Kroz pisaću mašinu, shvatili su njeni roditelji, mogao bi da poteče žestoki tok misli darovite devojčice kojoj je još manjkalo koordinacije da bi mogla da piše olovkom.


“Na mnogo načina”, naveo je Vilson Folet, “postajali smo sve više ubeđeni u korist toga da pisaća mašina, koliko to mašine mogu, bude centar i polazište prvog procesa”.

Do pete godine Barbaru je majka učila kod kuće, a devojčica je napisala i priču sa naslovom Život točka što se vrti, drvenog konjića i zeca. Njena fascinacija cvećem i leptirima cvetala je iz njene pisaće mašine u divlje i uzbudljive pesme i bajke. Do 1922. godine, njene sedme, već je pisala stihove o muzici:

Kad odlazim na probe orkestra,

često su tamo nekolika sola za
triangl i daire zajedno.
Kada se oni slože zajedno
zvuče kao da se veliki komad metala
rasuo u hiljade delova
i padaju na zemlju.

Međutim, obaveštenje zalepljeno na vrata sledeće godine označilo je novi projekat: mlada Barbara nameravala je da napiše ceo roman. Nekim danima bi osmogodišnjakinja premašila i četiri hiljade reči. Dok su joj poruke drugarima i porodici preplavljene toplinom, bila je rešena da ne da da joj se oduzima vreme za pisanje. Grubo bi oterala decu iz komšiluka koja to nisu razumela.
“Ti ne razumeš zašto imam posla jer, u ovo vreme, ti nikakvog posla i nemaš”, napisala je u pismu drugarici koja se žalila.

Dok je 1923. prelazila u sledeću godinu, pa onda još jednu, napisala je i preradila svoju priču o devojčici koja se odvažila da ode u šumu i nestala je u prirodi. Prijatelje, kada joj zatrebaju, mogla je uvek da izmisli. “Pretvaram se”, objasnila je jednom, “da su Betoven, dva Štrausa, Vagner i drugi kompozitori i dalje živi i idu sa mnom na klizanje”.

U izmaštanom druženju sa velikim kompozitorima leži neobična podrška, pošto se među njima čudo od deteta osećalo odomaćeno. Mocart upravlja svojim ocem punim nade: školovanje kod kuće, komponovanje menuata za čembalo u petoj godini, poseta Johanu Kristijanu Bahu u Londonu kad mu je bilo osam. Bio je jedno od prvih slavnih dece izvođača i, poput Barbare, rođen je za to zanimanje – otac mu je bio učitelj violine. Opet, u nekim umetnostima skoro je neizbežno da se jave vunderkindi. Očaravajući crtež Borba s bikovima i golubovi Pabla Pikasa, nacrtan 1890. kada je imao devet godina, još izaziva divljenje i zamišljeno klimanje glavom. Ah, čak i onda je izbijao njegov dar.

A opet, neki su prolazili manje upadljivo. Ne dokonamo o Bobiju Fišeru, čak iako je u vreme kada je bio osmogodišnji dečak njegova majka morala da daje oglase u novinama da bi mu našla dostojnog sparinga za šah. I nema danas roditelja koji kupuju Zirine kartice svojim malim genijima, iako je čudo od deteta za matematiku Zira Kolburn nekada bio slavan koliko i Mocart.

Dar Zire, sin stolara iz Vermonta, predstavljen je 1810. kada mu je bilo pet godina. Ubrzo je Zira odlazio na prijeme kod Džona Kvinsija Adamsa i dobijao pisma preporuke od Vašingtona Irvinga. Sa osam godina je iz glave, pred publikom, proračunao da Fermatov broj zapravo nije prost, što je skoro nezamisliv domet čak i za odrasle matematičare. A opasnost od Zirinog oholog i nesrećnog oca bila je dovoljno očigledna da su građani Bostona sakupili novac da bi se dečak usavršavao u Novoj Engleskoj. Njegov otac odbio je novac: čekalo ih je veće bogatstvo na turnejama. Danas slušamo o Mocartu, ali ne i o Kolburnu. Mala Barbara mogla je na klizanje sa prvim, ali ne i sa drugim.

Te 1926. godine, posle više verzija, jedne bebisiterke i jednog manjeg požara u kom su rukopisi uništeni, knjiga Barbare Folet dobila je naslov Kuća bez prozora. Bila je to, objasnila je, priča o Ipersip, “detetu koje je pobeglo od usamljenosti i pronašlo je drugare u šumi, među šumskim životinjama”. Priča je premašila 40.000 reči.

“Tata i ja ispravljamo rukopis”, navela je Barbara, “dodajući i oduzimajući, da bismo ga prepisali i do kraja pripremili za štampu”. Knjiga je trebalo da bude štampana o trošku autora, ali je njen otac imao predlog. Već neko vreme je radio sa Knopfom u Njujorku, pa šta ako je prosledi njima? Kada je stigao Knopfov odgovor, adresiran na Barbaru, “plavi koverat sa čuvenim pečatom sa belim hrtom”, pisala je prijateljici, objašnjavajući šta se dalje dešavalo:

Jednostavno sam se bacila na pod i vrištala, podjednako od straha od toga šta bi moglo da sadrži, radosti što sam ga konačno dobila, ili zbog ogromne uzbuđenosti celom tom stvari. Tu je taj osećaj, pošto si dugo čekala da se bilo šta dogodi, tu je taj osećaj, kada to zaista stigne, da mora da bude neverovatno… san, optička iluzija, nešto između te tri stvari…


Sad: “A šta ti mišliš???” To je Ipersip,
Kuća bez prozora, moja priča, moja priča u Njujorku, kod Knopfovih, da bi bila objavljena!!.. objavljena!!!!!!!!

Samo što je napunila 12 godina.

Kada se Kuća bez prozora pojavila u februaru 1927. dočekana je sa ogromnim pohvalama. “Ogledalo dečjeg uma”, isticao je naslov u Njujork tajmsu: “najautentičniji, nepomućeni dokument prelazne i dosad nezabeležene faze u estetskoj inteligenciji… istinski značajna knjižica”. Predstavili su tog dana Barbaru i na prvoj strani rubrike sa fotogravurama i fotografijama, prikazujući je kako radi korekturu svog rukopisa pre štampe.

Kritičari i štampa su o Barbari Folet pisali kao o sledećoj velikoj američkoj književnici

U Subotnjoj književnoj reviji knjigu su ocenili “skoro nepodnošljivo lepom”. Nije teško shvatiti zašto. Uvodne rečenice prizivaju bajkovitu izolovanost: “U jednoj maloj braon kolibi od šindre, na jednom brežuljku u podnožju planine Varkrobis, živela je sa ocem i majkom, gospodinom i gospođom Ajglin, devojčica po imenu Ipersip. Bila je prilično usamljena…”

Ipersip se pojavljuje iz šume okićena vencima i pokušava da namami i drugu decu, među kojima i svoju mlađu sestru:

“Vidi, obući ću i tebe ovako, u paprat, cveće i leptire… Pčele sakupljaju med sa cvetova, pa će ga podeliti sa nama”.

“Pčele bodu”, rekla je Floris, bežeći odatle; “one zabadaju žaoke i to boli, Ipersip”.

Pošto nije mogla da ubedi nikoga da joj se pridruži napolju, u njenoj “kući bez prozora”, Ipersip na kraju potpuno nestaje, pretvarajući se u šumsku nimfu. Ta priča ostaje u sećanju i spaja arhetipski mit sa željom dece da pobegnu.

Ubrzo potom je od Barbare zatražen prikaz nove knjige A. A. Milna za novine, nakon čega je H. L. Menken pisao njenim roditelja da “odgajaju najvećeg kritičara za kog je Amerika čula”. Sledeći plan Foletove, “da postane gusar” i da ode na more zarad nove knjige, najavljen je u Tajmsu.

Barbara je postala slavna.

Čestititam draga moja Ipersip, piše u jednom telegramu poslatom na kuću Foletovih. Uradila si ono što mnogim odraslima nije pošlo za rukom.

Ali jedna kritičarka nije bila impresionirana.

“Ne mogu da zamislim veći hendikep za pisca u godinama između devetnaeste i trideset devete”, grmela je En Kerol Mur u Njujork herald tribjunu, “nego da objavi uspešnu knjigu između svoje devete i dvanaeste godine”.

Murova, osnivačica dečjeg odeljenja u Njujorškoj gradskoj biblioteci i jedna od najuticajnijih kritičara književnosti za decu u Americi, nije sumnjala u Barbarino delo (“Imam samo reči hvale za samu priču. Kuća bez prozora je izvrsna”), nego u to zašto je ono objavljeno. “To je igranje vatrom”, upozorila je ona. “Koju cenu će Barbara morati da plati za njene ‘slavne dane’ za pisaćom mašinom?”

Barbara je trebalo da bude napolju i igra se sa vršnjacima, isticala je Murova, i da odrasta neopterećena slavom. “Nema takve blagodeti koja se može uporediti sa slobodnim i nesputanim detinjstvom po uticaju na dobru reputaciju u odraslom dobu”.

Ipak, bilo je nekih presedana pre Barbare. Sedam godina ranije, jedanaestogodišnji Horas Vejd objavio je svoj triler U senci velike opasnosti. Usledile su i druge njegove knjige, kao i pisma ohrabrenja F. Skota Ficdžeralda i posao dobijen od Vilijama Rendolfa Hersta u Čikago amerikenu. Vejdovim tekstovima nedostajalo je Barbarine ambicioznosti, bile su to žanrovske knjige, pune “pajtaša” i podlih odmetnika, ali su pokazali da dete pisac može da uspe.

Drugi su, ipak, bili zaštićeni u svojoj mladalačkoj nezrelosti. Najčuvenije dete-pisac pre Vejda oglasilo se samo godinu ranije, a bila je to Dejzi Ešford sa njenom luckastom pričom Mladi posetioci ili Plan gospodina Saltine. Knjiga, koja počinje besmrtnom rečenicom “Gospodin Saltina bio je stariji čovek od 42 godine i rado je tražio od ljudova da žive sa njim”, postala je klasik zbog svoje nesvesne urnebesnosti. Ona nije nanela štetu Ešfordovoj. Ona je napisala knjigu kao devetogodišnjakinja, ali ju je objavila sa bezbedne distance od 29 godina kasnije. Postala je slavna zbog toga što je bila dete, ali nije bila slavno dete.

Ali Barbara nije imala ništa od toga, niti išta od kritike Murove.
“Nesumnjivo je veoma brzopleto urušiti u blato detinjstvo i način življenja o kom ništa ne znate”, odgovorila je ona besno pismom. “Prilično sam zapanjena povoljnim kritikama kakve su napisane, uopšte ih ne shvatam ozbiljno, ali shvatam ozbiljno članak u kom se jadno karikira moj život, moje obrazovanje i moja celokupna ličnost”.

Čitati njenu knjigu “kao da je delo žrtve nekog tiranina”, pisala je Barbara, uvredilo je i nju i njene roditelje. “Knjiga je”, isticala je ona, “izraz radosti i ništa više od toga”.

Šumska nimfa: Barbara Folet

Iako su se pojavile kritike, Barbara je planirala odiseju o kakvoj je dugo sanjala: da ode na more kao deo posade broda. To što je imala 13 godina nije joj bilo važno, pa su na kraju njeni roditelji našli neki jedrenjak da je primi kao putnicu, ali putnicu koja je insistirala da ima svoje smene.

Posle plovidbe do Nove Škotske, nova knjiga Foletove, Putovanje Normana D, bila je napisana u groznici. Plovidba se odigrala u julu, konačna verzija rukopisa bila je kod Knopfa u novembru, a knjiga je bila u knjižarama u martu. To je delo sazrevanja u odraslu osobu: ne samo šarmantnog vunderkinda, nego umetnice koja ozbiljno radi.

Foletova je uradila prvi intervju sa kapetanom jedrenjaka iznenađujuće elokventno:

Razgovarala sam pre svega sa kapetanom, ali veoma nejasno i snoliko, dok je zurio u mene, fasciniranu i nepovezanu, sve vreme. Gledala sam visoke, ogromne jarbole, sa jedrima čvrsto obmotanim oko njih; u velike, divne katarke; u mnoštvo užadi koja se spuštaju preko bala i pričvršćena su za kuke na bokovima broda; u dvostruke i trostruke slojeve bala; i, povrh svega, u merdevine od konopaca i jedra među koja sam čeznula da se popnem. Već sledećeg trenutka skočila sam na jedrenjak i uspuzala do samog kraja, blago viseći nad vodom, dok sam se držala za jednu od sajli”.

‘Oh’, rekao je kapetan. ‘Vidim da si ti devojka koja voli da se pentra naokolo’.

Samopouzdanje u knjizi zapanjilo je kritičare sa obe strane Atlantika. Foletova više nije bila slatko “dete koje piše”. Bila je autorka.

“Sačuvala je genijalnost, ali je ona dodatno ulepšana književnom veštinom kakva bi služila na čast iskusnim piscima”, hvalili su je u Tajmsovom književnom dodatku iz Londona. U Saterdej rivjuu je prikaz knjige objavljen odmah uz prikaz nove knjige Doroti Parker i u njemu je ocenjeno da je to “dobro, bogato i živo prozno delo”, dok je Njujork tajms podsećao da je “gospođica Barbara Njuhol Folet proslavila četrnaesti rođendan smo 12 dana pre nego što je knjiga izašla”.

Ali iste nedelje kada je knjiga objavljena Vilson Folet podelio je poražavajuće vesti. Nedavno je napunio četrdeset i, kao u zapletu koji bi sam odbacio kao bolno banalan u bilo kom romanu, objavio je da napušta Barbaru i njenu majku zbog mlađe žene.
“Kažeš da sam potrebna Helen”, molila je Barbara svog oca, “i u pravu si, ali i ti si meni potreban”. A Barbaru je, u trenutku njenog najvećeg uspeha, napustio čovek koji je potpaljivao njene ambicije.

Vilson ih je ostavio sa malo novca. Helen je u početku pokušala da oskudicu pretvori u avanturu: ponele bi svoje pisaće mašine na more, otplovile na Tahiti i pisale knjige! Ali Barbara se u septembru 1929. godine obrela nasukana i usamljena kod porodičnih prijatelja u Los Anđelesu. Bilo je to nepodnošljivo. Pobegla je u San Francisko, sakrila se u hotelu i pisala poeziju. Ali prijavljena je kao nestala i kada joj je policija banula u sobu jedva su je sprečili da pobegne kroz prozor.
“Prezirem Los Anđeles”, objasnila je novinarima.

Priču su preneli mediji širom Amerike; Tajms je već u naslovu podsetio čitaoce da “Slučaj Barbare Folet podseća na podvige Šopena, Mocarta i drugih”. Helen i Barbara ponovo su bile zajedno u Njujorku, ali su im prihodi bili toliko skromni da je pred šesnaesti rođendan, u martu 1930. godine, Barbara morala da potraži posao. Trenutak za to bio je jeziv, pošto je prošlo samo nekoliko meseci od pada berze na Vol stritu. Posle stenografskog i daktilografskog kursa, za šta se požalila da je “definitivno bljutavije korišćenje magije”, Barbara je ustajala svakog jutra i vozila se metroom na svoj posao sekretarice.

“Moji snovi su u posmrtnom ropcu”, pisala je tog juna. “Mislila sam da su sigurno pokopani, ali ponekad se prevrću u grobu, što mi probada srce. Ne mislim ni na koji određeni san, razumeš, nego na ceo spektar njih zajedno, sa njihovim krilima od duge, treperave, svetle, uzvišene, slavne, plemenite. Oni stradaju pred čeličnim kopljima i strelama sveta Vremena i Novca”.

Uprkos svemu, nastavila je da piše. Počela je da ustaje u cik zore pre posla da bi okapala nad novom knjigom, Izgubljeno ostrvo. Knjiga o njujorškom paru koji se nasukao na napuštenom ostrvu vrti se oko jednog pitanja: nakon što su pronađeni, žena ne želi da se vrati. Prve rečenice Izgubljenog ostrva pokazuju kako je autorka tinejdžerka sazrela i klonula na Menhetnu.

Čak ni mačka nije bila napolju. Kiša je jednolično pljuštala. Htela je da povredi Njujork i svakoga tu. Slivnici nisu mogli da je prime. Odavno su digli ruke od toga i predali se. Ali se kiša nije obazirala na njih… Ljudi u Njujorku nikada nisu živeli u kućama, pa čak ni u zemunicama. Naselili su ćelije u kamenim liticama. Merili su vreme za kuvanje jaja prema najbližem semaforu. Ako bi na semaforu pošlo naopako, tako bi bilo i sa jajima…
“Ne dopada mi se civilizacija”, rekla je kiši.

“Izgubljeno ostrvo” ponovo je štampano 2020.

Foletova je do 1934. napisala svoju treću i četvrtu knjigu – Izgubljeno ostrvo i živahni putopis po Apalačkim planinama nazvan Putovanja bez magarca. Ali devojci istrošenoj tokom šest godina bez ohrabrivanja oca ili urednika, rukopisi su na kraju prestali da nastaju. Umesto toga, pronašla je srodnu dušu u čoveku sklonom provođenju vremena napolju po imenu Nikerson Rodžers i pobegli su zajedno.

Buduća sledeća velika američka romansijerka bila je bez diplome srednje škole i bez posla, a bila je i tinejdžerka nevesta. Pa ipak nije bila nesrećna. Ispočetka. Putovala je sa rancem na leđima po Evropi, a između odlazaka na posao sekretarice u Njujorku i Bostonu otkrila je časove plesa. Tražila je ponekad da odsustvuje celo leto da bi putovala na zapad zbog časova plesa na koledžu Mils, što joj se dopadalo. Bio je to dah studentskog života koji joj je bio uskraćen. Ali po povratku u Bruklajn, u Masačusetsu, krajem 1939. bila je još jednom potresena, ovaj put gore nego onda kada ju je otac napustio.

“Postoji neka druga…”, pisala je prijateljici. “Znala sam da mi se to sprema”. Njen očaj bio je toliko dubok da je mogla da se odmori samo uz pomoć “stvari za spavanje”. Ubrzo je njena prepiska postala zloslutno mračna. “Na površini su stvari užasno, užasno mirne i pogrešne… Još mislim da ima šanse da ishod bude srećan, ali svakako moram tako da razmišljam da bih živela; izvuci odatle zaključak kakav god hoćeš!”

Zaključak koji se odatle mogao izvući bio je verovatno najgori mogući. Uveče 7. decembra 1939. godine su se ona i Nik posvađali i, prema rečima njene prijateljice, iste večeri je otišla.

Nikada se nije vratila.

Barbara Njuhol Folet 1939. godine foto: Privatna arhiva/Farksolia.org

Neki vunderkindi blistaju, neki nestaju. Ali Barbara Rodžers ostavila je svoj poslednji komentar svetu o pisanju: kratak tekst u izdanju Horn buka kojim iskreno preporučuje roditeljima da deci daju pisaće mašine. “Možda će to biti prosto divno potpuno uništenje pisaćih mašina”, priznaje ona. “Jedini napor bio bi taj da se deca impresioniraju i pomisle da je pisaća mašina magična”. A takvo bi trebalo da bude i dete za njom. Ali Foletova ne sugeriše da ona trenutno troši godine boreći se protiv siromaštva. Ni otac koji joj je dao pisaću mašinu se u tom tekstu ne spominje. Na njega je bila toliko ljuta da je u jednom pismu samo kratko rekla: “On se čak ne može ni nazvati čovekom”.

Ali njene nevolje bile su jednako strašno bezvremene kao i bajke koje je toliko volela. Decenijama kasnije, Bobija Fišera je sa sedamnaest godina majka ostavila da se stara sam o sebi i, iako to nije izazvalo njegovu čuvenu ekscetričnost, svakako mu nije ni pomoglo. Niti to što mu je dozvolila da napusti školu sa 16.

A šta je bilo sa obećavajućim matematičkim vunderkindom Zirom Kolburnom? Posle putovanja po Evropi, gde mu je otac priređivao nastupe, dečak se nije vratio 12 godina. Otac mu je umro s onu stranu mora, a Zira sam ostao je skoro švorc, raskrčmljenog talenta. Finansijski škripac možda ga je podstakao da 1883. objavi Memoare Zire Kolburna, pisane njegovom rukom. Danas nepoznata, to je prva knjiga memoara deteta zvezde.

Kolburn je bio toliko drugačiji od ranijeg sebe da ju je napisao u trećem licu, kao da se i sam podsmeva čuvenom fenomenu zvanom Zira. Kao istrošeni izvođač, sa svojih 19 godina, vratio se u Vermont i pokucao na vrata svog nekadašnjeg doma. “Pitao je stariju ženu koja je izašla pred vrata da li zna gde živi Kolburnova udovica. Odgovorila je da je ona ta žena… Njegovu sopstvenu majku je to dete koje je podigla i brinula se o njemu do njegove šeste godine zanimalo tek onoliko koliko i neko koga vidi prvi put”. Zira Kolburn takođe je nestao, potpuno, toliko da nije mogao da se ponovo pojavi čak ni da je hteo.

Nik je čekao dve nedelje pre nego što je otišao u policiju, pa onda još četiri meseca pre nego što je zatražio poternicu za nestalim osobama. Tvrdio je da je čekao da se Barbara vrati. Nijedno telo u bostonskoj mrtvačnici nije odgovaralo njenom opisu. A poternica, izdata pod njenim venčanim prezimenom, prošla je nezapaženo u štampi.

Bruklajn, 139 4-22-40 3:38 popodne Mekraken. Nestala iz Bruklajna 7. decembra, 1939, Barbara Rodžers, udata, 26 godina, 170 cm, 57 kg, prosečne građe, crne obrve, smeđe oči, tamno kestenjasta kosa vezana u dug rep, levo rame blago više od desnog. Ponekad nosi naočare sa rožnatim okvirom.

Tek 1966. godine, kada je Helen kao koautorka objavila tanku akademsku studiju o svojoj ćerki, novinari su shvatili da je Barbara Njuhol Folet nestala.

U međuvremenu je Vilson Folet napisao čudan esej “Ćerki, izgubljenoj celu godinu” i anonimno ga objavio u Atlantiku maja 1941. U njemu izražava pomešana osećanja krivice i neverice: “Da li bi Helen Hejs mogla da nestane na 10 dana bez traga? Da li bi mogao Tomas Man? Ili Čerčil? A uskoro će 40 puta 10 dana…”

Helen je, pošto je sa zakašnjenjem otkrila koliko je Nikerson Rodžers malo brinuo o Barbari, cele 1952. godine podsticala policiju da traga za nekim ko je nestao pre 13 godina. “Uvek postoji mogućnost zločina koju bi trebalo ispitati”, rekla je bruklajnskom načelniku policije. Prema Nikersonu je bila grublja: “Svo to tvoje ćutanje izgleda kao da imaš nešto što kriješ u vezi sa Barbarinim nestankom… Nemoj da misliš da ću sedeti skrštenih ruku u godinama pred smrt i da neću učiniti sve što mogu da otkrijem da li je Bar živa ili mrtva, da nije, slučajno, u nekoj ustanovi i pati od amnezije ili nervnog sloma”.

Nikada je nije pronašla.

Izuzetni mladi talenti listom zavise više od najobičnijih potrepština. Ali umesto doma i fakultetskog obrazovanja, Barbara Folet dobila je samo autorske primerke i požutele isečke iz novina. Ovu devojku, koja je trebalo da bude sledeća velika američka književnica, napustila su dva muškarca kojima je verovala, a njena slava pala je u zaborav javnosti kojoj isprva nije verovala. Njene knjige nisu štampane već decenijama i danas postoje samo u šest kutija u arhivi biblioteke na Univerzitetu Kolumbija. Uzimajući sve to u obzir, one su najtužnije štivo u celokupnoj američkoj književnosti.

Ali, opet, njeno delo uvek je govorilo o bekstvu. Njen misteriozni nestanak odzvanja u završnim rečima Kuće bez prozora, gde usamljena Ipersip na kraju zauvek iščili u šumi.

Ona će ostati zauvek nevidljiva običnim smrtnicima, osim onim retkim koji imaju pameti da veruju, oči da vide, pisala je Barbara Folet. Za njih je ona uvek prisutna: duh Prirode, vila sa livada, najada iz jezera, šumska nimfa.

Piše: Pol Kolins
Izvor: Lapham’s Qaurterly
Preveo: Matija Jovandić

Prijavi se za Glif obaveštenja

Pratite nas i nepropusti nove sadržaje na našem portalu


Tagged: