Godine 1994. Nobelovu nagradu za književnost dobio je japanski pisac Kenzaburo Oe, pisac koji, prema obrazloženju Nobelovog komiteta, “stvara imaginarsni svet sa poetskom snagom, gde se život i mit stapaju kako bi oformili zabrinjavajuću sliku današnje ljudske nevolje.” Ovo svoje predavanje povodom dobijanja Nobelove nagrade nazvao je “Japan dvosmisleni i ja”, parafrazirajući Jasunari Kavabatu, njegovog sunarodnika, prvog japanskog Nobelovca, koji je svoje predavanje nazvao “Japan prelepi i ja”. Drugi deo teksta možete pročitati ovde.
* * *
Tokom katastrofalnog Prvog svetskog rata, bio sam dečačić koji je živeo u zabačenoj, šumovitoj dolini na ostrvu Šikoku u japanskom arhipelagu, hiljadama milja daleko odavde. U to vreme bile su dve knjige koje su me zaista oduševile: Avanture Haklberi Fina i Čudesne Nilsove avanture. Tada su talasi užasa preplavili ceo svet. Čitajući Haklberi Fina osećao sam da mogu da nađem opravdanje za odlazak u šumu u planini noću i da spavam među drvećem, gde sam osećao sigurnost koji nikada nisam mogao da nađem u zatvorenom prostoru. Protagonista Nilsovih avantura pretvoren je u malo stvorenje, razume ptičji jezik i polazi na put pun avantura. Od priče sam dobio raznorazna čulna zadovoljstva. Prvo, živeći kao što sam živeo u dubokoj šumi na ostrvu Šikoku, baš kao što su davno živeli moji preci, otkrio sam da su tamošnji svet i način života zaista oslobađajući. Drugo, osećao sam saosećanje i identifikovao sam se sa Nilsom, nestašnim dečačićem, koji se, putujući po Švedskoj, sarađujući i boreći se za divlje guske, pretvara u dečaka, još uvek naivnog, ali punog samopouzdanja i smernosti. Kada se konačno vrati kući, Nils razgovara sa roditeljima. Najviši nivo zadovoljstva koji sam izvukao iz ove priče mislim da leži u jeziku, jer sam se osećao pročišćenim i nadahnutim razgovarajući sa Nilsom. Njegovi svetovi se odvijaju na sledeći način (na francuskom i u prevodu):
„Maman, Papa! Je suis grand, je suis de nouveau un homme!” cria-t-il.
“Majko i oče!” zaplakao je. „Ja sam veliki dečak. Opet sam ljudsko biće!”
Posebno me je fascinirala fraza „je suis de nouveau un homme!“. Tokom svog odrastanja, stalno sam trpeo poteškoće u raznim oblastima života – u svojoj porodici, u svom odnosu prema japanskom društvu i u svom načinu života uopšte u drugoj polovini XX veka. Preživeo sam tako što sam ove svoje patnje predstavio u formi romana. U tom procesu zatekao sam sebe kako ponavljam, gotovo uzdišući, „je suis de nouveau un homme!“ Ovako govoriti o sebi je možda neprikladno na ovom mestu i u ovoj prilici. Međutim, dozvolite mi da kažem da je osnovni stil mog pisanja bio da krenem od ličnih stvari, a zatim da ih povežem sa društvom, državom i svetom. Nadam se da ćete mi oprostiti što u nastavku govorim o ličnim stvarima.
Pre pola veka, dok sam živeo u dubini te šume, pročitao sam Čudesne Nilsove avanture i osetio da u njima imaju dva proročanstva. Jedno je bilo da ću jednog dana moći da razumem jezik ptica. Drugo je bilo da bih jednog dana mogao da odletim sa svojim voljenim divljim guskama – po mogućnosti u Skandinaviju.
Nakon što sam se oženio, prvo dete koje smo dobili bilo je mentalno hendikepirano. Nazvali smo ga Hikari, što na japanskom znači „svetlost“. Kao beba odgovarao je samo na cvrkut divljih ptica, nikada na ljudske glasove. Jednog leta kada je imao šest godina boravili smo u našoj vikendici. Čuo je par barskih petlovana (Rallus aquaticus) kako cvrkuću sa jezera iza šumarka i rekao je glasom komentatora na snimku divljih ptica: „One su barski petlovani“. Ovo je bio prvi trenutak da je moj sin ikada izgovorio ljudske reči. Od tada smo supruga i ja počeli da verbalno komuniciramo sa našim sinom.
Hikari sada radi u centru za stručnu obuku za hendikepirane, instituciji zasnovanoj na idejama koje smo naučili iz Švedske. U međuvremenu je komponovao muzička dela. Ptice su bile začetnice koje su prouzrokovale njegovo komponovanje ljudske muzike. Hikari je tako za mene ostvario proročanstvo da ću jednog dana moći da razumem jezik ptica. Moram reći i da bi moj život bio nemoguć da nije bilo moje žene sa njenom ogromnom ženskom snagom i mudrošću. Ona je bila sama inkarnacija Akke, vođe Nilsovih divljih gusaka. Zajedno sa njom sam odleteo u Stokholm i sada se i drugo od proročanstava, na moje najveće zadovoljstvo, ostvarilo.
Jasunari Kavabata, prvi japanski pisac koji je stajao na ovom podijumu kao dobitnik Nobelove nagrade za književnost, održao je predavanje pod naslovom “Japan prelepi i ja”. To je u isto vreme bilo veoma lepo i vague (eng. – nejasno, maglovito, prim. prev.). Upotrebio sam englesku reč vague kao ekvivalent toj reči u japanskom – aimaina. Ovaj japanski pridev bi mogao imati nekoliko alternativa za engleski prevod. Vrsta maglovitosti koju je Kavabata namerno prihvatio implicira se u samom naslovu njegovog predavanja. Može se prevesti kao „ja od prelepog Japana“. Maglovitost celog tog naslova potiče od japanske rečce „no“ (bukvalno „od“) koja povezuje „ja“ i „prelepi Japan“.
Kavabata sebe u suštini identifikuje kao sledbenika tradicije zen filozofije i estetskog senzibiliteta koji prožima klasičnu književnost Orijenta.
Maglovitost naslova ostavlja prostora za različita tumačenja njegovih implikacija. Može da implicira „sebe kao deo prelepog Japana“, pri čemu rečca „no“ ukazuje na odnos imenice koja sledi i imenice koja joj prethodi kao posedovanje, pripadnost ili vezanost. To takođe može da implicira „prelepi Japan i ja“, rečca u ovom slučaju povezuje dve imenice u apoziciji, jer se one zaista nalaze u engleskom naslovu Kavabatinog predavanja u prevodu jednog od najeminentnijih američkih stručnjaka za japansku književnost. On prevodi „Japan prelepi i ja“. U ovom stručnom prevodu traduttore (prevodilac) nije ni najmanje traditore (izdajnik).
Tim naslovom Kavabata je progovorio o jedinstvenoj vrsti misticizma koji se nalazi ne samo u japanskoj, već i šire u orijentalnoj misli. Pod „jedinstvenim“ ovde mislim na sklonost ka zen budizmu. Čak i kao pisac XX veka, Kavabata opisuje svoje stanje uma u smislu pesama koje su napisali srednjovekovni zen monasi. Većina ovih pesama bavi se jezičkom nemogućnošću da se kaže istina. Prema takvim pesmama, reči su ograničene unutar svojih zatvorenih ljuštura. Čitaoci ne mogu očekivati da će reči ikada izaći iz ovih pesama i doći do nas. Čovek nikada ne može razumeti ili osećati simpatije prema ovim zen pesmama osim ako se prepusti i voljno prodre u zatvorene ljušture tih reči.
Zašto je Kavabata hrabro odlučio da pred publikom u Stokholmu pročita te krajnje ezoterične pesme na japanskom? Gotovo sa nostalgijom se osvrćem na neposrednu hrabrost koju je stekao pred kraj svoje istaknute karijere i kojom je na taj način izneo svoju ispovest. Kavabata je bio hodočasnik umetnosti decenijama, a tokom kojih je stvorio mnoštvo remek-dela. Nakon godina svog hodočašća, tek priznavši koliko je bio fasciniran tako nepristupačnim japanskim pesmama koje osujećuju svaki pokušaj da se u potpunosti razumeju, mogao je da govori o „Japanu prelepom i sebi“, tj. o svetu u kome je živeo i književnosti koju je stvarao.
Takođe je važno napomenuti da je Kavabata svoje predavanje završio na sledeći način:
Moja dela su opisana kao dela praznine, ali to ne treba uzimati kao nihilizam Zapada. Čini se da je duhovni temelj sasvim drugačiji. Dogen Zenđi je svoju pesmu o godišnjim dobima nazvao „Urođena stvarnost“, a čak i dok je pevao o lepoti godišnjih doba, bio je duboko uronjen u zen.
(Prevod Edvarda Sajdenstikera)
Ovde takođe otkrivam hrabro i direktno samopotvrđivanje. S jedne strane, Kavabata sebe u suštini identifikuje kao sledbenika tradicije zen filozofije i estetskog senzibiliteta koji prožima klasičnu književnost Orijenta. S druge strane, on se trudi da razlikuje prazninu kao atribut svojih dela od nihilizma Zapada. Time se svim srcem obraćao nadolazećim generacijama čovečanstva kojima je Alfred Nobel poverio svoju nadu i veru.
Related
Tomas Man: Nastanak "Čarobnog brega" (I deo)Iskreno da vam kažem, pre nego sa Kavabatom, mojim sunarodnikom koji je ovde stajao pre dvadeset šest godina, osećam više duhovne bliskosti sa irskim pesnikom Vilijamom Batlerom Jejtsom, koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost pre sedamdeset jednu godinu kada je bio otprilike mojih godina. Naravno, ne smem da stavim sebe rame uz rame sa pesničkim genijem Jejtsom. Ja sam samo skromni sledbenik koji živi u zemlji daleko od njegove. Kao što je jednom napisao Vilijam Blejk, čiju je vrednost Jejst ponovo istakao i vratio je na visoko mesto koje zauzima u ovom veku: „Širom Evrope i Azije do Kine i Japana poput munja“.
Poslednjih godina bavim se pisanjem trilogije za koju želim da bude vrhunac mog književnog dela. Do sada su objavljena prva dva dela, a nedavno sam završio pisanje trećeg i poslednjeg. Naslov na japanskom je “Gori, gori zeleno drvo”. Ovaj naslov dugujem jednoj strofi iz Jejtsove pesme “Kolebanje”:
To drvo do svoje najviše grane što se
Diže, pola od vatre, otpola ozelenelo,
Sa gustom, lisnatom krošnjom, punom rose (…)
(Prepev: Milovan Danojlić)
U stvari, moja trilogija je cela toliko prožeta preplavljujućim uticajem Jejtsovih pesama. Povodom njegovog dobijanja Nobelove nagrade irski Senat je izneo predlog da mu se čestita, gde su se našle sledeće rečenice:
… priznanje koje je naciji stekao, kao neko ko je dao doprinost svetskoj kulturi, svojim uspehom.
… narod koji do sada nije bio prihvaćena u zajednicu naroda.
… Našu civilizaciju će vrednovati prema imenu senatora Jejtsa.
… uvek će postojati opasnost da će biti žigosanih ljudi koji se drže dovoljno daleko od ludila entuzijazma da se uništava.
(Nobelova nagrada: Čestitam senatoru Jejtsu)
Modernizacija Japana je bila orijentisana na učenje od Zapada i njegovo oponašanje. Ipak, Japan se nalazi u Aziji i nepokolebljivo je sačuvao svoju tradicionalnu kulturu.
Jejts je pisac čiji trag bih želeo da pratim. Hteo bih to da uradim zbog jednog drugog naroda koji je sada „prihvaćen u zajednicu naroda“, ali uglavnom zbog elektrotehnike i proizvodnje automobila. Takođe bih želeo da to učinim kao građanin jednog takvog naroda koji nosi žig „ludila entuzijazma da se uništava“ kako na svom, tako i na tlu susednih naroda.
Kao neko ko živi u sadašnjost kao što je ova i kao neko ko deli gorka sećanja na prošlost što su mu utisnuta u um, ne mogu da u isti glas izgovorim sa Kavabatom „Japan, prelepi i ja“. Malopre sam se dotakao „maglovitosti“ naslova i sadržaja Kavabatinog predavanja. U ostatku mog predavanja želeo bih da upotrebim reč „dvoznačno” u skladu sa razlikom koju je napravila eminentna britanska pesnikinja Ketlin Rejn; jednom je rekla za Vilijama Blejka da nije toliko maglovit koliko je dvoznačan. Ne mogu da govorim o sebi drugačije nego da kažem „Japan dvoznačni i ja“.
Moje zapažanje je da, posle sto dvadeset godina modernizacije zemlje nakon njenog otvaranja, današnji je Japan podeljen na dva opozitna pola dvoznačnosti. I ja živim kao pisac sa ovom polarizacijom koja mi je urezana kao dubok ožiljak.
Ova dvoznačnost koja je toliko moćna i prodorna da razdvaja i državu i njen narod, evidentna je na različite načine. Modernizacija Japana je bila orijentisana na učenje od Zapada i njegovo oponašanje. Ipak, Japan se nalazi u Aziji i nepokolebljivo je sačuvao svoju tradicionalnu kulturu. Dvoznačna orijentacija Japana dovela je zemlju u poziciju osvajača u Aziji. S druge strane, postojala je kultura modernog Japana, što je podrazumevalo potpunu otvorenost prema Zapadu, ili je to ometalo Zapad da razume Japan. Štaviše, on je bio proteran u izolaciju od strane drugih azijskih zemalja, ne samo politički, već i društveno i kulturno.
U istoriji moderne japanske književnosti najiskreniji i najsvesniji svoje misije jesu oni “posleratni pisci” koji su na književnu scenu izašli neposredno posle poslednjeg rata, duboko ranjeni katastrofom, ali puni nade u preporod. Oni su sa velikim naporima pokušavali da nadoknade nehumane zločine japanskih vojnih snaga u azijskim zemljama, kao i da premoste dubok jaz koji je postojao ne samo između razvijenih zemalja Zapada i Japana, već i između afričkih i latinoameričkih zemalja i Japana. Smatrali su da samo tako mogu, uz malo poniznosti, tražiti izmirenje sa ostakom sveta. Oduvek sam težio da stanem na kraj kolone te književne tradicije koju sam nasledio od ovih pisaca.
Izvor: nobelprize.org
Prevod: Danilo Lučić
Pročitajte i tekst o životu i stvaralaštvu Kenzaburo Oea, kao i priču o jednom od najslavnijih i najozloglašenijih japanskih pisaca Jukiou Mišimi. Takođe, poslušajte i kako Vilijam Batler Jejts recituje svoju pesmu “Ostrvo na jezeru Inisfri”.